Потом беше празник јудејски, и изађе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: „Хоћеш ли здрав да будеш?” Одговори му болесник: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе пре мене.” Рече му Исус: „Устани, узми одар свој и ходи!” И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан беше субота. Тада говораху Јудејци исцељеном: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар.” Он им одговори: „Који ме учини здравим он ми рече: „Узми одар свој и ходи.” А они га запиташе: „Ко је тај човек који ти рече: ‘Узми одар свој и ходи?'” А излечени не знађаше ко је; јер се Исус беше удаљио због многог народа на ономе месту. Потом га нађе Исус у храму и рече му: „Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди.” Човек отиде и јави Јудејцима да је Исус тај који га учини здравим. Јеванђеље од Јована, зачало 14 (5,1-15)

Исцелење раслабљеног

Исцелење с којим нас упознаје данашње јеванђеље догодило се на “празник јудејски”. Није наведено о којем се празнику ради. Поједини тумачи Новог завета сматрају да је реч о Пасхи. Неки сматрају да је овде реч једноставно о суботи, јер нам се у наставку јеванђеља каже, да се ово исцелење догодило у суботни дан. Остаје, дакле, недоумица да ли се радило о неком празнику који се поклопио и са суботним даном или само о суботи.

Овим, наизглед споредним детаљем, Христос нам даје важну лекцију о односу према богослужењу. Христос је, као и остали побожни Јевреји, одлазио на празнике у Храм. Сваки пунолетни јеврејски мушкарац морао је да ходочасти у Јерусалим на Пасху, празник Сеница (педесетницу) и на празник Седмица. Суботом је одлазио “по обичају” и у синагогу (Лука 4,16). Дакле, Христос нам је пример у похађању богослужења. Уколико тврдимо да смо хришћани и да следимо Христа, тада требамо следити и Његов пример у поштовању времена и места богослужења. Нема хришћанина без литургијске заједнице која је видљиви показатељ заједнице са Христом.

Христос је у Јерусалим ушао, највероватније кроз “овчја врата”. Ова су врата саграђена од стране свештеника у 5 веку пре Христа (Немија 3, 1). Служила су за улазак оваца које су жртвоване у Храму. Улазећи кроз њих, Христос потврђује да је он “Јагње Божје” које ће бити жртвовано за грехе света (Јован 1,29).

У близини ових врата налазила се бања Витезда (Јевр. Дом благодати). Испод пет тремова ове бање, налазило се мноштво болесника који су чекали да анђео Господњи узбурка воду, како би ушли у њу. Само онај који је први ушао у воду, бивао је исцељен, без обзира од које је болести боловао. Они који су чекали своју шансу, нису имали шта да изгубе. Ако нису успели одмах, чекали су следећу прилику. Један од оних који су лежали испод тремова Витезде, био је и непокретан човек, који је боловао 38 година. У проповедима га се назива раслабљени што је стари израз за одузетог односно парализованог човека, по чему се и ова недеља назива, недеља раслабљеног. Да ли је све те године провео чекајући на анђела који ће узбуркати воду, не знамо. Али је сигурно дуго времена чекао. Можемо само замислити кроз каква је душевна стања овај човек пролазио, не успевши да уграби тренутак када се вода узбуркала. Али, није губио наду. Био је ту и чекао.

Док је раслабљени видео своју наду у узбурканој води, примећује га Христос, лекар тела и душе, прилази му и поставља питање, „Хоћеш ли здрав да будеш?” Ово питање може помало чудно звучати. Народна изрека каже: “Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну, да оздрави”. Уосталом, раслабљени је у бањи Витезди, управо из разлога што жели оздрављење. Христос је наравно знао да је то највећа жеља раслабљеног, али Он жели да чује његово признање беспомоћности. Тако је и у нашем односу с Богом. Тек када схватимо да нисмо сами себи довољни и да без Бога не можемо ништа учинити, тада се наше срце отвара за Божје деловање. У једној духовној песми св. владике Николаја Велимировића, молимо и исповедамо: “Помози нам вишњи Боже, без тебе се ништ’ не може…”. У једној покајној молитви такође молимо: “Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божји, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити”.

Раслабљени одговара Христу: “Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе пре мене.”. Раслабљени је у својој невољи био усамљен. Није било никога нити од родбине нити од пријатеља, нити од оних који су можда били уз своје болеснике у бањи, да му помогне. 

Александар Шмеман, осврћући се на одговор раслабљеног, каже следеће: “Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: ‘Немам човека’. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се ‘узбурка вода’, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге”.

Сви се ми можемо препознати у овоме човеку, који је чекао на Божју благодат. Често смо сами у својим невољама. Можда смо окружени људима али смо усамљени. Највећа трагедија је ако се у Божјој породици – Цркви тако осећамо. Бог нас је створио за заједништво, заједништво с Њим, али и за заједништво с другима. Зато је Црква заједница, и у тој заједници човек се никада не би требао осећати усамљен. Позвани смо да носимо бремена једни других (Галатима 6, 2). Будимо попут оне четворице који су одузетог спустили пред Христа (Марко 2, 1-12). У томе испуњавамо и Христову заповест да љубимо своје ближње као саме себе, а на шта нас и сама литургија позива: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа …“

И док је раслабљени чекао на човека, пред њим је Богочовек, Христос, који ће му донети дуго жељено исцелење. Говори му речи које имају снагу: „Устани, узми одар свој и ходи!” Раслабљени је требао поверовати Христовим речима, и послушно учинити шта му Христос заповеда. Непослушност према Христовим речима доноси нам раслабљеност душе а често и тела. Послушност Христу нас чини исцељенима односно целима. Раслабљени је послушао Христа и постао је целовит односно исцељен.

Христос му је рекао да узме свој “одар”, вероватно сламнату простирку на којој је лежао док је био у бањи Витезди. Јудеји су одмах видели проблем. Уместо да се радују да је овај човек, након 38 година исцељен, они се баве питањем ношења одра, дакле простирке односно лежаја, у суботни дан. Колико пута и данас сведочимо непотребним расправама које се више баве формалнизмом од суштине односа с Богом.

Занимљив је одговор раслабљеног. „Који ме учини здравим он ми рече: ‘Узми одар свој и ходи’. Он зна да по закону, у суботни дан не би смео ништа подићи, а камоли носити, али исто тако зна да је исцељен од своје болести, и то након 38 година. Зато верује да Онај, који је учинио чудо оздрављења, има ауторитет и над суботом. О томе је сам Христос, једном приликом директно одговорио фарисејима, након што је такође исцелио болесника у суботу, да је “Син Човечији господар и суботе” (Матеј 12, 8) и да  “ваља у суботу добро чинити” (Мтатеј 12,12). Јудејце, највероватније фарисеје, занима ко је раслабљеном рекао да, по њиховом схватању, крши суботу. Они га не питају: “ко је тај који те је исцелио?”, већ питају: „Ко је тај човек који ти рече: ‘Узми одар свој и ходи?'” Њима је питање кршење суботе, дакле форма, било важније од оздрављења. Раслабљени не може дати одговор на ово питање, јер није знао Христово име, а није могао ни показати о коме се ради јер се Христос већ удаљио.

Христос касније налази раслабљеног у Храму, где је највероватније отишао да захвали Богу за исцелење које му се догодило. Када Бог одговори на наше молитве, најгоре што можемо да учинимо је да то схватимо “здраво за готово”. Богу требамо да захвалимо не само нашим речима молитве, већ и нашим животима. У томе смислу, Христос каже раслабљеном: „Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди”. Ове Христове речи сугеришу да је болест раслабљеног била последица неког конкретног греха. Зато се код раслабљеног догодило исцелење, не само тела, већ и душе. Исцелење, значи учинти опет целим. Раслабњено је учињено целовито. То се догађа када се искрено кајемо за своје грехе и када искусимо опроштење Господње. Христос упозорава раслабљеног да враћање на грех може довести до још већих последица.

Док год смо у овоме грешном телу, грешићемо. Али устрајавати у греху, живети у греху без покајања, устрајавати у неком конкретном греху без жеље и труда да се мењамо и да својим животом прослављамо Бога, неће остати без последица. Најгоре што нам се може догодити, да свој живот завршимо у греху, без помирења с Богом кроз покајање. Зато нас Бог у овоме животу опомиње и допушта различита искушења, како би смо кроз њих схватили своју потребу за Богом, дошли до покајања и живели животом који је Њему угодан.

Нека нам Бог помогне да у нашој раслабљености у својим животним Витездама, свој поглед усмеримо на Христа који нам једини може помоћи и који нас може учинити целима за овај и будући живот. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG