Чланак који је пред нама доноси неколико значајних информација о јеванђељу по Марку.

Писац

Натпис „по Марку“ није заслуга самог аутора јеванђеља, већ потиче из 2. века и сведочи о веровању Цркве да је ово јеванђеље написао Марко. Предање Цркве и већина новијих истраживача се слажу са тим да се ради о Јовану Марку, који се помиње у Делима апостолским, као и у посланицама НЗ. Неки савременици уопштено и нејасно сматрају аутором јеванђеља неког јеврејског хеленисту који је живео ван Палестине и писао за грчке заједнице.

Јован се, према тадашњем обичају да Јевреји узимају друго грчко или римско име, такође звао и Марко. Био је син богате хришћанке по имену Марија, која је имала своју наизглед пространу кућу у Јерусалиму на располагању за хришћанска окупљања. Неки старији тумачи прихватају да је управо у овој кући одржана Исусова последња вечера са његовим ученицима и да је човек, који ће показати двојици ученика које је Исус послао да припреме вечеру, био управо Јован Марко.

Марко је сарађивао са двојицом водећих апостола Павлом и Петром у ширењу јеванђеља. Прво га срећемо заједно са Варнавом (чији је био нећак) на Павловој првој турнеји; он прекида сарадњу када Павле са сарадницима стиже са Кипра у Пергу у Памфилији и одатле се враћа у Јерусалим (Пр. 12, 25. 13). ,13); на почетку другог обиласка после Апостолског сабора током „пароксизма“ уоченог између Павла и Варнаве, овај последњи са Марком отплови на Кипар, а Павле са Силом за југозападну Малу Азију (Пр 15,37 година). Касније, Марко је поново близу Павла у време када је апостол писао писма заточеништва (Колошанима 4:10; Фил 24) и коначно се помиње у 1. Пет. 5:17 („саизабрани у Вавилону грли тебе и Марка мога сина“) и у 2. Тим. 4:11 („Поведи са собом Марка, старај се о њему, јер ми је користан у служби“).

Различита предања о Марку налазе се код црквених аутора или у древним латинским рукописима његовог јеванђеља. Иполит га, на пример, назива „Коловодактилон“, (бангав прст) било зато што је имао несразмерно мале прсте у односу на тело, како то бележи кодекс Толетанус Вулгате, или зато што је сам одсекао један од прстију када је постао хришћанин да не би био сматран равноправним и способним да обавља своје дужности левита што је био, према другом рукопису Вулгате, или коначно према трећем, овога пута алегоријском тумачењу, јер његовом јеванђељу недостаје увод и епилог. Епифаније је сачувао податак да је био један од седамдесеторице Христових ученика и да је припадао онима који су били саблажњени речима Исусовим које је рекао у Јовану 6,66 о једењу његовог тела и који су га напустили. Коначно, црквена традиција уопште сматра Марка оснивачем и првим епископом Александријске цркве.

Садржај

Сам наш јеванђелист свој текст већ првом реченицом карактерише као „Јеванђеље Исуса Христа“. Он је, дакле, свестан чињенице да не пише Исусову биографију већ преноси поруку живота, радосну најаву, „јеванђеље“; зато почиње директно од Исусове личности и заиста од оног историјског тренутка када га Јован га најављује.  Бог Отац га признаје за свог „љубљеног сина“ а сам Исус проповеда „јеванђеље Божије“.

У Марковом, као и у другим јеванђељима, не налази се потпуна и систематична Исусова биографија, већ само неколико карактеристичних епизода из његовог живота и његовог учења, извучених из богатог предања Цркве. Ови фрагментарни подаци имају дубљу теолошку везу између себе и имају за циљ да покажу да су се у личности Исуса Христа испунила Божја обећања о спасењу човечанства. Овај елемент испуњења пророчанстава Старог завета у личности Христа као и уверење да је Христос пострадао по Светом писму, да је васкрсао, да ће поново доћи да суди свету и да након што сви људи буду позвани да се покају и верују, основни су елементи ране Хришћанске проповеди, коју налазимо и у говорима апостола у Делима апостолским и у Јеванђељу по Марку.

Истраживачи посебно деле садржај јеванђеља на различите начине. Већина даје класификацију садржаја, на основу географског контекста Исусовог деловања: Деловање у Галилеји, поход у Јудеју, последње деловање пре страдања у Јерусалиму, страдање, васкрсење. Ми ћемо у тумачењу пратити поделу јеванђеља на седам целина које се не заснивају на спољним географским контекстима, већ на сукцесивном откровењу личности Месије и тајне царства Божијег коју он проповеда. Ови одељци имају следеће наслове:

1. Месијански почеци (1,1 – 13).

2. Исусова чуда и његов сукоб са јеврејским верским вођством (1,14 – 3,6).

3. Стварање новог народа Божијег. Откривење тајне Царства Божијег са параболама и чудесима (3,7 – 5,43).

4. Одбацивање Месије од стране израелског народа. Обраћајући се незнабошцима откривајући им царство Божије (6,1 – 8,26).

5. Откривање страдања Месије ученицима (8.27 – 10.52).

6. Улазак у Јерусалим и последње поуке пре страдања (11,1 – 13,37).

7. Страдање и Васкрсење (14,1 – 16,8). Епилог: Јављање васкрслог Христа (16,9 – 20).

Централна теологија јеванђеља

Централна осовина „јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијег“ је проповедник и оличење саме радосне поруке, Исус Христос. Јеванђелист бележи  не толико „речено“ колико „учињено“. Ово последње, односно његова чудесна дела, сведоче о његовом месијанском ауторитету, којим Син Божији побеђује демонске силе и ослобађа људе од њихове власти; „учињено“ кулминира на Исусовом крсту, где васкрсењем побеђује љубав Божија над демонским силама. Јеванђелист припрема читаоца за догађај крста већ од почетка свог јеванђеља.

Да је у фокусу не само наратива већ и теологија страдања Исусовог, а затим и страдање његових ученика, како у ужем смислу дванаесторице тако и у ширем смислу његових следбеника, наглашава се у модерним истраживањима са различитим појединачним варијацијама, од којих су главне следеће: Маркова теолошка мисао се креће између садашњих страдања верника и будуће славе која кулминира будућом славом; или, јеванђелист карактеристично истиче и месијанску „моћ“ Исусову и добровољни ход ка његовом страдању, или, комбинује појаву Бога у чудесним Исусовим делима са теологијом крста итд. Међутим, како год се ови ставови изнели, њихов главни елемент је указивање да је преовлађујуће богословско учење јеванђелиста оно о мукама Исусовим и његовим ученицима, што ћемо утврдити и подвући током тумачења јеванђеља.

Превела са грчког: Анђела Стевановић, маст. теологије

Извор: oodegr.com