Друга недеља по Духовима доноси нам Јеванђеље које пред нас поставља велики позив и велику тајну: тајну сусрета човека са Богом. Јер, као што је Господ наш Исус Христос некада прошао обалама Галилејског језера и позвао прве ученике речима: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“, тако и данас, у Цркви Својој, пролази крај свакога од нас и упућује исти тај позив – да Га следимо, да Му предамо свој живот, и да кроз Њега задобијемо живот вечни.

Јеванђеље

У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. Јеванђеље од Матеја, зачало 9 (4, 18-23)

Друга недеља по Духовима: Христос позива прве ученике

Након што је Христос чуо да је Јован Крститељ утамничен, Христос одлази из Назарета у Галилеју. За средиште свог месијанског деловања изабрао је главни град Галилеје,  Капернаум (јевр. Наумово село), место на обали Галилејског језера (Mт. 4,13). Христовим деловањем у у Галилеји која је, поред већинског јеврејског становништва имала и велики број незнабожаца односно пагана, остварује се прорoчанство пророка Исаије: “Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу ка мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија” (Мт. 4,15-16; Ис. 9,1-2). Христос је дошао свим људима, Jеврејима али и пaганима односно незнабошцима. Свима се отварају врата Царства небескога.

Христос, проповедајући јеванђеље, пролази обалом “Галилејског мора”. Ради се заправо о језеру, како га исправно јеванђелист Лука назива (Лк. 5,1), дугачком 21 и широком око 13 км. па га се због своје величине називало морем. Име је добило по покрајини Галилеји и којој се налази. Његов ранији назив је Генезаретско језеро (Лк. 5,1) по граду Генезарету који је некада постојао уз његову обалу. Од првога века називало се и Тиверијадско (Јн. 21,1) по граду Тиверијади. Данас је његово службено име Кинерет.

Ту сусреће и позива прве ученике, рибаре, дa пођу за Њим. Одабир рибара за своје ученике није случајан. Рибари су морали имати одређене вештине у обављању свога посла који је био важан за егзистенцију. Нису радили само за себе већ и за за ширу заједницу. Они су знали шта значи преданост, упорност и служење другима. Христос ће преусмерити њихове вештине у најважнији и најузвишенији “посао” на земљи: Они ће бити “ловци људи”.

Христос је угледао Симона, касније названог Петра и брата његовог Андреја како бацају мреже. Христос им упућује речи: “Хајдете за мном”. Буквално, то је значило: “Станите иза мене”. Било је уобичајно у оно време да учитељи имају своје ученике који су ишли за њим и учили од њега. Али ти ученици су углавном сами бирали свога учитеља. Учитељ је, дакле био њихов избор. Овде Христос бира ученике и позива их да Га следе.

Христос се неће ограничити на двојицу браће. Он налази друга два брата, Јакова Зеведејева и његовог брата Јована, који су са својим оцем, Зеведејем били у лађи и крпили мреже. Христос и њих позива да крену за Њим. Они такође све остављају, чак и свога оца, и крећу за Христом. Касније ће позвати и друге ученике који ће постати апостоли.

Када читамо овај јеванђелски одломак, изненађујуће је како су ова четворица били спремни моментално да крену за Христом. Можда су Га већ чули како проповеда у њиховом крају јер је, како смо то на почетку рекли, већ неко време ту живео и проповедао: “Покајте се, јер се приближило Царство небеско” (Мт. 4, 17). У Њему су препознали више од обичног човека односно учитеља. Свети Јован Златоусти о томе нам говори: “Сва та четири човека бејаху сиромашни људи; живели су од риболова. Тим послом су били заузети када је Спаситељ пролазио поред њих. При томе, чим их је Он позвао, нису се задржали, нису одложили за други пут и нису рекли: Ево, отићи ћемо кући да се посаветујемо са својим сродницима – већ су истога часа, оставивши све, пошли за Њим. Толико је јака била њихова вера, толико је чиста била њихова душа, да су по гласу не варајући се, познали у лицу човека који их је звао, Онога за кога су писали Мојсије и пророци…” 

На сличан начин Христос долази свакоме човеку. Човек, у својој палој природи не тражи Бога. Како каже свети апостол Павле, “... нема онога који тражи Бога” (Рим. 3,11). Он је тај који нас налази. Стари завет је историја сталног Божјег трагања за човеком којега позива да се врати Богу. У пуноћи времена, Бог је послао људима свога сина, да “потражи и спасе изгубљено” (Лк. 19,10). То је посебност хришћанске поруке. Док друге религије углавном говоре о човеку који трага за Богом, хришћанство је порука о Богу љубави који трага за човеком како би га нашао и позвао у своје заједништво.

Христос не тражи ученике, попут других учитеља, само како би ишли за Њим и да уче од Њега. Христос тражи сараднике. “Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи”. Занимљиво је да се о “рибарима људи” говори у Старом завету, али потпуно у другом контексту: “Гле, ја ћу послати многе рибаре, говори Господ да их лове, и после ћу послати многе ловце да их лове по свакој гори и по сваком хуму и по расцелинама каменим. Јер очи моје пазе на све путеве њихове, нису сакривени од мене, нити је безакоње њихово заклоњено од мојих очију” (Јер. 16,16-17). Овде Господ шаље рибаре, односно ловце људи за суд. Они који су оскрнавили земљу коју је Бог дао своме народу, били су кажњени. Али Христос позива своје ученике да “лове људе” како би избегли Божји суд. Они требају ловити људе не да би људи примили казну већ да би се удостојили Царства небеског. Они ће, попут Христа, позивати људе ка покајању.

Христов позив је озбиљан и захтеван. Он од ученика тражи потпуну преданост. То не значи да ће Његови ученици потпуно запоставити своје породице и да се више неће бавити својим пословима. Али ће се њихов дотадашњи живот потпуно пореметити. Христос ће бити приоритет. Његови планови, Његова путовања, сусрети, постаће и њихови. За њих више нема живота без Христа. Све остале активности у њиховом животу биће подређене животу са Христом.

На одређени начин то треба бити живот сваког хришћанина. Ићи за Христом значи ставити Њега на прво место и све активности подредити преданости Њему. Све што као хришћани радимо, што говоримо, што планирамо, све то треба бити подређено нашој оданости Христу и Његовој Речи.

Његов позив апостолима је такође, у одређеној мери позив и свим хришћанима. Иако је Бог одређене одговорности поверио онима које је позвао у аспотолску службу и службе њихових наследника (епископа, свештеника, ђакона), то не значи да су они хришћани који се налазе изван тих служби без одговорности. Христос је оставио својој Цркви задатак да проповеда јеванђеље да “лови људе”, односно да их позива у заједништво Његове Цркве. Зато је свако, ко је део Цркве, био клирик или лаик, позван да у оквирима духовних дарова које је примио од Бога, буде “ловац људи”, односно да сведочи хришћанску поруку другима. То најпре чинимо нашим хришћанским животом. Наше речи неће пуно утицати на друге ако они у нама не виде да идемо за Христом, да се напајамо Његовим учењем и да се трудимо да живимо по јеванђељу.

Христос говори апостолима, али и свима нама: ” Како сте до сада мрежама својим ловили рибу из дубине и таме морске воде, тако ћете од сада Мноме и Мојим Јеванђељем ловити људе из дубине и таме зла овога света” (Св. владика Николај Велимировић). Много је око нас уморних који носе различите животне терете. Христос такве позива: “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мт. 11,28). Ту поруку Христовог позива требамо да пренесемо другима. На тај начин и ми као хришћани учествујемо у Христовом животу.

Христос је заједно са својим ученицима прошао сву Галилеју, обављајући троструку службу: службу учења, проповедања јеванђеља о Царству Божјем и исцељујући болести и немоћи. И у томе је велика разлика између учитеља онога времена и Христа. Он није само учио друге. Он је проповедао јеванђеље односно радосну вест о долазећем Царству Божјем и оно што Га је посебно одвајало од свих других учитеља, је то да је Он имао моћ да исцељује и чини многа друга чуда, уклључујући и васкрсење мртвих. Ако идемо за Христом тада испред себе имамо Онога који је Почетак и Свршетак, Алфа и Омега, Онога који има власт над свим околностима у нашем животу. Наши животни кораци могу бити сигурни само ако је Он испред нас.

Нека нам Бог помогне да останемо на Христовом путу, да нашим животима и речима сведочимо другима о Христу и да сви заједно сигурно стигнемо до циља – Царства небеског. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG