Тако дође у град самаријски звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А онде беше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сеђаше тако на извору; беше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици његови беху отишли у град да купе хране. Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Е да ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа свога, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам – који говорим с тобом. И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше њему. А у међувремену мољаху га ученици његови говорећи: Рави, једи! А он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим његово дело. Не кажете ли ви да су још четири месеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вечни, да се радује заједно и који сије и који жање. Јер у томе је истинита реч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете где се ви нисте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли. А из града онога многи од Самарјана повероваше у њега за реч жене која је сведочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к њему Самарјани, мољаху га да остане код њих; и остаде онде два дана. И много их више верова за реч његову, Те жени говораху: Сад не верујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос. Јеванђеље од Јована, зачало 12 (4,5-42)

Јеванђеље о Самарјанки

Христос је посебну пажњу посвећивао грешницима које би ми вероватно избегавали и осуђивали. Иако смо и сами грешници, грех других је лакше видети. Грех других нам је често заклон иза којег покушавамо да сакријемо или барем умањимо своје властите грехе. Међутим, од Бога се не можемо сакрити. Он нас савршено познаје. Он зна све тајне наших срца (Псалам 43,21). И управо таквима нам долази и суочава нас с нашим грехом. Бог жели да схватимо шта је грех и које су његове разорне последице за овоземаљски и вечни живот.

Грех је побуна против Бога и израз непослушности према Његовој вољи. Грех нарушава слику Божју у нама, разара наше биће и удаљава нас од Бога. Бог мрзи грех а према нама, грешницима је милостив и позива нас ка покајању да би смо избегли праведан гнев Божји. Када нас Бог суочава са нашим грехом, Он то чини како би схватили истину о себи и истину о Богу. Не може доћи до промене у нашем животу, нити можемо имати исправан однос са Богом, ако не увидимо и не признамо своју грешност. У исто време, када нас Бог суочи са нашим грехом упознајемо истину о Богу који је праведан судија али у исто време пун љубави према човеку, милостив и благ, који грешника милује и све а све зове спасењу обећањем будућих добара, како исповедамо у Молитви у свако доба. Најлепши сусрет Бога и човека је сусрет у покајању грешника и Божјем праштању.

Данашње јеванђеље нам говори о једном таквом сусрету, у којем Христос суочава једну жену са њеним грешним животом. Жена је била Самарјанка а сусрет се догодио на самарјанском подручју, код Јаковљевог извора, односно бунара у самарјанском граду Сихару. Самарјанско подручје Јевреји су избегавали па је већ због тога необично да се Христос нашао овде. Јевреји и Самарјани су били љути непријатељи. Самарјани су мешавина Јевреја и незнабожаца. Веровали су у правога Бога који се објавио у Старом Завету али су у почетку обожавали и паганске идоле. Од Светог Писма Старог Завета прихватали су само Петокњижје (пет Мојсијевих књига). Обрезивали су се, имали су свој храм на брду Геризиму (где је Аврам жртвовао Исака) и чекали су месију. Јевреји су их мрзели и сматрали су их отпадницима.

Осим што је Христос дошао на подручје које су Јевреји избегавали, Он се упушта у разговор насамо са женом, и то женом Самарјанком, а уз то и јавном грешницом. И не само да се упушта с њом у разговор, него тражи да му она да своју посуду да из ње пије воде. Све то је необично за једног Јеврејина. Зна то и ова жена и зато му одговара: “Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима”. Али, Христос је дошао да “нађе и спаси изгубљене”, и особе попут ове Самарјанке, биле су му “циљана група”.

Жена је, како јеванђеље истиче, била јавна грешница. Имала је иза себе пет мужева и живела у ванбрачној заједници, па је разлог што је дошла по воду у шести час, који пада у подне, вероватно тај што на извору, у то време није било других жена. Желела је да избегне непријатељске и осуђујуће погледе, а можда и увреде. Била је јавна грешница јер је свима било познато како живи. Често упадамо у замку да мислимо како је грех само онај који изађе у јавност. Склони смо да се згражамо над “јавним грешницима”. Шокира нас када чујемо како је неко учинио неки велики грех. Али, хајде да завиримо искрено у своје срце. Има ли ту нечега што би нас шокирало да су то особине неког другог а не нас? Ко би од нас волео да други знају тајне нашег срца, да знају наше скривене грехе? Имајмо то на уму када се ревносно бавимо гресима других.

Христос Самарјанки нуди “дар Божји”. Пред њом је месија, којега су, како смо рекли и Самарјани очекивали. И као што се међу Јеврејима јавио онима који су били презрени и маргинализовани, тако се и међу Самарјанима јавља прво овој жени, која је била одбачена, вероватно повређена од многих, можда и од бивших мужева, жени која је избегавала сусрете с другима и њихове погледе. Христос јој показује да је воли, да је прихваћа. Жели је довести до покајања и дати јој смисао живота. У исто време, Христос открива да ће се “дар Божји” дати не само Јеврејима већ и свим народима, укључујући, од Јевреја презрене Самарјане. То ће се на посебан начин открити на дан Педесетнице.

“Дар Божји” је “Вода жива”. Вода коју Христос тражи од Самарјанке вредна је за човека и неопходна за живот. И Христос је као прави човек треба. Али, Он је и прави Бог и може Самарјанки дати нешто што је много вредније од пролазних потреба и вредности. Жива вода је био назив за текућу воду, за разлику од стајаће. То је симбол Светога Духа који долази да опере, очисти, скине сва наша бремена и све наше мрље. То је симбол Духа Божјег који непрестано делује у нама. Многи доживљавају Бога као бунар или фонтану у који могу да убаце новчић и да пожеле жељу. Бог им треба повремено, само када су у некој потреби. Али Бог није статичан. Он увек ради у нама. Бог је права и трајна вредност која задовољава све наше потребе. Земаљске вредности, ма колико нам биле важне, кратко трају. Од пролазног човек опет ожедни али од воде коју Господ даје: “неће ожеднети довека”.

Блажени Теофилакт охридски објашњава: „Дар Духа Светога Господ назива водом јер чисти и освежава оне који га примају. Није мирна, као вода у барама и бунарима, већ жива и непрестано шикља навише. Јер благодат Духа Светог чини душу непрестано активном у чињењу добра, и увек спремном за духовне успоне.“

Управо то треба овој жени. Опроштење греха, очишћење њене душе и нови живот испуњен смислом и вођен Светим Духом. Она не схвата одмах духовну димензију воде о којој Христос говори. Она тражи и даље задовољење њених пролазних потреба: “Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам”. Колико пута од Бога тражимо слично. Битно нам је здравље, овоземаљска срећа, пословни успех и остало што је везано за овај пролазан живот. Али Бог не жели да Га требамо само за пролазно. Он нам жели дати живу воду “која тече у живот вечни”. Преиспитајмо мало наше молитве. Колико у њима тражимо пролазно а колико вечно? Наравно да нам је потребно да молимо и за све оно што нам је потребно у овоме животу. Али овај живот ће добити свој прави смисао само ако га живимо за вечност. Зато је Господ рекао: “Тражите прво царство Божје и Његову правду, и све ово ће вам се придодати.“ (Матеј 6,33). 

Самарјанка, суочена с оним што јој је Господ рекао о Њеном греху, схвата да са њом разговара пророк. Сада креће разговор о правој вери. Жена је Самарјанка, Христос је Јеврејин, односно Јудејац. Припадају сличним, али различитим религијама. Она говори Христу: “Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати”. Жели бити сигурна да ли је јеврејска или самарјанска вера права. Овакви разговори ни данас нису неуобичајни. Људи различитих вера и религија често се међу собом расправљају, укрштају своје аргументе, неретко и посвађају око питања која је вера права. Самарјанка је поставила ово питање Оном који даје прави одговор: “Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца“. Да, Јудејци, односно Јевреји су били прави народ Божји, и од њих долази спасење, али Христос успоставља нови однос Бога и човека, однос у којем ће се прави верници “клањати Оцу у духу и истини“. И Јевреји и Самарјани су Бога ограничавали, на један народ и на једно место.

Бог је дух, вечан и свуда присутан. Не можемо га ограничити ни на место, ни на време, па чан ни на некакав посебан Храм Како каже Свети Григорије Палама: “Бог, као бестелесан, није ни на једном одређеном месту, али, пошто јесте Бог, Он је свугде“. Зато ће Христос своје ученике послати да буду сведоци “у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до на крај земље” (Дела 1, 8). Где год се окупља литургијска заједница, она твори Храм Божји, видљиво Христово тело на земљи. Али овде појам “дух” и “истина” требамо да разумемо у смислу духа особе и искреног, истинског клањања Богу. Извањско богослужење је само вањска форма побожности. Бог жели да наше духовно биће буде у заједници с Богом, и да наше богослужење буде искрено, како каже писац посланице Јеврејима: “Приступајмо, истинитим срцем, у пуној вери…” (Јеврејима 10, 22).

Жена исповеда веру у долазећег месију, а Христос јој говори: “Ја сам – који говорим с тобом”. Он је и више од пророка. Он је Месија али и онај који се у Старом завету јавља човеку управо са “Ја сам…” То је Божје име. Христос се овде, први пут у јеванђељима, на овај начин јавља, и то жени Самарјанки. На тај начин Он се открива као Бог. Он ће касније, у Јеванђељу по Јовану рећи: “Ја сам хлеб живота” (Јован 6,35), “Ја сам светлост свету” (Јован 8,12; 9,5), “Ја сам врата” (Јован 10,9), “Ја сам добри пастир” (Јован 10,11), “Ја сам васкрсење и живот” (Јован 10,25), “Ја сам пут, истина и живот” (Јован 14, 16), “Ја сам истински чокот” (Јован 15,1).

Колико пута тражимо Бога, чини нам се да је далеко, да је незаинтересован за нас, а Он стоји пред нама и говори нам “Ја сам…”. Као што је Христос дошао жени Самарјанки, тако долази и нама. Он трага за човеком, куца на врата нашег срца, жели да му отворимо своја врата и да се настани у нама (Откривење 3, 20).

Жена, након Христових речи, одлази да своје сународњаке позове да се сусретну с Христом и да се сами увере да ли је Он Месија. Многи су поверовали “за реч жене која је сведочила“. Самарјанка, “јавна грешница”, постаје мисионарка у своме народу, равна апостолима. Самарјани су замолили Христа да остане с њима још два дана. Број оних који су поверовали у Христа је растао. На крају, Самарјани говоре жени: “Сад не верујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос“. Сведочанство других нам може помоћи да поверујемо, односно да се наша вера ојача. Али, нико не може да верује уместо нас. На питање, које је и Самарјанка Христу, на одређени начин поставила: “Која вера спасава?”, Христос одговара, као и оном слепцу: “Вера твоја спасла те је.” (Лука 18,42). Наш лични однос са Богом у “духу и истини” је спасоносан. То се догодило оним Самарјанима који су поверовали. Они сведоче да је Христос “заиста Спаситељ света“.

У међувремену, Христос даје важну лекцију и својим ученицима o њиховом раду. О томе митрополит Јован Зизјулас говори:

“Господ указује апостолима да њихов апостолски рад у суштини није ништа друго до жетва, јер је семе посејано од Бога од раније. Колико пута мислимо да нешто чинимо, да нешто приносимо, а у стварности заборављамо речи Господње, да су се ‘други трудили, а ви сте ушли у трудове њихове’. Увек жањемо труд других. И зато је веома важно прво препознати допринос других, оних који су нам претходили, јер нико од нас није самостворен у духовном животу. Сви ми дугујемо нешто другоме, туђем труду, и увек морамо да имамо ово признање, ову захвалност у нашим срцима, и да поштујемо наше оце, посебно наше духовне оце, захваљујући којима смо упознали Христа, и захваљујући којима имамо спознати истину”.

Будимо и ми отвореног срца, попут ове жене Самарјанке, када нас Бог суочава са нашим грехом. Препознајмо да нас Он не одбацује, да нас воли и прихватимо “дар Божји”, који је “вода жива” за живот вечни. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

По хришћанском предању, име ове Самарјанке било је Фотина (Светлана). Она је касније, заједно са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са својим пет сестара: Анатолијом, Фотом, Фотидом, Параскевом и Кириакијом  проповедала јеванђеље све до Картаге у Африци. За време цара Нерона, сви су доведени у Рим где су мученички пострадали. Неронова ћерка Домнина дошла је у додир са Фотином и на темељу њеног сведочанства, узверовала је у Христа. Света Фотина је бачена у бунар и на тај начин је скончала, Христа ради. 

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG