Томина недеља је прва недеља после Васкрса. Назива се и Недеља Антипасхе односно Бела недеља.

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати. И после осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, поверовао си; блажени који не видјеше а вероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово.

Toмина недеља: Христос доноси човеку мир

Прошле недеље смо прославили Христово славно Васкрсење. Христос је васкрсао “првога дана”, односно у недељу. Због тога је Црква врло рано недељу одредила за централно седмично литургијско сабрање. На тај начин недеља постаје седмична прослава Васкрса. Док у Старом завету субота (шабат) подсећа на крај стварања, недеља подсећа на почетак новог стварања у Христу. Зато Свети оци недељу називају и осмим даном који нас уводи у непролазни дан, односно есхатон. Свети Григорије Палама назива Томину недељу Новом недељом јер “савршавамо обновљење новог дана Господњег”. Томина недеља се назива и недеља антипасхе (уместо пасхе) јер је то прва недеља након Васкрса када се поново празнује Васкрсење Христово.  

Прослављање недеље темељи се се на примеру Христа и апостола. Данашње јеванђеље нам говори о прве две недеље након Христовог васкрсења у којима се Христос открива својим ученицима. Христос долази међу њих, даје им свој мир, служи им својом речју и излива на њих благодат Светога Духа.

Христови ученици су се затворили у страху од Јудејаца. Уверили су се да је гроб празан, анђели су потврдили женама да је Христос васкрсао из мртвих, чули су да се јавио двојици ученика на путу за Емаус, али још увек имају сумње и страхове. Затворили су се, односно закључали како би се физички заштитили. Међутим, њихове духовне ограде биле су много озбиљније. Затворили су се у зидове страха, неизвесности, немира, несигурности. Њихова вера је на испиту. Онај кога су пратили, коме су веровали, уз кога су се осећали сигурним, сада није са њима. Често и ми пролазимо кроз ситуације у којима се осећамо напуштено од Бога. Недостаје нам осећај његове блискости. И тада се затварамо у неке своје духовне зидове, вођени неким својим страховима.

Христос долази међу уплашене ученике. Он пролази кроз физичке зидове, јер је његово тело сада прослављено и није ограничено никаквим материјалним препрекама, али што је још важније, Христос пробија њихове духовне ограде. Он стоји међу њима и изговара речи које су им у том тренутку најпотребније: „Мир вам“. Иако су ове речи биле уобичајен јеврејски поздрав, оне овде добијају много дубље значење. Христос их поздравља али им и доноси свој мир. Његово присуство их чини срећним и задовољним. Некада је довољно, када се нађемо у неким немирним животним ситуацијама, да је са нама неко коме верујемо, ко нас смирује у тренуцима немира. А Христост јесте увек међу нама, како то изговарамо у поздраву: Христос је међу нама – и јесте и биће.

Болести повезанe са душевним немиром су данас веома распрострањене . Околности у којима живимо стварају код многих људи страх, панику, анксиозност, тескобу, депресију и слична душевна стања. Лечење таквих људи постало је профитабилан посао. Не говорим о оним најтежим психичким болестима које захтевају озбиљно и дуготрајно, па и доживотно лечење. Говорим о стањима у којима се већина људи данас налази. Психотерапеути зарађују много новца слушајући такве људе, дајући им одређене савете и упућујући их на одређене лекове који не лече већ смирују нерве, па делују на симптом а не на узрок. Они не решавају трајно проблеме душевног немира, већ само хемијским деловањем помажу човеку да не реагује, односно да контролисано реагује на ситуације које га трајно или повремено притискају.

Стручна помоћ је наравно добродошла, али када су у питању психичка стања, дакле стања душе, она се материјалним лековима могу ставити под одређену контролу, али се духовно не може излечити материјалним. Други ће посегнути за алкохолом, дрогама и другим зависностима мислећи да ће тако побећи од стварности и постићи мир. Али највећи проблем немира у људским душама је одсуство Бога. Зато је Блажени Августин рекао: „Ти си нас за себе створио, Господе, и немирно је срце наше док се не смири у Теби, Боже“. Христови ученици су били у страху и немиру, јер су имали осећај да Христос више није са њима.

Христос долази и доноси мир ученицима. Мир Христов се више пута призива и на богослужењима Цркве јер је служба оаза Христовог мира. Уместо да тражимо мир изван Бога и да скупо плаћамо нешто што нам неће донети трајни мир, дођимо тамо где Христос доноси свој мир. А он га првенствено доноси кроз своје присуство кроз Реч и кроз тајну свог присуства – Евхаристију. У својој опроштајној проповеди Христос је рекао својим ученицима: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје” (Јован 14, 27). Христос даје свој мир и на првој недељној служби – истог дана када је Христос васкрсао. Мир је оно што је ученицима било потребно. И тај мир резултира радошћу: “Тада се ученици обрадоваше видевши Господа“. Дивно је када се страх и немир претворе у радост. А шта друго може бити у присуству Христа?

Христос понавља речи „Мир вам“ и даје апостолима овлашћење да наставе Његово дело. Он ће од уплашених направити храбре ученике. Он им даје ауторитет Светог Духа да замени дух страха у њима. Пуноћа ће се заиста догодити када се Свети Дух излије на апостоле на Педесетницу. Знамо са каквом храброшћу су после тога објављивали реч Божју. И какав су мир поседовали, да су могли мирно и пострадати за Христа.

Власт праштања, односно задржавања греха, је власт да се објављује Божја реч. Слуга Господњи, по власти Божјој, у име Христово, објављује услове опроштења. Онима који се покају и промене свој живот, најављује им се опроштење грехова. Онима који се не покају и који истрају у греху, греси су задржани. На тај начин се објављује мир који долази од Бога, јер нема вишег мира од мира са Богом. На тај мир позива св. Павле: “Молимо у име Христово, помирите се с Богом” (Римљанима 5, 20). А када имамо мир са Богом, имамо мир са собом, мир са другима – Мир који превазилази сваки ум (Филипљанима 4,7).

Један од ученика, Тома, тада није био са њима. Пропустио је прву недељну службу. Други ученици су му радосно сведочили да су видели Господа. Али Тома тражи материјалне доказе. Он жели не само да види, него и да дотакне Христа. Неће веровати другачије.

После осам дана, а заправо поново у недељу, Христос опет долази међу ученике. Он ће поново доћи са својим миром и донети своју умирујућу и благу реч ученицима. Посебно ће се бавити Томом, који ће овога пута бити са њима. Можда и ми долазимо на службу са својим сумњама, питањима или тражењем доказа. Ако су наша срца отворена, Господ ће нам говорити. Нисмо непримећени од Бога, да је и хиљаду људи око нас на богослужењу. Он ће нам се такође јавити као Бог и као Господ. Ако са службе одемо празни, без одговора, ако нам је било досадно… Не, није до службе или Бога, него до нас, јер затварамо своје срце за Божје деловање.

После изговора речи „Мир вам“, Господ се одмах обраћа Томи. Он познаје његово срце, његове мисли и сумње. Бог нас познаје боље него ми сами себе. Он зна са каквим мислима смо данас дошли у цркву. Не можемо ништа сакрити од Њега. Зато немојмо да се чудимо када нам се проповед директно обрати. Сећам се да ми се као младом свештенику, после једне проповеди, један верник љутито обратио, прозивајући ме да проповедам против њега. Био је убеђен да ми је неко рекао нешто о његовом проблему (греху) и да сам то употребио у проповеди коју сам, по његовом мишљењу, баш њему наменио. Али заиста нисам знао ништа о њему, нити сам га имао на уму када сам проповедао. Једноставно се препознао. Реч му је проговорила, и то је добро. Добро је када препознамо Божји глас који нам говори у проповеди или на неки други начин.

Господ Томи потврђује да је стваран, васкрсли Христос. Понекад нам је потребно више да бисмо себе уверили да је Бог стваран и да је са нама. Бог ће се открити. Али какав ће бити наш одговор? Томи је било довољно да види. Из јевађеља не видимо да је Тома заиста ставио прст у ране. Пред лицем Христовим кличе: “Господ мој и Бог мој”. Сада „Неверни Тома“, како га некада неправедно називамо, постаје први исповедник Христа као Бога. Искуство Христа као Бога и Господа који нам долази у нашим сумњама, страховима, неизвесностима је најдрагоценије искуство које нам доноси сигурност да је Бог с нама.

Тома је видео и веровао. Господ назива блаженима оне који не виде и верују. Вера се не ослања на материјално гледање. Вера је препознавање Божијег деловања међу нама и у нама. Бог нам је дао много знакова, многа искуства које не можемо тек тако игнорисати. Благословен је онај ко препознаје Божју стварност. А она се на посебан начин открива када Бог доноси свој мир у наша срца, у наше душе. Не можемо занемарити ту реалност.

Нека нам Господ помогне да Христос заиста буде наш мир у свим животним ситуацијама. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG