Девета недеља по Духовима: Христос хода по води

И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре Њега на ону страну док Он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и беше онде сâм. А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер беше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видевши Га ученици где иде по мору, узнемирише се говорећи: „То је утвара!“ – и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: „Не бојте се, Ја сам, не плашите се!“ А Петар одговарајући рече му: „Госпо де, ако си Ти, реци ми да дођем Теби по води“. А Он рече: „Ходи!“ И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак ветар, уплаши се и, почевши тонути, повика говорећи: „Господе, спаси ме!“ И одмах Исус, пруживши руку, ухвати га и рече му: „Маловерни, зашто посумња?“ И кад уђоше у лађу, преста ветар. А они у лађи приступише и поклонише Му се говорећи: „Ваистину си Ти Син Божји.” И прешавши дођоше у земљу генисаретску.

                                       Јеванђеље по Матеју, зачало 59. (14,22-34)

Девета недеља по Духовима: Христос хода по води

Нахранивши 5.000 људи са пет хлебова и две рибе, Христос је заправо Себе открио као Онога који брине о људима у конкретној потреби. Наравно, у свим својим чудесним делима према човеку Христос даје и духовну поуку, али кад сретне човека у невољи, Он пружа конкретну руку избављења, што видимо у многим Његовим делима. Када лечи, када ослобађа од демона, када храни гладне, када васкрсава мртве – Христос показује да Му је стало до човека.

Међутим, неретко човек заборавља искуства која је раније имао са Господом, па у неким новим животним изазовима и искушењима посумња у Њега. Дешава се да страх победи поверење у Бога, али Бог нас ни тада не напушта. Он нам долази у сусрет, избавља нас и учи нас опет и опет како у свему треба да се ослонимо на Господа који управља свим стварима. О томе нам говори данашње Јеванђеље.

Христос „отпусти народ“ и после напорног дана и рада са људима одлази да се моли „насамо“. Често истичемо да из Христовог примера можемо много научити о молитви. Шта ми радимо после напорног дана? Да ли одлазимо на спавање без молитве? Или тек на брзину изговоримо неку кратку молитву? Христос се повукао на гору да би провео неко време у самоћи и молитви. Зашто? Па баш зато што је био уморан и исцрпљен и што Му је била потребна снага. Молитву не смемо да доживљавамо као напор, већ као одмор. Молитвом скупљамо снагу за све напоре који нас очекују.

Своје ученике Христос је послао на другу обалу Галилејског језера. Они треба да иду даље, до Витсаиде и Капернаума. Он ће им се после придружити. На одређен начин Христос пред ученике ставља изазов у којем требају да науче лекцију о поверењу у Њега. Није лако на путу до друге обале. Биће мирно, али ће доћи и ветар, па олуја и високи таласи. Колико год да су ученици били искусни рибари и знали да рукују чамцем, у одређеним ситуацијама обузео их је страх. Сетимо се оног догађаја када је Христос спавао на чамцу за време велике олује (Мк. 4,36–41). Обузео их је страх због којег су и приговорили Христу: „Учитељу, зар Ти не мариш што пропадамо?“

Тако је и на нашем животном путу, који је такође обележен ветровима, таласима и олујама. Наше животно море није увек мирно. Али и у свакој ситуацији треба да знамо да је Господ са нама. Ситуација у којој су се ученици нашли, сигурно их је учинила забринутим. И управо тада Христос им долази у сусрет. Хода по води усред олујног невремена.

Можда су се управо у том тренутку запитали, зашто Христос није с њима, можда су гунђали и исказивали неповерење према Њему. Али када је најтеже и када су можда помислили да је Христос далеко, Он им долази у сусрет. У ветровима који нас шибају, у олујним таласима нашег живота, може нам се десити да се запитамо: „Где си, Боже?“ То је осећај очаја, можда чак и гнева према Богу, али и дубока молитва срца које тражи и призива Бога. И докле год призивамо Бога, Он је ту. У највећим олујама је ту, а ми Га често не препознајемо.

Када су ученици угледали Христа како хода по води, помислили су да је реч о утвари. Јеванђеље нам каже да их је тај призор уплашио, толико да су повикали. Многи верују да је Бог нека врста привиђења, перцепција нашег ума, и да их велике невоље, кроз које пролазе, убеђују да Бог заправо не постоји – да је Он само плод маште. Чак и верници понекад помисле да, ако Бог постоји, да Га наше невоље не занимају, да је далеко од нас. А Он нам баш тада говори: „Не бојте се, Ја сам, не плашите се!“

„Не бојте се“ – ово је заправо заповест, и то је најчешћа заповест у Светом писму. „Ја сам“ – ово су речи којима се Христос открива Мојсију као Бог: „Ја сам Који јесам“. Христос је Бог о чему сведочи и Његово име Исус, које значи „Господ спасава“. „Не плашите се!“ – Христос се и овим речима открива као Бог. У Старом завету Бог је много пута упутио управо ове речи свом народу.

Када наш непријатељ, ђаво, покушава да нас победи, онеспособи или доведе до недостатка вере, Христос нас храбри и крепи. Када знамо да је Он на нашој страни и да је моћнији од нашег непријатеља, тада се не морамо плашити, јер нам, како каже свети апостол Павле, „Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и целомудрености“ (2. Тим. 1,7).

Апостол Петар препознаје Христа, али је његова вера и даље сумњичава. Он тражи доказ, а доказ је да Христос учини нешто за њега: „Господе, ако си Ти, реци ми да дођем Теби по води“. Колико пута смо срели људе који кажу: „Ако Бог уради ово или оно за мене, тада ћу веровати“. Многи су то рекли и Христу након што је нахранио 5.000 људи. „Какав знак Ти показујеш да видимо и да ти верујемо?“ (Јн. 6,30).

Христос ће испунити Петрову молбу. Он добро познаје свога ученика Петра, зна све његове мане и врлине. Познат је по својој брзоплетости и потреби да се истакне. Често је желео да се покаже да је бољи од других ученика. А ходање по води био би јединствен детаљ у његовој биографији. Апостол Петар излази из чамца и креће ка Христу. Познајући његов карактер, можемо претпоставити да је у њему било гордости и потребе да остали апостоли виде како је он бољи од њих.

И све док Петар гледа у Христа, иде му добро; гази сигурним корацима по води. Проблем настаје када Петар скреће поглед са Христа. Уплашио се ветра и таласа који су се дизали око њега. Уместо у Христа, погледао је у њих. Христос, оваплоћени Бог, владар ветрова и олуја, пред њим је, али он гледа на околности уместо на Онога који има власт над свиме и који контролише све околности. Када скренемо поглед са Христа и верујемо да ће нас животне околности угрозити, веома је лако потонути. Зато је важно да наш поглед увек буде усмерен ка Христу. Што је већа олуја, то је јаснији поглед на нашег Господа.

Цар Јосафат је, гледајући силну војску испред себе, рекао: „Јер у нама нема снаге да се опремо томе мноштву великом, које иде на нас, нити ми знамо шта бисмо чинили, него су очи наше упрте у Тебе“ (2. Дн. 20,12). Ово треба да буде молитва у свакој нашој тешкој животној ситуацији.

Апостол Петар схвата да не може сâм и зато вапи: „Господе, спаси ме!“ У опасности је и потребан му је Спаситељ. И то се увек дешава у искреном сусрету грешника са Светим Богом. Једино што можемо пред Њим, јесте да исповедимо сву своју беду и кажемо Му: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.“

Христос неће допустити да Петар потоне. Када искрено призивамо Бога у нашим животним олујама, Господ неће допустити да пропаднемо. Доћи ће, ухватиће нас за руку као што је то учинио са апостолом Петром. И наставићемо да „ходамо по води“, али овог пута са Христом који нас држи за руку.

Апостол Петар је желео да се покаже као човек велике вере, али уместо тога га је Христос прекорио: „Маловерни, зашто посумња?“ Вера је много више од наше верске припадности, вере у хришћанске истине, хришћанске догме. Све је то важно, али права вера је потпуно поверење у Бога. Зато ће Христос неким људима, који су показали велику веру, рећи: „Вера те твоја спасила“.

На крају су и други ученици препознали Христа. Они исповедају: „Ваистину си Ти Син Божји“. Препознали су Га у олуји, у Петровом неверју, у сопственој слабости и страху. Поклонили су Му се и препознали Га као Сина Божјег.

Благослов је познавати Бога у животним олујама. Јов, велики страдалник, тек после свега што је доживео, каже Богу: „Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види“ (Јов. 42,5). Отвор на Нојевој арци био је горе, одозго. Поглед је требало да буде усмерен на небо, односно на Бога, а не на околности око њих.

Зато нека нам поглед увек буде уперен у Христа, без обзира на ветрове, олује и таласе око нас које не можемо избећи на мору нашега живота. Тада ћемо безбедно стићи на другу обалу, као победници. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Наручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG