А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: „Помилуј нас, сине Давидов!” А када дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: „Верујете ли да могу то учинити?” А они му рекоше: „Да, Господе.” Тада се дохвати очију њихових говорећи: „По вери вашој нека вам буде.” И отворише им се очи. И запрети им Исус говорећи: „Гледајте да нико не дозна!” А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нема и бесомучна. И пошто изагна демона, проговори неми. И дивљаше се народ говорећи: „Никада се то није видело у Израиљу.” А фарисеји говораху: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне.” И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

Јеванђеље по Матеју, зачало 33. (9,27-35)

Седма недеља по Духовима: Христос исцељује слепе

У данашњем јеванђељу наводе нам се два Христова чуда: исцељење двојице слепих и човека нема и бесомучна од демона.

Сва три синоптичка јеванђеља (Матеј, Марко, Лука) говоре о исцељењу слепих. Јеванђеље по Матеју говори о исцељењу двојице слепих при Христовом изласку из Јерихона (Мт. 20, 29-34). Марково јеванђеље говори о исцељењу једног слепог, такође при Христовом изласку из Јерихона, наводећи његово име – Вартимеј (Мк. 10, 46-52). Јеванђелист Лука не именује слепог и за разлику од прва два јеванђеља, наводи да се исцелење догодило при Христовом уласку у Јерихон. С обзиром на многе сличности, могуће је да у наведеним случајевима јеванђелисти говоре о истом догађају, које описују онако како су од сведока чули да се догодио.

Чудо које је пред нама, не догађа се у близини Јерихона већ у Капернауму. Ради се дакле о чуду које је изоловано од других исцељења слепих. Христос је пре овога чуда оздравио жену која је 12 година боловала од “течења крви” и васкрсао кћер Јаирову. Одлазећи из Јаировог дома, за њим су пошла двојица слепих. Христос се кретао према кући у којој је био настањен. Вероватно су од других чули да туда пролази Христос. Чули су сигурно и за чуда која је Христос чинио и не желе да пропусте ову прилику. Христос је њихова једина нада.

„Помилуј нас, сине Давидов!” вичу слепи Христу. На исти начин се Христу обратила жена чију је кћер мучио демон (Мт. 15,22), као и слепи Вартимеј (Мк. 10,47). Сви они су узвикивали Христу “Сине Давидов”, тражећи од њега милост и помоћ. Овим почасним насловом признавали су да је Христос Месија. Дакле, ово обраћање Христу од стране двојице слепих није само молба, већ је и исповедање вере. Слепи исповедају Христа као Месију. Ради се о важном аспекту молитве. Важно је да знамо ко је Онај у кога верујемо и од кога помоћ очекујемо. Када знамо ко је Христос и када исповедамо исправну веру у Њега, тада наша вера није само веровање у Христа, већ веровање Христу. Када Га исповедамо као Месију, Спаситеља, Сина Божјег, Господа и Бога нашег, тада знамо да он има моћ и да одговори на наше молитве.

Христос не реагује одмах на њихову молбу. Он наставља свој пут према кући. Али, они иду за Њим. Ради се о слепим људима. Не знамо да ли им је неко помогао у њиховом идењу за Христом. Они су упорни, следе Христа и долазе до куће у којој је Христос боравио. Овде учимо о још једној важној лекцији коју Христос жели да нас научи. Ако за ове слепе људе није било препреке која би их зауставила да иду за Христом, шта је то што нас може да заустави на нашем животном путу да не идемо за Христом? Само следећи Њега можемо добити Његову милост и стићи до циља, до Христовом небеског дома, односно Његовог Царства. Могао је Христос одмах да одговори на њихову молбу, али као и у примеру жене Хананејке (Мт. 15, 23) ставља њихову веру на кушњу.

Многи би хтели Христа повремено, само када треба да одговори на њихове молитве, када треба да им испуни њихове жеље. Ако заиста желимо да видимо Христова дела у нашем животу, потребно је да имамо исправну веру у Њега, да идемо за Њим, да Га следимо без обзира на препреке које ће се појавити на томе путу, и да будемо истрајни у молитви, учвршћујући на тај начин нашу веру у Христа.

Христос им се обраћа тек када су ушли у кућу у којој је боравио: „Верујете ли да могу то учинити?” Након што је својим ћутањем и не одговарањем на њихове молбе, искушавао њихову веру, долази тренутак испита вере. Као и у другим случајевима, нпр. исцељења губавца (Mк. 10, 40-45), ицељења капетановог слуге (Мт. 8,5-13) и жене која је боловала од “течења крви” (Мт. 9, 20-22), вера и овде ће бити кључна за исцељење. Они су исповедили да верују изговарајући: „Да, Господе.” Они Га више не ословљавају са “сине Давидов”, већ са “Господе”. У Христу препознају више од Месије. У њему препознају Господа. Свети апостол Павле каже: “Јер сваки који призове Име Господње биће спасен” (Рим. 10,13). Рекли смо већ да је важно каква је наша вера у Христа. Вера у Христа Господа, дакле вера у Христа Бога је спасоносна вера (Рим. 10,9).

Христос додирује њихове очи и изговара: „По вери вашој нека вам буде.” Замислимо за тренутак како су се ова двојица слепих осећали у тренутку изговарања ових речи. Христос јесте моћан и може да учини чудо , али Христос тражи нешто и од њих – веру. Пред њима је онај по коме је све створено. Њихова вера је у тренутку изговарања Христових речи још више ојачала. Он им није изговорио неку посебну молитву, није употребио неке посебне речи, већ је једноставно рекао: „По вери вашој нека вам буде.” Замислимо себе у молитви испред Христа. Христос и од нас тражи веру, и нама говори: „По вери вашој нека вам буде.”

Шта ми верујемо о Христу, да ли идемо за Христом, да ли смо истрајни у нашој молитви, да ли верујемо у Његову моћ? По вери нашој, биће нам. Свети Теофан Затворник каже: “Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати.” Доказ вере ових слепих је оно што се догодило након њиховог потврдног одговора: “И отворише им се очи.“. Чудо исцељења је било резултат Христове моћи али и њихове вере. Бог сарађује са нама и награђује нашу веру.

Христос је слепима “запретио” да никоме о овоме не говоре. Разлог зашто је то некада захтевао од оних које је оздрављао је да не би пре времена био осуђен и убијен. Међутим, они који су примили од Христа чудо, нису могли да ћуте о томе. О Христу не може да се ћути. У данашњем времену многи хришћани се боје, да ли из срама, осуде друштва и сл. да сведоче своју веру у Христа. Ако ми ћутимо, “камење ће проговорити” (Лк. 19,40). Како да ћутимо о најузвишенијој љубави коју смо у Христу упознали?

Након што су ова двојица отишли, Христу су довели немог и бесомучног болесника. Осим што је био глувонем (у оргиналу се користи реч која означава и глувог и немог, две болести природно сједињене), био је и опседнут демоном. Бесомучан је онај који је мучен од бесова, дакле од демона (види више о овоме у проповеди о исцељењу бесомучника).

За разлику од оздрављења слепих где је Христос тражио исповедање вере, у случају овог глувонемог и бесомучног, односно опседнутог, Христос не тражи веру (коју он није могао речима ни да исповеди) већ одмах истерује демона из њега. Они који су потпуно опседнути су у поседу демона. Када је човек у поседу демона, он нема способност да верује, да се моли, да тражи Бога јер цело његово биће је под контролом ђавола. Након што је истерао демона из бесомучног, дошло је и до његовог оздрављења. О томе свети владика Николај Велимировић говори: “Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном силом.”

Предусловох исцељења многих телесних и душевних болести јесте ослобођење од робовања сатани. Када се човек препусти ђаволским искушењима, ђаво ће га све више уништавати и у телесном и у душевном смислу. Он је “непријатељ”, “убица”. Он човеку не жели добро него само пропаст и смрт. Зато су излечења и истеривања демона у јеванђељима доказ Христове победе над сатаном и објављивање Царства Божјег као што видимо и на крају данашњег јеванђеља: “И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.”

Док су се једни дивили Христу, фарисеји су говорили да „помоћу кнеза демонског изгони демоне.” Христос никога не оставља равнодушним. Једни Му се диве, следе Га, признају га за Месију и за Господа, док Га други оспоравају до те мере да Га проглашавају слугом демона. И данас људи имају различита мишљења о Христу. Рекли смо на почетку да је исправно исповедање Христа спасоносно. Каква је наша вера у Христа? Када би нас Христос питао оно питање које је поставио својим ученицима: “А ви шта велите ко сам ја?” (Мт. 16,15), који би био наш одговор?

Нека нам Бог да дар вере у Христа као Месију, Господа и Бога, да Га својим срцем и својим уснама исповедамо, да верујемо Његовој речи и да Га следимо свакодневно у нашем животу. Тада одговор на наше молитве од Бога неће изостати. По вери нашој и по вољи Божјој нека нам буде. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Остала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG