Monaštvo je staro koliko i hrišćanstvo. Početke monaštva možemo naći u Jevanđeljima, odnosno, monaški pogled na svet koji je otkrivenjsko-biblijski utemeljen i posvedočen u drevnom iskustvu crkve i svetootačkim spisima. Prorok Ilija, Jeremija, Danilo su poznati starozavetni devstvenici. Eseni su prototip monaštva i Sveti Jovan Krstitelj potiče iz takve porodice. Nazirejski Zavet* pominje i apostol Pavle. On je bio ograničen vremenskim dometom te je važio određeno vreme. Međutim, izvorno hrišćansko monaštvo nije oročeno i ne zna za vremensko ograničenje; ono je slobodno u smislu izbora. Kroz vekove su se pojavljivale razne duhovne grupacije unutar crkve poput montanista, manihejaca, mesalijana itd.koji su nalagali neka svoja pravila i postove. Takve ekstreme je crkva osudila kao jeres. Kasnije, u 16.veku Luter, Kalvin i drugi reformatori odbacuju monaštvo smatrajući ga ekstremizmom. Primer ovoga vidimo u Augzburškom ispovedanju vere.

Od 3-4.veka, monaštvo se širi od Egipta i Bliskog Istoka pa odatle preko Palestine, Sinaja, Male Azije u Afriku i dalje. Hrišćanski izvori u prva tri veka ne govore o monaštvu kao o crkvenoj strukturi već o hrišćanima koji su provodili život u odricanjima svake vrste, molitvi i postu. Bilo je mnogo više onih koji su se odrekli vere nego onih koji su je ispovedali po cenu smrtne kazne u prva tri veka. Monaštvo se smatralo kao mučeništvo. To vidimo i iz žitija raznih svetih poput žitija Ignjatija Bogonosca. Početkom 4.veka monaštvo cveta i već od tada imamo jedan poseban literarni žanr-monašku literaturu.

Utemeljivači monaštva su Prepodobni Antonije i Pahomije Veliki, egipatski podvižnici iz 4.veka. Monaštvo je tada bilo nevezano za crkveni klir, monasi su bili obični hrišćani te su odbijali bilo kakav čin. Monah je neko ko se odrekao sveta te je mrtav za ovozemaljski svet. Uostalom sama reč monahos, znači-usamljen, sam. Monaško zvanje je poziv na lično pokajanje kroz život isključivo posvećen Bogu. Isprva su se izdvajale dve struje monaštva:erimiti (od grčke reči erimos, pustinja) i kinovia ili opštežiće. Ova načini monaškog života sa dodatkom i kombinovanog se praktikuju i danas na Svetoj Gori Atonskoj. Poznati monasi savremenici su Starac Pajsije Svetogorac, starac Porfirije Kavsokalivit i Starac Tadej Vitovnički.

 MONAŠKO UREĐENJE

Kao što smo napomenuli ranije, isprva nije postojalo neko specifično monaško uređenje niti činovi. Verujući hriščani su odlazili iz sveta, živeli usamljeno, bez starešinskog nadzora i pravila. Takvu vrstu monaškog življenja nazivamo anahoretskim. Pahomije Veliki (325. Egipat) je ustanovio poredak opštežića, zajedničkog življenja, te je napisao pravila za monahe. Pravila su se ticala molitve, jela, rada, kako se priključuje manastiru i sl. Iako je napisao 194 pravila, ona nisu bila sveobuhvatna te se kasnije javila potreba za pojašnjenjima. Sveti Vasilije Veliki upotpunjuje Pahomijeva pravila i piše katihizis kojim je uredio sve aspekte opštežiteljnog (kinovijskog) života. Pravila svetog Vasilija su usvojena od celog Istočnog monaštva i po tom obrascu su kasnije sastavljani tipici.

Monaštvo se polovinom 4.veka iz Egipta širi i na Zapad. Amvrozije Milanski osniva manastir kod Milana, potom blaženi Jeronim i Avgustin pomažu širenju monaštva. Prepodobni Jovan Kasijan osniva dva manastira u Marseju. Benedikt Nursijski osniva Monte Kasino i sastavlja posebna 73 pravila po obrascu Vasilijevih, samo prilagođena društvenim uslovima Zapada. Njegova čuvena parola bila je ora et labora (moli se i radi).

Po načinu života manastiri se dele na kinovijske i idioritmijske. U kinovijskim monasi žive zajedno, dele trpezu. U idioritmičkim, koji su nastali na Svetoj Gori u 14.veku, a kasnije se širili i drugde, monasi žive odvojeno, jedu odvojeno u svojoj keliji, a sastaju se na zajedničkim službama i molitvama. Manastiri su u svemu podređeni patrijarhu, odnosno episkopu. Monasi biraju nastojatelja svoga manastira, takođe monaha, koji je smatran sposobnim da vrši tu dužnost. Izbor potvrđuje episkop te ga proizvodi u čin igumana ili arhimandrita. Nastojatelj je dužan da pazi na monahe, da im bude primer, da vodi računa da se bogosluženje vrši po tipiku, da se ne izlazi iz manastira, da obilazi monaške kelije, da podnosi izveštaj crkvenoj vlasti i drugo. Što se tiče manastirske crkve i bogosluženja, određuje se Eklisijarh (crkvenjak) i on je dužan da pazi na unutrašnju urednost crkve. Ekonom je dužan da se bavi ekonomskim poslovima. Pravilan manastirski život dakle uključuje ove tri službe.

PREDUSLOVI ZA STUPANJE U MONAŠTVO

Da bi neko posto monah, mora ispuniti određene uslove. 43 kanon Trulskog sabora odobrava svakom ko želi da vodi monaški život, međutim postoje pravila koja se imaju poštovati jer se monaški život upravo i odvija po ustanovljenim pravilima:

Fizički preduslovi su da:

– monaški kandidat ne sme biti lice mlađe od navršenih deset godina života. Po propisima 126.Kartaginskog kanona, monaški zaveti se polažu tek nakon 25 godine.

-drugi preduslov jeste da se osoba koja je mentalno bolesna ne sme primiti u monaštvo, odnosno, kandidat mora biti mentalno zdrav.

Zakonski preduslovi uključuju sledeće:

-kandidat mora biti slobodan, odnosno ne sme biti u braku.

-kandidat ukoliko je maloletno lice ne sme biti prisiljeno ili nemati pristanak roditelja.

-kandidat ne sme biti vojnik (ili u javnoj službi bez ovlašćenja nadležnih organa), u dugovima ili da se protiv njega vodi sudski postupak.

– kandidat ne sme nuditi novac da bi bio primljen u manastir.

-kandidat ukoliko poseduje imovinu, treba da je razdeli, a ako nešto ostane, to pripada manastiru.

MONAŠKI ČINOVI

 Kada govorimo o pravoslavnoj monaškoj praksi, a to se podjednako odnosi i na muškarce i na žene, postoje četiri čina:

1. Iskušeništvo. Ovo je prvi stepen pre monašenja. Osoba živi u manastiru pod nadzorom duhovnika. Ovaj stepen nema vremensko ograničenje te može trajati i godinama. Smisao iskušeništva je da se kandidat dostojno pripremi za monaški postrig.

2. Rasoforni. Monaški kandidat dobija pravo da nosi rasu (monašku odeždu), prihvaćen je u zajednicu, ali još uvek nije položio monaški zavet te nije potpuno posvećen. Dužan je da ispunjava sva manastirska pravila kao i svi drugi monasi.

3. Mala shima. Osoba je položila monaške zavete, dobija monaški ogrtač sa znakom krsta kao i pelerinu. Takođe dobija novo ime, postrig i mora nositi punu monašku odeću. Ovaj čin obavlja iguman ili arhimandrit, dok u slučaju monahinje, to može samo episkop.

4. Poslednji stepen monaštva jeste – velika shima. Uz ovaj zavet se opet dobija novo ime i nove odežde. Na ovaj korak se malobrojni upuštaju jer on podrazumeva potpuno odricanje, odnosno, neprekidnu molitvu i osamljenost.

Važno je napomenuti da odluku o vremenskom okviru stupanja u bilo koji čin, iako postoje propisani kanoni, donosi isključivo duhovnik te tako neke osobe mogu vrlo brzo stići do male shime, dok su neki pak rasoforni i po dvadeset godina.

MONAŠKI ZAVETI

1. Uzdržanje – Monah se odriče svakog telesnog ugađanja. Pod ovim spada ugađanje stomaku, telesni snošaj, svetske zabave i garderoba. Monah se zavetuje na čistotu do kraja života te ukoliko prestupi ovaj zavet, kažnjava se petnaestogodišnjoj epitimiji.

2. Poslušnost – Monah se odriče svoje volje i zavetuje na apsolutnu poslušnost svom duhovniku. On je dužan da izvršava svako naređenje nastojatelja bez pogovora.

3. Siromaštvo – Monah ne sme posedovati imovinu jer ne može biti vezan ovozemaljskim stvarima i potrebama. Pošto je monah ,,mrtav,, za svet i ne sme imati ništa zajedničko sa svetom, on ne sme ni kumovati, učestvovati u sudskom postupku, biti staratelj i slično.

MANASTIRI

1. Srpski manastiri su uglavnom sagrađivani ktitorstvom kraljeva, knezova i careva. Poznati srpski manastiri su: 1) Studenica (Ktitor kralj Stefan prvovenčani), 2) Mileševa (kralj Vladislav), 3) Sopoćani (kralj Uroš), 4) Gradac (Jelena, žena kralja Uroša), 5) Gračanica (kralj Milutin), 6) Banjska (kralj Milutin), 7) Visoki Dečani (kralj Stefan Dečanski), 8) Svetih Arhangela u Prizrenu (car Dušan), 9) Ravanica (knez Lazar Hrebeljanović), 10) Manasija (despot Stefan Lazarević).

2. Jedina monaška država na svetu, prostire se na Atosu, u Grčkoj, poznata kao Sveta Gora. Ovde postoji izobilje kelija i monaških isposnica, 20 manastira, 12 skitova, što sve zajedno predstavlja najupečatljivije nasleđe koje je ostalo od Vizantije. Najpoznatiji manastiri su: Hilandar (srpski), Esfigmen (grčki), Vatoped, (grčki) Simonopetra (grčki), Zograf (bugarski), Velika Lavra (Ovaj grčki manastir je najstariji i prvi u hijerarhiji među svetogorskim manastirima), Pantelejmon (ruski), Kutlumuš, (grčki) Pantokrator (grčki). Na Svetoj Gori je u zvaničnoj upotrebi stari (julijanski) kalendar i vizantijsko vreme po kome dan počinje zalaskom sunca. Monaška 24 sata jednoga dana dele se u tri osmosatnice. One su namenjene: molitvi, radu i odmoru. Ceo život svetogorskih monaha veuan je za molitvu. Monaška molitva je, kao i kod drugih hrišćana zajednička i lična. Osnovu lične molitve čine umnosrdačna molitva koja glasi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.” Zajedničke molitve vrše se na sledećim službama: večernje, povečerje, polunoćnica, jutrenje, časovi i liturgija. U poređenju sa ostatkom sveta moglo bi se reći da su svetogorci u stalnom postu. Hrana se unosi samo radi održanja tela i njegovih funkcija. Meso je potpuno isključeno iz jelovnika, a osnovu ishrane čine hleb, ulje, vino, masline, povrće i u određene dane riba. Jede se dva puta dnevno, ujutru i uveče. Pored uobičajnog posta sredom i petkom na Svetoj Gori se posti i ponedeljak. U ova tri dana jutarnji obrok zamenjuje se čajem i hlebom, a u vreme Velikog i časnog posta obeduje se samo jednom dnevno. Danas je Sveta Gora mesto gde se čuva najveća zbirka hrišćanske umetnosti na svetu kao i izobilje neprocenljivih dokumenata, rukopisa i štampanih knjiga.  

3. Rusija ne izostaje za Grčkom i Srbijom, ovde ćemo samo napomenuti najpoznatiji manastirski kompleks a to je – Trojstvena lavra svetog Sergeja ili Trojice-Sergijeva lavra koji je najvažniji ruski pravoslavni manastir i duhovno središte Ruske pravoslavne crkve. Arhitektonska celina Trojice Sergijeve lavre je 2021. godine uvrštena na listu UNESCO-ove svetske baštine.

---

* Vidi 4.Mojsijeva 6:1-21, takođe nazirejstvo (hebr. nezīrūt: samoća, povučenost), u biblijskome jevrejstvu, tradicija prema kojoj su se pojedinci, muškarci i žene, zavetovali da će služiti Bogu na poseban i stroži način od ostalih vernika: uzdržavanjem od vina, nešišanjem kose i nedoticanjem mrtvaca u skladu s ondašnjim poimanjem čistoće; propisi o nazirejstvu nalazili su se u Mišni.

Autor: Anđela Stevanović, teolog