Четврта недеља Великог поста говори нам о немоћи невере и моћи вере.

И одговарајући један из народа рече: „Учитељу, доведох теби сина свог у коме је дух неми. И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.” А он одговарајући рече: „О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.” И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. И упита оца његова: „Колико има времена како му се то догодило?” А он рече: „Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.” А Исус му рече: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.” И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: „Верујем, Господе, помози моме неверју!” А Исус видевши да се стече народ, запрети духу нечистом говорећи му: „Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!” И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: „Умре.” А Исус, узевши га за руку, подиже га и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: „Зашто га ми не могосмо истерати?” И рече им: „Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.” И изашавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна, јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће. Јеванђеље пo Марку, зачало 40 (9,17-31)

Четврта недеља Великог поста –„Верујем, Господе, помози мом неверју!”

Господ се са својим ученицима, Петром, Јаковом и Јованом повукао на “гору високу”, односно гору Тавор, како би им, преобразивши се, показао свој божански идентитет. За време Христовог преображења указали су се Мојсије и Илија, као представници закона и пророка (односно Светог писма Старог завета). Они се указују као сведоци да је Христос управо онај о коме се говори у “закону и пророцима” (Лука 24, 27).

Након преображења, Христос је са своја три ученика сишао с горе преображења и кренуо према осталој деветорици апостола. Док им је прилазио, видео је “народ многи и књижевнике где се расправљају с њима” (Марко 9, 14). Народ, када је видео Христа, радосно му је потрчао у сусрет. Осећају се сада снажнији и сигурнији у његовом присуству. Књижевници су вероватно до сада доминирали у расправи, али долази Христос и све ће се променити. Прилази књижевницима и пита их “Шта то расправљате с њима?” Као да им жели рећи: “Ако имате каквих питања и нејасноћа, ту сам ја да вам дам одговоре”.

Један “из народа” говори Христу да је довео Његовим ученицима свога сина у коме је “дух неми” те описује његово стање. Из свега изреченог може се закључити да се ради о опседнућу којег прате симптоми падавице. Отац жели да помогне сину и зато се обратио ученицима, односно апостолима с надом да ће они да истерају нечистог духа из његовог сина. Али, каже овај очајни отац Христу, они то “не могоше“.

Који је то “дух неми” који је мучио овог младића? Обично се у јеванђељима, када је опседнутост у питању, говори о ђаволу или демонима. Овај догађај се наводи и у остала два синоптичка јеванђеља. У Јеванђељу по Матеју читамо да је овај младић био месечар (Матеј 17, 14-21). Јеванђелист Лука наводи само да га “хвата дух” (Лука 9, 37-42). Јеванђелист Марко наводи да се ради о “духу немом” који мучи овога младића и који га жели убити. Сатана јесте убица (Јован 8, 44). Његова је мисија да уништи, убије и за вечност одвоји човека од Бога. Овај младић је слика данашњег света, односно онога што “дух неми”, непријатељ Христов и непријатељ наших душа, ради са људима, посебно младима када се препусте сатанским лажима. Све више око нас видимо уништене људе од алкохола, дроге, коцке и разних других зависности које човека дефинитивно воде у пропаст. Непријатељ људских душа чини да су људи глуви на Божји глас и неми да му се обрате у молитви.

Ученици у овоме случају нису могли ништа да учине. И то је послужило књижевницима да доведу у питање Христово деловање и деловање његових ученика. Али, док су критиковали немоћ ученика, сами нису ништа предузели. Могли су својим примером да покажу да су моћнији од апостола. Књижевници су били теолози онога времена, чувари и тумачи закона, “људи књиге” али када је требало да се конкретно помогне овом опседнутом, сами нису ништа предузели, али су били спремни да критикују друге. Није ли нам то и у нашем времену познато? Данас је критичара, наводних познаваоца Светог писма, теологије, црквених канона, светих отаца на све стране. Посебно у данашње време друштвених мрежа када се сви у све разумеју. Али је мало оних који заиста живе хришћанство и који су уместо критике спремни да буду ближњи онима у потреби. Ако учинимо као она четворица која су донела Христу свога одузетог пријатеља, пуно смо учинили. Наша дела снажније говоре о Богу од наших речи.

Христос критикујући њихову неверу, тражи да му доведу младића. Није у потпуности јасно чију неверу Христос прозива, оца младића или ученика. У ширем смислу, можемо рећи да је Христос упутио критику и оцу и ученицима, с тиме што ће ученицима касније посебно нагласити недостатак поста и молитве. “Дух” који се налази у младићу, у сусрету са Христом понаша се управо онако како је то његов отац и описао. Христос га пита, од када се то догађа, а отац, одговарајући да му се то догађа од детињства, моли Христа: “… него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.” Очајан отац, разочаран немогућношћу ученика да помогну његовом сину, изражава сумњу и у Христа. Зато му каже: “ако можеш“. Христос му одговара другим “ако можеш”: “Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.” Није упитно да ли Христос може да ослободи дечака, него да ли отац може да верује.

Отац младића изговара речи, у којима се сви ми можемо пронаћи: „Верујем, Господе, помози мом неверју!”. Oво је једна од најискренијих изјава у Светом писму. Зар није ово често и наше осећање? Верујемо али и сумњамо. Све док смо у овоме телу, у нама ће се преплитати вера и сумња, нада и страх, мир и немир. И то требамо признати Богу. Свети Јован Лествичник чији се спомен у Источној Цркви слави у четврту недељу Великог поста каже: “Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, већ смиреним шапутањем, почињући најпре: Помилуј ме, немоћан сам (Св. Јован Лествичник Лествица, стр. 111)”. Искрено признање властите невере, властите немоћи пред Богом, једини је начин да од Бога добијемо што нам недостаје.

Ако наша вера није савршена, не требамо да очајавамо. Господ каже својим ученицима: „Кад бисте имали вере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: ‘Ишчупај се и усади се у море!’ – и послушао би вас” (Лука 17, 6). Малу веру – то мало зрно требамо да заливамо свакодневно поуздањем у Христа и животом у Њему, али је и мала вера довољна да схватимо како нам је потребна Божја милост. Иако је сумњао, ипак је у оцу било довољно вере да моли Господа за милост. Његова вера је била слаба али је милост Господња превелика.

Господ који све може и који има власт над нечистим духовима, заповеда духу немом и глухом да изађе из дечака и да више не улази у њега. Нечисти дух га мора послушати, али се не предаје лако. “И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав…”. Они који су на било који начин били под влашћу сатане, било као опседнути, зависници од алкохола, дроге и сл. често носе последице таквог живота и након што их Господ ослободи. Оне које зароби, сатана жели што више да оштети односно рани. Посебно млади, попут овога младића, требају да схвате да се што пре требају ослободити ђаволског ропства. Што је човек дуже у власти сатане, последице ће бити веће. Зато св. Петар упозорава да ђаво, “као лав ричући ходи и тражи кога да прождере” (1 Петрова 5,8). Сатана нуди пропаст, Христос даје истинску слободу.

Након овога чуда, када су се нашли насамо са Христом, ученици га питају: „Зашто га ми не могосмо истерати?” А Христос одговара: „Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.” У јеванђељу по Матеју, где се такође спомиње овај догађај, имамо опширнији Христов одговор. Тамо се додају Његове речи: “За неверовање ваше” (Матеј 17, 20). Ученици су раније већ чинили чуда. Зашто сада нису успели? Можда су се превише поуздали у себе, занемаривши однос с Богом. У духовном рату са демонима се не може победити сопственом снагом. Сам Господ нам је дао пример када је, одмах након крштења, пре почетка свог јавног деловања, отишао у пустињу да пости и моли се четврдесет дана. Ако је Њему требало да пости и да се моли, нама је то још више потребно. За духовно ратовање против духа овога света потребна је духовна припрема и опрема “Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света…” (Еф. 6, 12).

Многи, када се суоче са силама таме, када осете пораз у своме животу, питају се “Где је Бог?”. Али право је питање: “Где сам ја?”. Ако се нисмо обукли у “свеоружје Божје” (Еф. 6,11), односно ако се нисмо заштитили молитвом, Божјом речју, постом, литургијском и евхаристијском заједницом, тада се немојмо чудити када нас силе таме савладају. Без духовног живота, лака смо им мета.

Догађај којег смо разматрали на симболичан начин нам говори о ономе што је Христос учинио за палог човека. Као што је сишао са Тавора, горе преображења међу народ и суочио се са делима ђаволским, тако је Христос Напустио је своју небеску славу и сишао међу нас људе, да би нас ослободио од робовања сатани и греху. Да не будемо неми и глуви за Бога, већ да чујемо Његов глас, да га хвалимо и славимо како нашим уснама тако и нашим животима.

Нека нам Бог помогне да наша вера свакодневно расте. Нека наш живот буде попут лествице “… која полази од земаљског и достиже до небеског, откривајући Бога који седи на њеном врху” (Св. Јован Лествичник), а то је живот молитве, поста и осталих духовних врлина које нас јачају у духовној борби против духа овога света. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG