И запита га неки кнез говорећи: „Учитељу благи, шта да учиним па да наследим живот вечни?” А Исус му рече: „Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповести знаш: ‘Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца свог и матер своју.’” А он рече: „Све сам ово сачувао од младости своје.” А када то чу Исус, рече му: „Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.” А кад он то чу, постаде жалостан; јер беше веома богат. А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: „Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије.” А они који чуше рекоше: „Па ко се може спасти?” А он рече: „Што је људима немогуће Богу је могуће.”

(Јеванђеље по Луки, зачало 91. (18,18-27)

Један од чланова великог већа, управитељ – кнез, или како га јеванђелист Матеј назива, богати младић, долази Христу с питањем: “Учитељу благи, шта да учиним да наследим живот вечни?”. Питање које му богати младић поставља је уобичајено питање оних који кроз религију желе да дођу до спасења. “Шта да учиним?” На одређени начин, Христов саговорник тражи да му се да неко брзинско послушање како би по својим делима заслужио Царство небеско. Или како би, што ћемо касније видети, Христа уверио да он већ заслужује живот вечни.

Види и ово: Дванаеста недеља по Духовима: Јеванђеље о богатом младићу

Христос прво пита богатог младића зашто га назива благи јер нико није благ осим Бога. Није Христос довео у питање своје божанство, нити је корио свога саговорника, већ жели да процени његову искреност. Управо зато што је само Бог благи или добар како кажу други преводи, а богати младић Христа назива управо тим епитетом који припада само Богу, Христос га потиче да размисли о дубини својих речи. Заправо овај богати младић изјављује велику истину о Христу. Христос јесте благи и Христос јесте Бог.

“Заповести знаш: ‘Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца свог и матер своју.’” наставља Христос. Од десет, наводи пет заповести које се односе на дужности према ближњима. Не наводи ни једну која се односи на дужности према Богу.

Богати младић Христа уверава како је све заповести извршавао од своје младости. Многи су у оно време сматрали да могу да испуне све заповести које се односе на ближње и били су задовољни са собом. Исто је и данас. Када људе упитате зашто не долазе у цркву, они се позивају на наведене заповести: “Ја сам добар човек, нисам никога убио, не крадем, не желим другима зло. Не морам да идем у цркву јер сам бољи човек од оних који иду.”.

Нажалост, овакво разумевање наше духовности је површно. Зато је Христос у проповеди на Гори рекао да није довољно само не учинити прељубу, већ је и мисао на другу особу, са жељом, већ прељуб. Нисмо никога убили, али ако смо му изрекли ружну реч, прекршили смо и ту заповест. Христос на тај начин упућује богатог младића на дубље сагледавање свога морала које се не огледа само у делима већ и у ставу срца.

Након што се богати младић похвалио Христу да је савршен у одржавању заповести, Христос му каже: “ Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном“. Пред њега поставља озбиљан захтев који је заправо тест поверења и ослањања на Бога. Богати младић се ражалостио. Јер, колико год да је извршавао заповести, Бог му ипак није био на првом месту, већ његово благо. Његово богатсво му је приоритет. Он се плаши како ће даље кроз живот ако остане без свога богатсва. Можда се плаши да ће остати без части, пријатеља, угледа. Нема довољно поверења у Бога. Веће му је поуздање у материјално, пролазно.

Христос је рекао да тражимо Царство Божије а да ће нам се све остало надодати (Матеј 6,33). Када своје поуздање ставимо у Христа, нећемо бити сиромашни него богати, јер богат је онај, како и сама реч каже, који има Бога. А кад имамо њега, када имамо поверења у њега, тада ћемо имати све, и све ће бити на своме месту. Христос је само желео од богатог младића да му Бог буде приоритет а не материјално. О томе говори блажени Августин: “Када је Бог на првом месту, све остало је на своме месту.”.

Христос видећи да је богати младић жалостан, рече: “Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије.” Постојала су једна мала, споредна врата према Јерусалиму која су била толико уска да се није кроз њих могло проћи ако су деве биле натоварене. Та врата су називана иглене уши. Често нас разни терети, било да се ради о материјалном, бригама и сл. спречавају да следимо Христа. Овоме младићу је његов терет било његово материјално богатство.

Свако од нас има неки свој терет, нешто што му постаје приоритет и што га спречава да ужива у слободи детета Божијега. Зато се у познатој литургијској песми Иже херивуми позива: “Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Амин. Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, алилуја, алилуја.”.

Многи попут овога младића и оних који су чули њихов разговор, мисле да Бог од нас тражи превише. „Па ко се може спасти?” – питају се. Али Христос одговара: „Што је људима немогуће Богу је могуће.” Наша дела често говоре против нас, али када Богу верујемо, када се њему препустимо, он ће од немогућега учинити могуће. Спасење је у коначници Божије а не наше дело. Ми учинимо свој део, будимо послушни Богу и верујмо Богу. Нека он буде у свему наш приоритет.

Решимо све свих непотребних терета који су и онако пролазни и тежимо за непролазним, за Христом који нас сигурно води до Његовог царства ако смо спремни да кренемо за Њим. Нека он буде наш приоритет и наше богатство. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Послушајте ову беседу и на YouTube-у