И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: „Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.“ Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их и, гле, глас из облака који говори: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; Њега слушајте“. И чувши, ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: „Устаните и не бојте се.“ А они, подигнувши очи своје, никога не видеше до Исуса сама. И када силажаху са горе, заповеди им Исус говорећи: „Ником не казујте што сте видели док Син Човечји из мртвих не васкрсне.“

Свето Јеванђеље по Матеју, зачало 70. (17,1-9)

Шест дана пре Преображења Христос је открио својим ученицима шта ће му се догодити у Јерусалиму: да ће много пострадати од старешина и првосвештеника, да ће бити убијен и да ће трећег дана васкрснути (Мт. 16,21). Такође  им је казао да ће поново доћи у слави својој „са анђелима својим, када ће узвратити свакоме по делима његовим“ (Мт. 16,27).

Дакле, шест дана после овога говора, Христос узима са собом Петра, Јакова и Јована и с њима одлази на „гору високу“. Иако се у јеванђељу не говори о којој гори је реч, хришћанско предање од најранијих времена сматра да је реч о гори Тавору. Ова гора, односно брдо налази се у доњој Галилеји, 18 км западно од Галилејског језера. Тавор је висок 588 м. Назив му има значење куполе, на шта подсећа и његов изглед`.

Пре Израиљаца, на Тавору су своје светилиште имали Хананци. Данас се на његовом врху налази римокатоличка фрањевачка базилика у чијој су крипти видљиви остаци наведеног хананског светилишта. На врху се  налази и православна црква. Од 4. века Тавор постаје место хришћанског поклоњења.

Јеванђелист Лука нам наводи разлог зашто је Христос отишао са ученицима на Гору: “…узе Петра и Јована и Јакова и попе се на Гору да се помоли Богу” (Лука 9,28). Христос се често молио и на тај начин, иако Бог, али као прави човек дао нам је пример молитвеног живота. Ако је Њему била потребна молитва, нама је потребна још више.

За време молитве догађа се преображење у којем ће се Христос открити као прави Боб и прави човек. Заправо се догађа епифанија, односно Богојављање. Откривају се две Христове природе, људска и божанска сједињене у једној личности. Као и приликом Христовог Крштења, и овде ће се чути глас с неба: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; Њега слушајте“. Глас се чује из облака. Док је Божји народ ишао кроз пустињу ка Обећаној земљи, облак је представљао присутност Божју и његово вођење. И овде облак представља присутност Божју, славу Божју о којој је Христос говорио својим ученицима (Мт. 16,27), али исто тако и Треће Лице Свете Тројице – Светога Духа. Зато је Преображење заправо Богојављење, откривење Свете Тројице.

За време Христовог Преображења указали су се Мојсије и Илија, као представници Закона и Пророка, како се Свето писмо Старог завета у Христово време називало. Они се указују као сведоци да је Христос управо онај о коме се говори у „Закону и Пророцима“ (Лука 24,27). Такође, Мојсије је слика Христове људске природе, јер се за њега каже да је умро, али му се не зна гроб, а Илија његове бесмртне, божанске природе, јер се за Илију каже да није умро, већ је био вазнесен у небо. Мојсије је такође пророчки говорио о Месији који ће доћи (Јн. 1,45; Лк. 24,27), а Илија је предсказан као онај који ће се појавити пре доласка Месије (Мал. 4,5). Мојсије је желео да види Божју славу, али му је Господ рекао да се Он не може видети и остати жив (Изл. 33,20). Сада, на гори Тавору Мојсије гледа славу лица Господњега, откривену у личности Господа Исуса Христа.

Док се догађало Христово Преображење, јеванђелист Лука казује да су Петар, Јован и Јаков заспали. Христос је зацело  имао разлог зашто је управо ову тројицу повео са собом на гору. Имао је поверења у њих и сматрао их је довољно духовно зрелима да могу поднети његов божански преображај. Господ им је, како то певамо у тропару и кондаку данашњег данашњег празника, показао своју славу онолико „колико су могли да поднесу.” У Слову на Преображење које налазимо у Житијама Светих од преподобног Јустина Поповића читамо: „Због чега Господ узе са собом не неке друге апостол,е већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми, пак, имајући на уму три неопходне врлине за спасење: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру  вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16,16), а потом му сâм Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22,32); у Јакову  нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану  љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19,26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2,9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: ‘Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву’.”

Међутим, и најбољи међу најбољима уморили су се и заспали. Христос је најзад остао сам у својој молитви. На одређени начин овде нам се открива шта ће се догодити када буде пролазио своје последње овоземаљске дане: ученици ће се уплашити и разбежати. Чак ће Га се и Петар три пута одрећи. Христос ће остати сам. У тренутку смртне агоније осећаће се напуштен и од небеског Оца (Мк. 15,34). Кроза сав тај душевни бол Христос је пролазио из љубави према човеку.

Када су се пробудили и видели како Христос разговара са Мојсијем и Илијом, пожелели су да остану на Тавору. Апостол Петар говори Господу: „Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.“ Апостол Петар је желео да направи три сенице. Сенице су се правиле на празник Сеница, који је био један од три поклоничка празника. Јеврејски празник Сеница био је празник обитавања Божјег међу људима, а Христово Преображење открива како се то обитавање одвија по Христу, Месији и Богочовеку. Нема сумње да се Христово Преображење догодило у време празника Сеница и да је прослављање тог догађаја у хришћанској Цркви постало новозаветно испуњење старозаветног празника на начин сличан празницима Пасхе и Педесетнице.

Апостол Петар је сматрао да је сада наступио час коначног објављивања Месије и да је време да се успостави Христово земаљско царство. Али час Христовог коначног прослављења још није наступио, па им на крају говори: „Ником не казујте што сте видели док Син Човечји из мртвих не васкрсне“. Ни Христови ученици неће разумети праву природу његовог месијанства, све до његовог Васкрсења, односно у потпуности када Свети Дух буде сишао на њих, на дан Педесетнице.

Преображење је циљ којем треба да тежи сваки хришћанин. Наиме, једино преображени можемо доћи у Царство Божје. Наше преображење је пут на „гору високу“. На томе путу, савладавајући све препреке и стичући потребне врлине, ми растемо „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13), односно постајемо све више христолики. То је преображење, промена која треба да буде видљива у нашем духовном животу и која се не може догодити без заједништва са Богом. Христово Преображење се догодило за време молитве. Христос је повео на молитву своје ученике како би показао важност заједничке молитве – литургијског сабрања. Ту нас светлост Христова обасјава и преображава. Најзад, када Господ дође, Он ће, како нам каже свети апостол Павле у Флп. 3,21: „преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити” (Флп. 3,21). Нека преображење буде наша стварност у овоме и у будућем веку. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG