А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: „Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.” А Исус му рече: „Ја ћу доћи и исцелићу га.” И капетан одговори и рече: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини.” А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: „Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.” А капетану рече Исус: „Иди, и како си веровао нека ти буде.” И оздрави слуга његов у тај час. Јеванђеље по Матеју, зачало 25. (8,5-13)

Четврта недеља по Духовима: Исцељење капетановог слуге

Христос, након што је одржао “Проповед на гори”, креће према Капернауму, месту у којем се настанио. Јеванђеље нам каже да “За њим пође много народа” (Мт. 8,1). Сви који су били дотакнути Христовим речима, кренули су за Њим. Они Га прате, желе да буду тамо где је и Он. То значи бити хришћанин – следбеник Христа. Није довољно да повремено одемо у Цркву, послушамо јеванђеље и проповед. Хришћанин тежи да има заједницу са Христом свакодневно. Хришћанин једноставно не може без Христа. Он не одлази од Њега већ има потребу да иде за Њим.

Кад је Христос ушао у свој град, прилази му један римски капетан, паганин, који га моли да Христос дође и исцели његовог слугу. Капетан је био нижи официр римских јединица које су бројале 100 војника. Грчка реч за капетана коју налазимо у данашњем јеванђељу је εκατόνταρχος што значи командир стотине, или центурион (од латинског centurio).

У јеванђељу по Луки 7, 1-10, описује нам се овај догађај нешто другачије него у Јеванђељу по Матеју. Тамо читамо да је капетан послао “старешине јудејске” у сусрет Христу. Неко ће рећи како су ова два извештаја истог догађаја противречна. Међутим, разлике које налазимо у наведена два јеванђеља, заправо су само допуњавање , како то каже свети владика Николај Велимировић: “И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење”.

Оно што сазнајемо у јеванђељу по Луки јесте да је капетан волео јеврејски народ и да им је изградио синагогу. Зато га “старешине јудејске” сматрају достојним да му Христос учини што од Њега тражи (Лк. 7, 4-5). Ове су информације важне како би разумели капетанов карактер. Премда је официр окупаторске војске и паганин, он је добар човек, великог срца. Иако је имао власт, не само над својим војницима већ је био представник власти и над свим Јеврејима, он је заправо служио својом љубављу јеврејском народу.

Своју доброту капетан показује и тиме што моли Христа за свога слугу. Слуга је тешко болестан који се “страшно мучи“, што значи да је био у тешким боловима и вероватно на самрти. Јеванђелист Лука нам каже да је капетану слуга био “мио” односно драг. Овај капетан није сматрао да је живот његовог слуге потрошна роба и да може да га замени новим робом којег може да купи на пијаци. За њега је и живот његовог слуге био вредан, што нам говори да се и као командир својих војника одговорно односио према њима.

Христос му одговара: „Ја ћу доћи и исцелићу га.”. Тако читамо у нашем преводу. Међутим, у оригиналном тексту ова Христова изјава, по мишљењу неких тумача Новога завета, звучи више упитно него потврдно. Заправо Христос каже: “Зар ја требам да дођем и да га ицелим?”. Ово Христово питање има смисла када знамо да Јевреји нису одлазили у паганске домове. Христос, наравно као и у многим другим случајевима (нпр. разговор са женом Хананејком), позивајући се на јеврејске прописе заправо искушава капетанову веру. Капетан такође познаје јеврејске верске прописе, и спреман је да их испиштује, верујући да Христос може да исцели његовог слугу и без да долази у његов дом: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој“. Могао је капетан једноставно да каже да су му познати прописи, међутим, он показује овде понизност и веру у Христа. Он не каже “знам да не смеш да уђеш у моју кућу”, већ каже “нисам достојан”. Рекли смо раније да је капетан био представник власти, и на тај начин је имао ауторитет над свим Јеврејима па и над Христом. Он то и сам потврђује речима: “Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини”. Међутим, капетан сада схвата да је пред њим Онај који има власт над свим па и над сваком болешћу. Пред њим је неко ко има много већу власт од његове и на одређени начин капетан се ставља под Христову власт.

Капетан сматра себе пред Христом недостојним. Себе дакле сматра грешником. Такође сматра да Христос својом речју, без да одлази у његов дом, може да учини чудо исцељења његовог слуге. У овоме сусрету се открива прави сусрет Бога и човека – човека који је свестан своје грешности и недостојности и Бога који има власт да својом речју ицели, односно да од нас начини новог, целовитог човека.

“А кад чу Исус, задиви се… “. Ово је једино место и Новом Завету где читамо како је неко Христа задивио. Капетан није задивио Христа због свога положаја, угледа, па чан ни због тога што је био добар човек и изградио синагогу. Христа је задивила односно одушевила капетанова вера. Сетимо се да је за Христом, након “Проповеди на гори” кренуло “много народа”. Христос се окреће према њима као и према апостолима и каже им: „Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох”. Другим речима, он им каже “Да ли видите шта је вера? То је вера за дивљење”.

Јевреји су са гнушањем гледали на пагане. Они су за њих били прљави незнабошци. Можемо само да замислимо како је било онима, који су сматрали себе духовно надмоћним над свим народима, да слушају како Христос хвали веру једног незнабошца и то још окупаторског официра. Господ користи ову прилику да проговори и о правој природи свога Царства. Док су се Јевреји надали земаљском Царству које ће успоставити Месија и у којем ће они доминирати над другима, Христос им каже како ће Господ позвати многе “од истока и запада” како би били “с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме”. Ко су ти “многи”? Ако су “синови Царства” о којима Христос говори у наставку, они којима припада Царство, дакле изабрани јеврејски народ, онда су “многи” они које ће Господ позвати из различитих народа и језика да седну “за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом”. Ако би Јеврејин сео за сто с паганином, значило би да је и сам нечист. А Христос наводи духовне очеве изабраног Божјег народа који ће седети за истим столом са онима који долазе из незнабожачких народа. У исто време, Христос говори да припадност изабраном народу није гаранција да ће завршити у Царству Небеском. Многи од њих ће бити “изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.”

Христос отвара врата Царства Божјег свима који верују у Њега. Из целокупног разговора између Христа и капетана, видљива је капетанова вера у Христа. О Његовим речима и Његовим делима је сигурно и раније чуо. Вероватно му је било познато да јеврејски народ очекује Месију. Можда су му била позната нека пророштва Старога завета о карактеру долазећег избавитеља. Оно, што “синови Царства” нису препознали у Христу, препознао је паганин, римски капетан. Зато Христос његову веру похваљује и говори му „Иди, и како си веровао нека ти буде”. Вера у коначници свему даје смисао. Свето писмо каже да је вера “основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Свети Јован Дамаскин то тумачи на начин да је вера „непоколебиво и одлучно надање у остварење онога што нам је од стране Бога обећано и онога што смо ми од Њега искали“. Капетан није само веровао у Христа, капетан је веровао Христу. Исцељење се догодило онога тренутка када је Христос рекао “како си веровао нека ти буде“. То потврује чињеницу да је капетан веровао да ће се догодити чудо исцељења његовог слуге. Он је веровао Христу “на реч”.

Нека нам Бог помогне да верујемо и када је нам је тешко да верујемо. Рецимо и ми Христу “само реци реч“, верујући да је он сам Логос – стваралачка Реч по којој је све створено, по којој је и нас из “небића у биће” довео и по којој и нас доводи у целину – исцељује на своју славу. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG