Пета недеља Великог поста говори нам о Христовом служењу, Његовом Царству, понизности и смирењу.

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: „Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити.” А он им рече: „Шта хоћете да вам учиним?” А они му рекоше: „Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.” А Исус им рече: „Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?” А они му рекоше: „Можемо.” А Исус им рече: „Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.” И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. А Исус дозвавши их рече им: „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.” Јеванђеље по Марку, зачало 47 (10,32-45)

Пета недеља Великог поста – “Који хоће да буде први, нека буде свима слуга”

Христос креће према Јерусалиму, док Га ученици прате зачуђени и у страху. Знају да су Га јеврејске верске вође одлучиле предати римским властима и тражити његову смрт. То се не уклапа у њихова очекивања, јер они виде Христа као будућег земаљског цара, а себе као његове најближе сараднике у новом поретку. Христос зна шта Га очекује, али креће напред, јер је сада дошао тренутак да се испуни све што Закон и Пророци о Њему говоре. Он зна да је пред Њим туга, страдање, срамоћење и агонија крста, али спремно испуњава вољу Очеву. Зна да на крсту неће бити поражен, него ће Он поразити смрт и отворити врата Царства небеског покајаним грешницима. Зато одлучно, испред својих ученика, иде према своме страдању и на тај начин даје до знања онима који иду за Њим шта и њих очекује. Он је Првенац страдања и ко за Њим иде, мора бити спреман да понесе крст свој.

Видевши њихово чуђење, односно забринутост и страх, Христос почиње да им отворено говори што ће се са Њим догодити. Ово је већ треће и најподробније казивање ученицима о његовом страдању. Наиме, Христос им говори да ће „Син Човечји бити предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима; и наругаће Му се, и шибаће Га, и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће“. Иако иде према крсту, крст неће бити његова коначна судбина – трећи дан ће васкрснути! После смрти долази живот, после страдања Великог петка доћи ће светли дан Васкрсења.

И док им Христос говори о своме страдању, Јаков и Јован, синови Зеведејеви, и даље не разумеју шта ће се догодити у Јерусалиму. Иако им Христос говори о страдању, они верују да час његовог овоземаљског царства није далеко. У својој похлепи за влашћу желе да за себе обезбеде најбоље положаје, па долазе с молбом која је заправо директно очекивање: „Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити”. Иако је Христос, наравно, знао шта је у њиховим срцима, ипак их пита: „Шта хоћете да вам учиним?” И тада они, у маниру политичара који траже добре позиције у Влади, кажу: „Дај нам да седнемо један с десне стране Теби, а други са леве, у слави твојој”. Дакле, имали су високо мишљење о себи и сматрали су се способнијим од свих других апостола.

У јеванђељу од Матеја, где се такође спомиње наведени догађај, сазнајемо да је овај захтев дошао од њихове мајке (Матеј 20, 20), по предању Цркве познате као Салома. Она је једна од жена које су ишле за Христом и која је са другим женама сведочила о Христовом празном гробу, односно о Христовом васкрсењу (Mарко 16, 1). У сваком случају, овде је и код њихове мајке и код њих самих очигледна похлепа за влашћу. Они желе по сваку цену, макар се и замерили осталим ученицима који се срде на њих, обезбедити најбоље положаје за себе. Ако узмемо у обзир да је тај захтев заправо дошао од њихове мајке, тада је јасно да је она, желећи високе положаје за своје синове, видела одређени интерес и за себе.

Христово Царство није од овога света (Матеј 18, 36). Начин на који ће се Христос прославити није онај који његови ученици прижељкују. Зато их пита: „Можете ли пити чашу коју Ја пијем, и крстити се крштењем којим се Ја крстим?” Без много размишљања кажу да могу. Да би дошли на одређен положај људи дају нереална обећања. Сваки пут се у то можемо уверити пред изборе. То су учинили и Јаков и Јован. Христос ће их „спустити на земљу“. Каже им Господ да не знају шта траже, дакле, не разумеју природу његовог Царства, иако им је о томе говорио три године. И пророчки им говори да ће им се догодити што и Њему: „Чашу, дакле, коју Ја пијем испићете; и крштењем којим се Ја крстим крстићете се, али да седнете с десне стране Мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.” И они ће поднети страдања Христа ради.

Свети Јован Златоуст каже да је Христос овде говорио о свом распећу као о чаши, а о својој смрти као о крштењу. Свој крст је назвао чашом, јер je њему приступио добровољно и са задовољством. Своју смрт је назвао крштењем, јер је њоме очистио свет.

Св. Јован је једини апостол који је умро природном смрћу, мада је поднео многа страдања за Господа. Св. апостол Јаков је мученички пострадао за Христа (Дела 12, 1-12). Климент Александријски и Јевсевије Кесаријски наводе како је Јаков после Педесетнице отишао да проповеда у Шпанију. По повратку из Шпаније Јевреји су наговорили неког Јосију да га оклевета код Ирода, па је и он био осуђен на смрт. Међутим, Јосија се ипак покајао и постао хришћанин. Док су одлазили на губилиште, Јосија је молио Јакова да му опрости, па га је  овај свети апостол загрлио и рекао му: „Мир теби и опроштај!” Посечени су мачем у Јерусалиму 45. године.

У овоме контексту, сви ми као хришћани треба да се упитамо колико смо спремни да поднесемо страдања за Христа. Многи хришћани су били готови и свој живот дати за Господа. Многи су мучени на најсвирепији начин, али Га се нису одрекли. Таква страдања се и данас дешавају у појединим деловима света, док је многима тешко да у време богослужења ујутро рано устану и оду у цркву. Неки се боје за свој углед и положај и постиде се своје вере. Ако нисмо спремни ни на мале жртве за Господа, како бисмо били спремни да испијемо „његову чашу“ и крстимо се „његовим крштењем“? Зато треба да се чешће загледамо у крст Господњи како би нам његова жртва била надахнуће да се никада не постидимо своје вере и да увек спремно, ако треба, и страдамо за Њега.

Апостоли Јаков и Јован су били похлепни за влашћу, а осталој десеторици је прорадила завист у срцу, па их Христос учи на који начин неко може постати највећи. Као пример даје Себе: Он није дошао да Му се служи – Он је дошао да служи. Св. апостол Павле о Христу каже: „Који будући у обличју Божјем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан с људима, и изгледом се нађе као човек. Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Филипљанима 2, 6-8).  Апостол Павле наставља: „Бог Га високо уздиже, и дарова му Име које је изнад сваког другог имена“ (Филипљанима 2, 9). Због његовог понизног служења стекао је оне који му већ 2000 година служе. Када се понизимо пред Богом, када смо спремни служити Њему и ближњима, тада ће нас Бог узвисити. Господ каже: „Сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука 14, 11).

Св. владика Николај Велимировић у својој проповеди на данашње јеванђеље каже:  „Док су ученици очекивали од Њега све већа и већа чуда и све већу и већу славу на свој људски начин, дотле је Он Себе гледао усред многољудне гомиле везана, поругана, попљувана, искрвављена и на Крст распета. Пред последње и највеће чудо Он је морао постати сметлиште света и попљувана играчка најгаднијих грешника у свету. Пре уздизања у небо Он се морао спустити далеко испод земље, испод гроба, до у дно Ада. Пре уласка у небесну славу и заузимања престола Судије неба и земље Он је морао проћи кроз шибу и срам.“

Овој лекцији хришћани треба да се стално враћају, посебно они који су чланови црквене јерархије. Бити „на власти“ значи бити слуга. Они који су у служби Христовој позвани су да буду христолики, да буду икона Христова на земљи. А то подразумева служење, а служење подразумева и страдање. Оне који служе понизно и пожртвовано, Господ ће узвисити. Оне који црквени положај виде као могућност остваривања сопствене моћи и жеље за владањем, Господ ће понизити.

Црква, такође, увек  има на уму да њено Царство није овоземаљско. Она је позвана да служи, а не да влада. Треба да поштује власти и да се моли за њих. Као чинилац друштва, Црква треба да се залаже за добро народа, да подигне свој глас у одбрани моралних, етичких, социјалних и других хришћанских и људских вредности и да на тај начин служи повереном народу и свима људима добре воље.

Ми као појединци позвани смо да овладамо собом. У томе нам је пример преподобна Марија Египћанка, чији се спомен у Источној цркви слави пете недеље Великог поста. Она није тражила овосветску моћ и срећу. Након што је искусила највећи морални пад, сусрела је Христа и посветила Му сав свој живот у служењу. Није настојала да овлада другима, већ да овлада собом. А када овладамо собом, можемо да љубимо ближње и да им служимо. Служити другом значи ставити другога и добро другога испред својих сопствених интереса. Себичној природи човековој је ово неприхватљиво. Али то је једини исправан пут христоликог служења. Само онај може владати другима ко је себе, своје мисли, жеље и страсти ставио под контролу и овладао њима. Тако се постиже смирење, за које св. владика Николај Велимировић каже да је „најтежа наука за човека“. За то нас је Господ учио о томе не само својим речима, већ и  својим примером.

Нека нам Бог помогне да тражимо оно што је небеско, а не овоземаљско. Служимо Христу и ближњима оним даровима које нам је Бог даровао. Смиравајмо се пред Богом и тада ће нас Бог у право време узвисити. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG