И изишавши Исус виде многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: „Овде је пусто место, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране.” А Исус им рече: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.” А они му рекоше: „Немамо овде до само пет хлебова и две рибе.” А он рече: „Донесите их мени овамо.” И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ.

Јеванђеље по Матеју, зачало 58. (14,14-22)

Осма недеља по Духовима: Христос храни 5000 људи

Цар Ирод заповедио је да се посече свети Јован Крститељ. Након погубљења, ученици Јована Крститеља узели су његово тело и достојно га сахранили. Јавили су и Христу шта се догодило. Након што је то чуо, Христос се повукао “у пусто место” (Јн. 14,13).

Христос је сигурно био погођен смрћу свога претече и свога рођака. Требао је мир и одмор. Јеванђеља на више места говоре да се Христос повлачио у самоћу, како би се одморио али и како би се молио свом небеском Оцу. Противници учења о Христовом Божанству често постављају питање: “Ако је Христос Бог, коме се молио и зашто се молио?” Христос јесте оваплоћени Бог, али он је и човек. Христос је Богочовек. Он је прави Бог и прави човек и као човек, Он нам даје пример, између осталог, и како треба да се молимо. Ако је Христу била потребна молитва, нама је потребна још више.

Прочуло се где се налази Христос. Многи су из различитих градова кренули пешке до тога места, како нам јеванђелист Лука каже, у близини града Витсаиде (Лк. 9,10) како би слушали Реч Божју и примили потребно чудо од Господа. Када је Христос видео мноштво које је дошло к Њему, сажалио се. Прошли су дугачак пут, уморни, гладни и у потребама. Христос саосећа са њиховим бригамама, проблемима и болестима. Када нам јеванђелист каже да се Христос сажалио, наглашава нам емотивну Христову страну. Христос, као прави човек, показивао је саосећање и љубав људима у потреби. Он то и данас чини. Обраћамо Му се у молитви као многомилостивом и многосажаљивом да нас избави о од “сваке жалости, зла и бола.” (Молитва у свако доба дана). Христос и од нас очекује да Га следимо у саосећању и љубави према онима који су болесни, повређени, рањени, одбачени, који су изгубљени или без вере. Он тражи од нас да волимо друге као што Он воли нас. Наш однос према другима је један од важнијих доказа наше христоликости.

Христос је исцелио многе болеснике. Осим што је ицсељујући показао саосећање према болеснима, Христос открива и природу Царства Божјег у којем неће бити ни болести ни смрти (Отк. 21, 4). Пред вече ученици су рекли Христу да отупсти мноштво народа како би отишли у селa да купе себи хране. Ученици су се понели разумно. Показали су бригу према великом мноштву које је умoрно и гладно. Али, Христост ученицима изговара снажне речи: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.” Овим речима Христос шаље духовну поруку. Он не жели да народ оде. Ученици требају да буду пастири који окупљају а не да отпуштају стадо. Они им требају пружити потребну храну. Они ће бити ти који ће “напасати стадо”. Та реч је упућена и свима онима које је Господ данас поставио да буду духовни пастири. Јеванђелист Матеј на другоме месту нам каже да се Христос сажалио над мноштвом народа јер су били “напуштени као овце без пастира” (Мт. 9,36). Колико је оних у потребама који покушавају да за своје проблеме нађу решење изван Цркве, изван Христа само зато што неки духовни пастири немају времена ни саосећања за њих. Уместо да им они дају духовну храну, они их шаљу да траже храну на другим местима.

Ученици се правдају речима: „Немамо овде до само пет хлебова и две рибе.” Јеванђелист Јован нам каже да је то имао један дечак коме је то био вероватно целодневни оброк (Јн. 6,9). У материјалном смислу наравно да ученици са тиме нису могли да нахране ово велико мноштво. Истина је да ми као појединци па и као Црква не можемо у материјалном смислу да нахранимо све гладне нити да одговоримо на све потребе оних који су у различитим невољама. Нажалост, многи доживљавају Цркву само као хуманитарну установу. Црква чини шта може, али нажалост, она нема довољно ресурса да задовољи свачије потребе. Зато, колико год да је социјални и хуманитарни аспект важан и да Црква, колико до ње стоји, треба да делује и у томе смислу, то ипак није главна мисија Цркве. И погрешно је, како неки предлажу, да ове Христове речи разумемо само у томе смислу. Христос овим чудом није установио хуманитарну односно харитативну хришћанску делатност већ је указао на много важнију храну.

Христос је рекао да му донесу хлебове и рибе. Хлеб и риба били су основна храна у Галилеји. Узео их је у руке и на уобичајан начин их благословио. Христос је давао храну ученицима а ученици народу који је поседао по трави. Храна се умножавала, тако да је било више него довољно за сваког. Чак је и преостало 12 кошара. Свети оци ово тумаче на начин да је Христос дао 12 кошара апостолима указујући им да они требају наставити Христову службу. Њихови наследници, епископи и свештеници такође су позвани да се старају за потребе повереног им народа Божјег.

Христос је нахранио, много више од 5000 људи, јер нам јеванђеље каже “осим жена и деце.” Дакле могло их је бити и неколико хиљада више. Свети Јефрем Сиријски каже да се у овоме чуду, као и у чуду претварања воде у вино на свадби у Кани галилејској, Христос открива и као Створитељ: “Господ је узео мало хлеба и у трен ока га умножио. Оно што људи тешким трудом раде током десет месеци, Његови прсти су урадили одмах. Ставио је руку под хлеб, као земљу, и слично грому проговорио над њим. Над њим је, као кишу, расејао кретање Својих усана, а загревајући дах Његових уста заузео је место сунца и на тај начин је у једном временском тренутку извршио оно, што свако друго чини током дуго времена.”.

Свети Оци кажу да се у овоме чуду показује иста Божја сила која сваке године умножава семе посејано на земљу. Као и у првим данима стварања, Господ наређује земљи да донесе свој плод. Семе које посејемо у земљу, враћа нам се у сноповима. Дакле, шака семена баченог на земљу, вратиће вам се у сноповима. У томе требамо да препознамо чудо Божје и стваралачку силу Његову.

Овај нас јеванђелски догађај заправо подсећа на оно што ће Христос учинити на Велики четвртак када ће установити Евхаристију. Господ је узео, благословио, преломио и дао. У ломљењу хлеба Христос открива самога себе. Сетимо се како су два ученика на путу за Емаус, управо у ломљењу хлеба препознала Христа (Лк. 24,13–35).

У јеванђељу по Јовану у 6 глави, где се такође говори о овом догађају, Христос даје тумачење овога чуда. Један део мноштва, сутрадан је опет тражио Христа. Христос им говори: “Не тражите ме што сте знамења видели, него што сте хлеба јели и наситили се.” (Јн. 6,26). И у наставку неколико пута себе назива хлебом живота, указујући на праву поруку чуда из данашњег јеванђеља. Нагласак није на храни за тело већ на храни за душу. Христос себе представља као животну потребу. И то не само земаљског већ већ вечног живота. Он каже: “Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек. И хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света.” (Јн. 6,51).

Протојереј Александар Шмеман каже: “Човек је гладно биће. Али, он је гладан Бога. Свака ‘глад’и свака жеђ у ствари јесу глад и жеђ за Богом.” У данашњем свету духовно гладних, Христост говори: “Ја сам хлеб живота.”. Христос, који је стварно присутан у Евхаристији, даје нам се као хлеб небески, за живот света. Има га за свакога ко је духовно гладан и ко жели имати трајну заједницу са Христом. То је и значење наше речи причешће (старословенски, односно црквенословенски причастије што значи заједница). Евхаристија није неки изоловани чин којег можемо да обавимо изван заједнице са Христом. Она је редовна потреба свих оних који живе у Христу.

По Евхаристији Христос није само међу нама већ и у нама. Он испуњава цело наше биће и даје потребну снагу нашем духовном човеку. Без Њега наш духовни имунитет не може да опстане. Без Њега нема живота у нама. Са Њим имамо живот вечни. О томе сам Господ каже: “ако не једете тело Сина човечјега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни.” (Јн. 6,53-54).

Многи, којима је Христос говорио о себи као о хлебу живота, нису разумели Његове речи. Они су хтели хлеб земаљски а не хлеб небески. Зато су почели да одлазе од Њега. Христос је упитао своје ученике да ли и они можда желе да оду. На то питање свети апостол Петар одговара: “Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи живота вечнога.” (Јн. 6,68). Без Христа ако поседујемо сва царства овога света, немамо ништа за вечност. Са Христом имамо све што нам је потребно. Он нека буде наша храна за живот вечни. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Остала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG