Друга недеља Великог поста – Јеванђеље о исцелењу одузетог
Друга недеља Великог поста – Јеванђеље о исцелењу одузетог.
И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он беше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: „Синко, опраштају ти се греси твоји!” А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: „Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?” И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: „Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: `Опраштају ти се греси`; или рећи: `Устани и узми одар свој, и ходи?` Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе”. Рече узетоме: „Теби говорим: `Устани и узми одар свој, и иди дому своме.`” И уста одмах, и узевши одар изађе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: „Никада тако што не видесмо.” Јеванђеље по Марку зачало 7 (2,1-12)
Друга недеља Великог поста – Јеванђеље о исцелењу одузетог
У првој глави јеванђеља по Марку говори нам се о почетку Христовог јавног деловаља. Након крштења у Јордану и боравка у пустињи где је био од сатане кушан, за њим крећу Симон и његов брат Андреј, Јаков Зеведејев и његов брат Јован. Христос је за средиште свог месијанског деловања изабрао Капернаум (јевр. Наумово село), место на обали Галилејског језера. То је и место Симона и Андреја. Ту је Господ, након своје проповеди у синагоги ослободио опседнутог од нечистог духа. Одмах затим, отишао је у кућу Симонову и Андрејеву где је исцелио Симонову ташту. Та кућа постаје и његов дом. Јеванђелист Матеј Капернаум назива Христовим градом (Матеј 9,1).
Капернаум је након Јерусалима највише спомињан град у јеванђељима Његови становници су имали прилике слушати Христа док им је говорио Божју реч и видети или и сами искусити бројна његова чуда. Зато ће Христос, спомињући и неке друге градове, рећи:
И ти, Капернауме, који си се до неба подигао до пакла ћеш сићи: јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега (Матеј 11, 23).
Где је већа благодат, већа је и одговорност. Ове Христове речи сугеришу да се становници Капернаума нису одазвали јеванђељу, барем не на начин како је то Христос очекивао. Како каже Св. Григорије Палама, чији се спомен данас прославља, “Господ је, уистину, свима заједно и не побуђујући ничију завист говорио реч покајања, јеванђеље спасења, речи живота вечнога. И заиста, сви су слушали, али нису сви и послушали. Сви ми волимо и да чујемо и да видимо, али не и да творимо врлину”. Ово је упозорење и нама, као народу и као појединцима. Није довољно само да слушамо јеванђеље, да се дивимо Христовим речима и да тражимо од Њега чуда. Потребно је да живимо јеванђеље и да нашим животима захваљујемо Богу на свим свим благодатима које смо од Њега примили.
Заједно са својим ученицима, Христос одлази даље у Галилеју где је проповедао по синагогама, изгонио нечисте духове и оздрављао болесне.
Након неког времена вратио се у Капернаум, највероватније у Симонову кућу. Његова присутност није могла проћи непримећена па се велико мноштво скупља у кући и око куће како би Га слушали док им “казиваше реч“. Христово проповедање често је попраћено чудима. То ће се догодити и овом приликом. Чуда нису сама себи сврха, већ потврђују истинитост Христовог проповедања, његов божански идентитет, као и Његову конкретну бригу према човеку у потреби.
Док је Христос говорио окупљеном народу Реч Божју, четворица су донела одузетога, дакле непокретног, парализованог човека у нади да ће га Христос исцелити. Али пред њима је била препрека. Од мноштва нису могли доћи до Христа. Колико пута се и пред нама нађу препреке које нас уверавају да нема решења, да не можемо доћи до ослобођења од наших невоља. Али решење увек постоји.
Пошто због гужве нису могли да уђу у кућу, попели су се вањским степеницама до равног крова куће размакнули балване и сламу, те спустили болесника пред Христа. Овај чин је и нама лекција да се требамо издићи изнад препрека, изнад гужве. Када се издигнемо молитвом према престолу Божјем, препреке остају испод нас. Зато смо у Евхаристији позвани да “Горе имамо срца”. Како каже псалмиста, “Подигох очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја. Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље” (Псалам 121, 1-2).
Приметимо да Христос овде види веру њихову, дакле веру четворице, а не веру одузетог. Христос је знао да похвали нечију веру приликом исцелења. Слепом, којему је Христос вратио вид, рекао је да га је његова, лична вера спасила (Лука 18, 42). Похвалио је веру жене Хананејке (Матеј 15, 28). Али овде Господ гледа на веру оних који су донели узетога Христу. То не значи да и одузети није имао веру. Вера је све што му је остало јер лекари више нису могли да му помогну. Али се вера његових пријатеља са разлогом овде наглашава. Они су конкретно помогли одузетом и молили за његово исцелење.
Колико смо ми спремни да помогнемо другима молитвом? Божја је воља да молимо једни за друге и да на тај начин сведочимо међусобну љубав. Када је неко болестан, потребно је да се позову презвитери цркве како би за болесног молили. Таква ће молитва, која је прожета вером, каже Јаков, спасити болесника и греси ће му бити опроштени (Јаков 5, 15). Јаков такође наглашава да су, осим презвитера (свештеника) и сви хришћани дужни да се моле једни за друге: “Молите се Богу једни за друге да оздравите” (Јаков 5,16). Није довољно само да молимо већ и да конкретно помогнемо човеку у потреби. Одузети је имао четворицу пријатеља без којих не би могао да дође до Христа. Да ли смо при руци нашим ближњима када нпр. требају свештеника за молитву а сами нису у стању да га позову или да оду до њега, или онима који не могу да дођу у цркву а којима би могли да помогнемо у томе? Постоје бројни начини како и ми можемо бити људи вере за друге.
Христос узетоме није прво рекао “буди здрав” већ “опраштају ти се греси твоји“. Грех је пуно озбиљнија одузетост о телесне одузетости. Грех нам одузима заједништво с Богом, одузима нам лик Божји на који смо створени, одузима нам достојанствен живот на земљи и живот у вечности. У духовном смислу, како каже Св. Јован Кронштатски, сви смо одузети. Христос је дошао да нас од ове, духовне одузетости, излечи.
Књижевници (чувари и тумачи закона), који су се ту нашли,” помишљаху у срцима својим: „Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?”, Опроштење греха је у власти Божјој. Тиме што је Христос овде и на другим местима узео божански ауторитет да опрости другима грехе, је јасна потврда Његовог божанства. Христос се својим делима откривао као Бог. У томе су јеврејске верске вође виделе богохуљење. Али, Христос ће им показати још једну своју божанску карактеристику: он чита њихове мисли. Он им даје до знања да су му познате њихове мисли и одговара им да Син Човечји има власт на земљи да опрашта грехе.
Христос овде први пут себе назива Сином Човечјим. Јеванђелисти о Христу говоре као Господу, Сину Божјем, Сину Давидовом, Спаситељу, али назив Син Човечји искључиво користи Христос и то увек за себе. Христос овим називом сведочи да је месија и да је, иако божанског порекла, уједно и прави човек. Да је био само човек, не би било потребе да истиче и своју људску природу. Она се код сваког смртника подразумева. Али управо зато што је био више од човека, Христос себе назива и Сином Човечјим. Христос је Бог, који је постао Емануило – Бог с нама, у људском телу. Он је и Син Божји и Син Човечји – Богочовек.
Христос, овим називом такође себе ставља у контекст пророчантсва пророка Данила:
“Видјех у ноћном виђењу и, гле, са облацима небеским као да долазаше Син Човјечји и да стиже до Старца дана и пред Њега би приведен. И даде Му се власт и част и царство, и сви народи и племена и језици да Му служе; власт Његова је власт вјечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разрушити” (Данило 7, 13-14)
Он дакле, чија је власт вечна и чије је Царство непролазно, говори књижевницима да има право и да опрашта грехе.
Опроштење греха је веће исцелење од оздрављења тела. Можемо да умремо потпуно здрави, али ако наша душа није оздрављена, ако нам нису опроштени греси, ако се кроз покајање нисмо помирили са Богом, отићи ћемо у вечност без Христа. Можемо да умремо тешко болесни, али ако су наши греси опроштени, ако смо се помирили са Богом, ако је наша душа исцељена, Христос нас чека у небеској радости.
Христос, након што је опростио одузетом грехе, исцељује га и од његове болести: “Устани и узми одар свој, и иди дому своме“. Христос даје приоритет његовом духовном стању, а тек затим оздравља његово тело. Ово је трећа потврда Његовог божанства у данашњем јеванђељу. Након праштања греха и читања мисли, чиме показује да познаје и најдубље тајне људских срца, Христос се потврђује као онај који има моћ исцелења.
Наша реч исцелење указује да нешто што је било сломљено опет постаје цело – целовито. Када Христос оздравља, он захвата цело биће, и дух и душу и тело. Опроштење греха је веће исцелење од оздрављења тела. Можемо да умремо потпуно здрави, али ако наша душа није оздрављена, ако нам нису опроштени греси, ако се кроз покајање нисмо помирили са Богом, отићи ћемо у вечност без Христа. Можемо да умремо тешко болесни, али ако су наши греси опроштени, ако смо се помирили са Богом, ако је наша душа исцељена, Христос нас чека у небеској радости.
Исцељени човек узима свој одар, како му је Господ рекао, и одлази своме дому. До сада је одар имао власт над њим. Након што га је Христос исцелио, овај човек више није завистан од одра, већ га узима у своје руке. Он управља одром, а не одар њим. Када нас Господ ослободи, то значи да преизимамо контролу над ониме што нас је контролисало и од чега смо били зависни.
Исцелење одузетог изазвало је дивљење и слављење Бога од стране сведока. Међу њима се, по Христу, пројављује Царство Божје. Христос је чинио нешто ново, што присутни никада раније нису искусили нити видели. Да ли ми препознајемо Божје деловање у нашем животу и да ли Богу захваљујемо на свему што чини за нас?
Христос данашњег јеванђеља је и наш Господ и Бог. Кроз покајање Господ нас исцељује од наше духовне одузетости, од нашега греха. Све сломљено у нама може и хоће да учини опет целовитим – исцељеним. То исцелење је значајније од било којег телесног исцелења. Тада наш живот има смисао и сврху. Тада можемо да живимо пунину овоземаљскога живота у целости, и очекујемо будуће Царство Божје. Нека нам Бог у томе помогне. Амин.
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 