А када се приближаваше Јерихону, слепац неки сеђаше крај пута просећи. Па када чу како народ пролази, распитиваше: „Шта је то?” И казаше му да Исус Назарећанин пролази. И повика говорећи: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!” А они што иђаху напред кораху га да ућути, а он још јаче викаше: „Сине Давидов, помилуј ме!” А Исус стаде и заповеди да му га доведу; а кад му се приближи, запита га говорећи: „Шта хоћеш да ти учиним?” А он рече: „Господе, да прогледам.” А Исус му рече: „Прогледај! Вера твоја спасла те је.” И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који виде даде хвалу Богу.

Јеванђеље по Луки, зачало 93. (18,35-43)

Јеванђеље о слепом Вартимеју (31. недеља по Духовима)

Сва три синоптичка јеванђеља (Матеј, Марко, Лука) говоре о исцељењу слепог човека. Јеванђеље по Матеју говори о исцељењу двојице слепих при Христовом изласку из Јерихона (Мт. 20, 29-34). Марково јеванђеље говори о исцељењу једног слепог, такође при Христовом изласку из Јерихона, наводећи његово име – Вартимеј (Мк 10, 46-52). Јеванђелиста Лука не именује слепог и за разлику од прва два јеванђеља, наводи да се исцелење догодило при Христовом уласку у Јерихон. С обзиром на наведене разлике, поставља се питање да ли се ради о истом догађају. Треба имати у виду да су постојала два Јерихона, стари који се помиње у Старом завету и нови којег је основао Ирод Велики. Могуће је да се исцелење догодило при изласку из старог у нови Јерихон па је то разлог зашто се у Матеју и Марку говори о исцелењу при изласку а у Луки при уласку у Јерихон. С обзиром на садржај извештаја у јеванђељу по Марку и по Луки, можемо да закључимо како се ради о истом догађају, дакле о исцељењу слепог Вартимеја. У јеванђељу по Јовану спомиње се исцелење слепог од рођења, које се по свему судећи односи на потпуно други догађај (Јован 9,1-38).

Оно што је важније од ових детаља је чудо које је Христос учинио. Слепи је седео поред пута и просио. У његовој близини пролазио је Христос. О њему се већ прочуло и многи су похитали да га виде, чују или да траже од њега неко чудо за себе или за своје ближње.

Није неважна и чињеница да Христос иде према Јерусалиму. Овоземаљски гледано то је пут без повратка. Одлази како би страдао на крсту. И на томе путу страдања, прати га мноштво народа верујући да ће он да се зацари у Јерусалиму. Али уместо златне круне, Христос ће примити венац од трња. Његов престо биће крст. За разлику од оних који су га пратили и имали велика очекивања (а таква су очекивања имали чак и Христови апостоли), Он зна шта га чека. Али и на том пут ка страдању, Христос је окренут према човеку. Наставља да исцељује, да ослобађа, да отвара пут грешницима у Царство Божије. Чак је и на крсту услишао молитву разбојника који га моли: “Помени ме у Царству твоме”.

Слепи је чуо ускомешаност народа. Знао је да се нешто догађа и зато знатижељно пита пролазнике: “Шта је то?“. Одговарају му да пролази Исус Назарећанин. Из реакције слепог јасно је да је он већ чуо за Христа. Чуо је вероватно и за многа чуда која је учинио и можда маштао да се и лично с њим сретне. Можемо само да замислимо какво га је усхићење обузело. Христос, о чијим делима је слушао, сада је у његовој близини. Он неће да пропусти прилику која му се пружила. Дозива Христа ословљавајући га „Исусе, сине Давидов…” То је месијански наслов. Син Давидов је Месија и слепи га препознаје у Христу. Зато, знајући ко је Христос, не сумња и да може да му помогне. Он тражи да га Христос помилује, да му се смилује. Иако су га други пробали ућуткати, он је још гласније викао: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!” Упоран је у молитви. Жели да га Христос чује. Не одустаје, без обзира на реакције других. Његов је циљ Христос. Он му је једина нада.

Христос је и данас међу нама, како то сведочимо у поздраву: “Христос је међу нама – и јесте и биће”. Каква је наша вера у њега? Да ли га препознајемо као Месију, као онога који може да одговори на наше потребе? Да ли користимо ту привилегију да је Христос међу нама, или пуштамо да прође поред нас? Вапимо ли и ми упорно Христу да нас помилује, да милостиво погледа на наше невоље, са вером да може да учини шта од њега молимо? Можда нас други или околности обесхрабрују да се молимо. Али не гледајмо на друге, не плашимо се околности. Нека и нама, као и овом слепом човеку, циљ буде Христос. А са њиме ћемо добити све што је потребно нашем телу а још више нашој души.

Христос је чуо молбу слепог, стао и заповедио да му га доведу. Када смо устрајни у молитви, Бог неће окренути своје лице од нас. Пита га: „Шта хоћеш да ти учиним?”. Слепи је већ молио за милост, али Христос жели да од њега чује конкретно шта жели. Знао је Христос који је велики проблем овог слепог, али му жели дати и много више од вида очију. Слепом је највећа вредност да прогледа. И зато, на Христово питање одговара: „Господе, да прогледам”. Он не тежи ни за богатсвом ни за славом. Он жели да види. Колико узимамо “здраво за готово” то што видимо, што чујемо, што ходамо, што можемо да радимо. Тек када човек изгуби здравље, цени вредност онога што је имао. Ако се питамо за шта треба да захвалимо Богу, захвалимо му што смо се јутрос пробудили, што дишемо, ходамо. Увек имамо разлог да Богу будемо захвални.

Христос му одговара „Прогледај!”. Он само изговара реч и догађа се чудо. Христос је Реч о којој се говори на почетку Јовановог јеванђеља. Све је по тој речи постало. Та, утеловљена Реч, ствара овоме слепом човеку вид, али и новог човека. Јер исцелење, како нам и сама реч каже, чини да смо у потпуности цели. Када Христос лечи телесно, он још више лечи духовно. Стало му је до целог човека.

Прво што је слепи видео, био је Христос. О томе свети владика Николај Жички говори: “Чим отвори очи и прогледа, виде Вартимеј Господа Исуса пред собом. Благо њему: чим је отворио очи, видео је најдостојнији предмет гледања! И није могао одвратити своје очи од Њега, од Његове красоте и узвишености, него као прикован оде за Њим.”

Телесна слепоћа је велики хендикеп, али је још већи хендикеп духовна слепоћа. Она сигурно води у вечну пропаст. Зато је важно да не будемо, поред здравих очију слепи за духовне ствари. Ако нисмо духовно прогледали, молимо се Христу да исцели наш духовни вид. Слепи је желео да види, али да би телесно прогледао, морао је имати отворен духовни вид. И имао га је, јер је знао ко је Христос и имао је спасавајућу веру у Њега. Христос му зато говори: “Вера твоја спасла те је.”

Христос наглашава важност личне вере. Хвала Богу за веру Цркве, за веру наших предака, и родитеља. Али ако немамо личну веру у Христа, вера других нам неће много помоћи. Вера у Христа, спасоносна је вера.

Исцељени човек, кога јеванђелиста Марко назива Вартимеј, креће за Христом. Њему Христос није некаква успутна помоћ да би узео од њега шта треба и да настави живот без њега. Када доживимо искуство Христа у нашем животу, не можемо више да замислимо живот без Њега. Он заправо постаје наш Живот.

Нека и наш живот буде Христос и својим му животом и делима благодаримо за све благослове које од Њега примамо. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG