И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је Он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред, попе се на дивљу смокву да Га види, јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“. И сиђе брзо; и прими Га радујући се. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека. А Закхеј стаде и рече Господу: „Господе, ево. пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“. А Исус му рече: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено.“

   Јеванђеље по Луки, зачало 94. (19,1-10)

Јеванђеље о покајаном Закхеју

Господ Христос пролази кроз Јерихон, тај древни и, по мишљењу  многих.  најстарији постојећи град на свету. Иначе.  спомиње се у књизи Исуса Навина где читамо како су га Израиљци обилазили седам дана. Бог је на крају учинио да се јерихонске зидине сруше. На тај начин су Израиљци ушли у град и освојили га ((ИНав. 6,10-15,20). Временом је Јерихон постао важно трговачко средиште, али и војно утврђење.

У Јерихону је живео Закхеј, старешина цариника. Цариници нису били омиљени међу Јеврејима, јер су су били у служби  римског цара. Царина, како и сама реч каже, одлази царевини, односно цару. Дакле, цариници су радили за окупатора, а били су познати и по корупцији. Зато се Христу често приговарало што се налази у њиховом друштву. Закхеј није био обичан цариник; био је њихов старешина, онај који је контролисао друге царинике па је вероватно зарађивао и на њима. Његово богатство није било плод поштеног рада.

Закхеј на јеврејском значи чист у смислу недужности, праведности. Тешко се његово име може повезати с његовим поступцима пре сусрета са Христом. Прихватио је да ради за Римљане, што је представљало издају не само свога народа ,већ и своје религије. Пао је духовно и морално. Али, и у највећем грешнику постоји нека искра доброте. Чуо је да Господ Христос пролази његовим градом и желео је да га види. Могло би се претпоставити да се радило само о његовој знатижељи, мада  знамо да код Бога нема случајности, који и највеће грешнике зове на покајање. Покајнике чини чистима, оправданима.

Христос није могао неприметно проћи кроз Јерихон. Мноштво народа ,које је већ раније чуло за Њега, за његова дела, дошло је да Га види, да Га чује или да затражи неко чудо за себе или за своје ближње. Јеванђеље наглашава да је Закхеј био малог раста и да му је народ заклањао поглед према Христу. Али Закхеј је био сналажљив (што му је зацело помогло и да се домогне важног положаја старешине цариника), па се попео на стабло дивље смокве. Смоква је у Светом Писму слика Израиља, који  се, нажалост, био  претворио у бесплодну, осушену смокву (Лк. 13,6-9 ), која ће ипак дати плодове какав је  био  Закхеј.

Многи су желели да приђу Христу, да га дотакну, да нешто од Њега затраже. Закхеј је само желео да Га види. Вероватно није ни слутио да ће и он да буде виђен од Христа.

Господ Исус Христос га је видео и обратио му се речима:   „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“. Приметимо да Христос изговара Закхејево име. Закхеј сигурно није имао много  пријатеља. Људи су га избегавали, сматрајући га лоповом, јавним грешником и издајником свога  народа. Вероватно су са презиром изговарали његово име. Иако је имао велико богатство, био је усамљен. Међутим,  сада га примећује Христос који му се обраћа именом, као пријатељу. Божја дела нису случајност. Христов долазак у Јерихон је био са разлогом – да сретне Закхеја.  Ту налази једну, изгубљену овчицу коју враћа на прави пут (Мт. 18,12–14 и Лк.15,3–7).

Ни ми Христу нисмо непознати. Познаје нас по имену. Док се трудимо да сазнамо нешто о Богу, док Га тражимо, Он нас познаје и пре него што смо се родили. Он нас тражи и позива Себи. Не одбацује нас, нисмо му небитни, не гледа на нас са презиром.

Разумљива је Закхејева радост док је силазио са дрвета. Многи су га мрзели, а Христос, око кога се гура мноштво народа, примећује управо њега, презреног и омраженог. И не само да га примећује, већ ће данас бити и његов гост. Закхеј је имао овоземаљско богатство, али сада ће се обогатити Христом. Христос је најдрагоценија вредност и највеће богатство које човек може имати. Без обзира на Закхејев карактер, дубоко у његовој души била је празнина која је тражила испуњење. У тој потрази за смислом, за богатством душе, он жели да види Христа.

Протојереј Александар Шмеман о овоме говори: „Закхеј је ‘грешник’ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она ‘приморава’ Христа да обрати пажњу на њега, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира на то  да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до Њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у ‘бескорисну страст’. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити.“

Разумљиво је и негодовање других. Они сматрају да Закхеј није достојан да Христос уђе у његов дом. На одређени начин довели су у питање и Христов морал. Ако једе и пије са цариницима и грешницима, сигурно је и сам попут њих. Такве су оптужбе већ биле изречене на Христов рачун.

Можда и ми познајемо неког „Закхеја” и сматрамо да је велики грешник, да није достојан да му Бог опрости. Можда сматрамо да такав није достојан ни да долази у цркву. Можда смо и сами „Закхеј”, одбачени од других, духовно гладни и жедни, у трагању за правим смислом – за Богом. Ми људи смо склони да осуђујемо друге. Многи траже изговор за недолазак у цркву, на богослужење, јер су, како они виде себе, бољи од оних који одлазе у цркву. Човек гледа на човека с предрасудама, али Христос гледа другачије,  види дубину људског срца, види глад душе, трагање за смислом, потребу за Богом. Он зна његову прошлост, али и његову будућност. Неко је рекао: „Сваки светац има прошлост, сваки грешник има будућност“.

У време Великог поста, за који ћемо се од идуће недеље припремати, изговара се великопосна молитва св. Јефрема Сирина  која се завршава речима: „О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин“. Ову молитву треба да чешће изговарамо како бисмо од себе одбацили сваку самоправедност.

Али за разлику од самоправедности оних који су негодовали, Закхеј у сусрету са Христом показује искрено покајање за учињене неправде и спремност да промени свој живот: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“. Зашто баш четвороструко?

Св. владика Николај Жички о томе говори:  „У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски, те згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признају грех који су учинили, и ко је крив, нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме је скривио (Бр. 5,6-7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех. Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога. Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (Изл, 22,1).“

Сада ће Закхејево име добити прави смисао. Заиста постаје чист. Искрено покајање подразумева и спремност да се одбаци грех, исправи неправда и живи новим животом. Христос је онима којима је опраштао грехе говорио: „Иди и не греши више“.

Тамо где се грешник каје и поправља свој живот, долази и спасење од Господа. То је била Христова основна мисија –  да пронађе и да спасе изгубљене. Једном је приликом рекао: „Не требају здрави лекара, него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике“ (Мк. 2,17)

Он долази и нама грешницима у наш дом, у наше срце. „Ево, стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном м“ (Отк. 3,20). Жели заједништво са нама, а тамо где је Господ Христос, долази до покајања, Божје милости и новог живота у Христу. Амин.*

*Предање нам говори да је Закхеја апостол Петар поставио за епископа Кесарије Палестинске..

Аутор: Др Јасмин Милић

Остала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG