И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видевши Исус веру њихову, рече одузетоме: „Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји.” И гле, неки од књижевника рекоше у себи: „Овај хули на Бога.” А Исус, видевши помисли њихове, рече: „Зашто ви зло мислите у срцима својим?” Јер шта је лакше, рећи: „Опраштају ти се греси;” или рећи: „Устани и ходи?” Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе; тада рече одузетоме: „Устани, узми одар свој и иди дому своме.” И уставши отиде дому своме. А народ видевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. Јеванђеље по Матеју, зачало 29. (9,1-8)

Прошле недеље слушали смо јеванђеље о ослобођењу односно исцељењу бесомучника. Становници земље гергесинске, након што су чули како је Христос ослободио опседнуте од демона и шта се десило свињама у које су ушли демони, тражили су од Христа да оде из њиховог краја. Имали су привилегију да је Господ међу њима, али су Га одбацили. Христос им се не намеће. Ушао је у лађу и вратио се у свој град, Капернаум. Када Га једни одбаце, Христос иде даље, “да потражи и спасе изгубљено” (Лк. 19,10).

Данашње јеванђеље говори о догађају којег смо слушали и у Другу недељу Великог поста. Тада се читало јеванђеље од Марка зачало 7 (2,1-12), које опширније говори о догађају исцељења одузетог. Пошто је те недеље и Недеља православља, углавном се у проповедима не тумачи овај јеванђелски текст, па се овим понављањем, додуше у краћој верзији, јеванђеља о исцељењу одузетог пружа прилика да се проговори и о овом значајном Христовом чуду исцелења, не само тела већ и огреховљене душе.

Јеванђелист Марко наглашава да су пријатељи одузетог односно парализованог човека спустили кроз отвор на крову куће пред Христа, како би Га он исцелио. Њих је пред кућом у којој се налазио Христос дочекала препрека. Од мноштва нису могли доћи до Христа. Колико пута се и пред нама нађу препреке које нас уверавају да нема решења, да не можемо доћи до ослобођења од наших невоља. Али решење увек постоји.

Пошто због гужве нису могли да уђу у кућу, попели су се вањским степеницама до равног крова куће, размакнули балване и сламу, те спустили болесника пред Христа. Овај чин је и нама лекција да се требамо издићи изнад препрека, изнад гужве. Када се издигнемо молитвом према престолу Божјем, препреке остају испод нас. Зато смо у Евхаристији позвани да “Горе имамо срца”. Како каже псалмист, “Подигох очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја. Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље” (Псалам 121, 1-2).

На тај начин су показали да им је стало до њиховог пријатеља, да су спремни да учине све како би он оздравио, и да су имали веру у моћ Христову. На одређени начин, Христос нас учи и о важности посредниче молитве. Одузети човек је потпуно зависио од других. Иако из јеванђеља не видимо да су молили Христа да исцели њиховог пријатеља, из Христове реакције то можемо да претпоставимо. Приметимо да Христос овде види веру њихову, дакле веру четворице, а не веру одузетог. Христос је знао да похвали нечију веру приликом исцелења. Слепом, којему је Христос вратио вид, рекао је да га је његова, лична вера спасила (Лк. 18, 42). Похвалио је веру жене Хананејке (Мт. 15, 28). Али овде Господ гледа на веру оних који су донели одузетога Христу. То не значи да и одузети није имао веру. Вера је све што му је остало јер лекари више нису могли да му помогну. Али се вера његових пријатеља са разлогом овде наглашава. Они су конкретно помогли одузетом и молили за његово исцелење.

Христос нас је овде такође поучио о љубави према ближњем, посебно оним ближњима који су на одређени начин зависни од нас. Колико смо ми спремни да помогнемо другима молитвом? Божја је воља да молимо једни за друге и да на тај начин сведочимо међусобну љубав. Када је неко болестан, потребно је да се позову презвитери цркве како би за болесног молили. Таква ће молитва, која је прожета вером, каже Јаков, спасити болесника и греси ће му бити опроштени (Јак. 5, 15). Јаков такође наглашава да су, осим презвитера (свештеника) и сви хришћани дужни да се моле једни за друге: “Молите се Богу једни за друге да оздравите” (Јак. 5,16). Није довољно само да молимо већ и да конкретно помогнемо човеку у потреби. Одузети је имао четворицу пријатеља без којих не би могао да дође до Христа. Да ли смо при руци нашим ближњима када нпр. требају свештеника за молитву а сами нису у стању да га позову или да оду до њега, или онима који не могу да дођу у цркву а којима можемо да помогнемо у томе, нпр. да их одвеземо у на богослужење? Постоје бројни начини како и ми можемо бити људи вере за друге.

За разлику од Марковог јеванђеља које доноси опширнији опис овога догађаја, јеванђелист Матеј даје нагласак на опроштењу греха. Христос одузетоме није прво рекао “буди здрав” већ “опраштају ти се греси твоји“.

Грех је пуно озбиљнија одузетост о телесне одузетости. Грех нам одузима заједништво с Богом, одузима нам лик Божји на који смо створени, одузима нам достојанствен живот на земљи и живот у вечности. У духовном смислу, како каже Св. Јован Кронштатски, сви смо одузети. Христос је дошао да нас од ове, духовне одузетости, излечи.

Књижевници (чувари и тумачи закона), који су се ту нашли,” помишљаху у срцима својим: „Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?”, Опроштење греха је у власти Божјој. Тиме што је Христос овде и на другим местима узео божански ауторитет да опрости другима грехе, је јасна потврда Његовог божанства. Христос се својим делима откривао као Бог. У томе су јеврејске верске вође виделе богохуљење. Али, Христос ће им показати још једну своју божанску карактеристику: он чита њихове мисли. Он им даје до знања да су му познате њихове мисли и одговара им да Син Човечји има власт на земљи да опрашта грехе.

Христос овде први пут себе назива Сином Човечјим. Јеванђелисти о Христу говоре као Господу, Сину Божјем, Сину Давидовом, Спаситељу, али назив Син Човечји искључиво користи Христос и то увек за себе. Христос овим називом сведочи да је месија и да је, иако божанског порекла, уједно и прави човек. Да је био само човек, не би било потребе да истиче и своју људску природу. Она се код сваког смртника подразумева. Али управо зато што је био више од човека, Христос себе назива и Сином Човечјим. Христос је Бог, који је постао Емануило – Бог с нама, у људском телу. Он је и Син Божји и Син Човечји – Богочовек.

Христос, овим називом такође себе ставља у контекст пророчантсва пророка Данила:

“Видех у ноћном виђењу и, гле, са облацима небеским као да долазаше Син Човечји и да стиже до Старца дана и пред Њега би приведен. И даде Му се власт и част и царство, и сви народи и племена и језици да Му служе; власт Његова је власт вјечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разрушити” (Дан. 7, 13-14)

Он дакле, чија је власт вечна и чије је Царство непролазно, говори књижевницима да има право и да опрашта грехе.

Христос, након што је опростио одузетом грехе, исцељује га и од његове болести: “Устани и узми одар свој, и иди дому своме“. Христос даје приоритет његовом духовном стању, а тек затим оздравља његово тело. Ово је трећа потврда Његовог божанства у данашњем јеванђељу. Након праштања греха и читања мисли, чиме показује да познаје и најдубље тајне људских срца, Христос се потврђује као онај који има моћ исцелења.

Наша реч исцелење указује да нешто што је било сломљено опет постаје цело – целовито. Када Христос оздравља, он захвата цело биће, и дух и душу и тело. Опроштење греха је веће исцелење од оздрављења тела. Можемо да умремо потпуно здрави, али ако наша душа није оздрављена, ако нам нису опроштени греси, ако се кроз покајање нисмо помирили са Богом, отићи ћемо у вечност без Христа. Можемо да умремо тешко болесни, али ако су наши греси опроштени, ако смо се помирили са Богом, ако је наша душа исцељена, Христос нас чека у небеској радости.

Чињеница је да је узрок многих болести, физичких и психичких код савременог човека исти као и у случају овог одузетог – неопроштени греси. А неопроштени су не зато што Бог не може да их опрости, већ зато што многи не траже од Бога, кроз исповест греха, опроштење.

Исцељени човек узима свој одар, како му је Господ рекао, и одлази своме дому. До сада је одар имао власт над њим. Након што га је Христос исцелио, овај човек више није завистан од одра, већ га узима у своје руке. Он управља одром, а не одар њим. Када нас Господ ослободи, то значи да преизимамо контролу над ониме што нас је контролисало и од чега смо били зависни.

Исцелење одузетог изазвало је дивљење и слављење Бога од стране сведока. Међу њима се, по Христу, пројављује Царство Божје. Христос је чинио нешто ново, што присутни никада раније нису искусили нити видели. Да ли ми препознајемо Божје деловање у нашем животу и да ли Богу захваљујемо на свему што чини за нас?

Христос данашњег јеванђеља је и наш Господ и Бог. Кроз покајање Господ нас исцељује од наше духовне одузетости, од нашега греха. Све сломљено у нама може и хоће да учини опет целовитим – исцељеним. То исцелење је значајније од било којег телесног исцелења. Тада наш живот има смисао и сврху. Тада можемо да живимо пунину овоземаљскога живота у целости, и очекујемо будуће Царство Божје. Нека нам Бог у томе помогне. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Остала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG