И када дођоше народу, приступи му човек и паде на колена пред њим говорећи: „Господе, помилуј сина мог, јер је месечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити.” А Исус одговарајући рече: „O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо.” И запрети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: „Зашто га ми не могосмо изгнати?” А Исус им рече: „За неверовање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: ‘Пређи одавде тамо‘, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом.” А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: „Син Човечији биће предан у руке људске; и убиће га, и трећи дан устаће.” И веома се ожалостише.

Јеванђеље по Матеју, зачало 72 (17,14 -23)

Десета недеља по Духовима: Христос исцељује месечара

После преображења на гори Тавору, Христос тумачи својим ученицима ко је Илија о коме пророк Малахија говори да ће се појавити пре Месије (Мал. 4,5). Ученици су разумели да им Христос говори о Јовану Крститељу као испуњењу тога пророштва. Након овога говора, Христос одлази, заједно са својим ученицима народу који Му је дошао са својим различитим потребама. Ту се нашао и човек који пада пред Христове ноге са молбом: “Господе, помилуј сина мог, јер је месечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити.”

У Христово време владало је сујеверје да када месец изађе, неке људе запоседа на начин да их чини лудима. И данас многи верују да појава пуног месеца делује на људе, да у њима буди ниске страсти па се многи неразумни људски поступци знају приписати утицају месеца. Демони често користе сујеверје како би се за таква стања окривило неког другог односно нешто друго уместо да се препозна ђаволско деловање. Овај је отац сматрао да је месец крив за стање његовог сина, а заправо се радило о демону. Свети владика Николај Велимировић каже: “Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.”

Из описа стања овога младића, може се закључити да се радило о опседнућу којег прате симптоми падавице. Дакле, младић је био опседнут демоном који га је мучио и кроз телесну болест. Отац је желео да помогне сину и зато се обратио апостолима с надом да ће они да га исцеле. Али, каже овај очајни отац Христу, они то “не могоше.“

Овај догађај се наводи и у друга два синоптичка јеванђеља. У Јеванђељу пo Марку које се чита Четврте недеље великог поста наводи да је сина овога човека мучио “неми дух” (Мк. 9,17-31) Јеванђелист Лука наводи само да га “хвата дух” (Лк. 9, 37-42). Дакле за разлику од Матеја у којем се стање овога младића приписује утицају месеца, Марко и Лука јасно наводе да се ради о опседнућу нечистим духом. Јеванђелист Марко, како смо навели, говори да се ради о “духу немом” који мучи овога младића и који га жели убити. Сатана јесте убица (Јн. 8, 44). Његова је мисија да уништи, убије и за вечност одвоји човека од Бога. Овај младић је слика данашњег света, односно онога што “дух неми”, непријатељ Христов и непријатељ наших душа, ради са људима, посебно младима када се препусте сатанским лажима. Све више око нас видимо уништене људе од алкохола, дроге, коцке и разних других зависности које човека дефинитивно воде у пропаст. Овај младић “пада у ватру, и много пута у воду”, дакле не контролише своје поступке. Управо је то циљ демона, да човек потпуно буде у његовом поседу и да не управља трезвено својим животом. Непријатељ људских душа чини да су људи глуви на Божји глас и неми да му се обрате у молитви.

Апостоли у овоме случају нису могли ништа да учине. Христос критикује њихову неверу: „O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“. Критика је у ширем смислу упућена свим пристунима. Јеванђелист Марко нам каже да су ту били и књижевници који су се препирали са Христовим ученицима. Христос критикује њихову неверу, неверу окупљеног народа, оца овога младића али најснажније критикује неверу својих ученика. Невера других је донекле и очекивана, али с обзиром на Његову реакцију, Христос је био видно разочаран невером апостола. Они су били сведоци многих Христових чудесних дела. Христос им је дао власт да и они, у Његово име, чине чуда (Мт. 10,1). И чинили су их до сада, али овога пута нису.

Касније, када су се нашли насамо са Христом, ученици га питају: „Зашто га ми не могосмо изгнати?” А Христос одговара: „За неверовање ваше” и додаје:  „А овај се род не изгони осим молитвом и постом.” Можда су се апостоли превише поуздали у себе, занемаривши однос с Богом. У духовном рату са демонима се не може победити сопственом снагом. Сам Господ нам је дао пример када је, одмах након крштења, пре почетка свог јавног деловања, отишао у пустињу да пости и моли се четврдесет дана. Ако је Њему требало да пости и да се моли, нама је то још више потребно. За духовно ратовање против духа овога света потребна је духовна припрема и опрема “Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света…” (Еф. 6, 12).

Многи, када се суоче са силама таме, када осете пораз у своме животу, питају се “Где је Бог?”. Али право је питање: “Где сам ја?”. Ако се нисмо обукли у “свеоружје Божје” (Еф. 6,11), односно ако се нисмо заштитили молитвом, Божјом речју, постом, литургијском и евхаристијском заједницом, тада се немојмо чудити када нас силе таме савладају. Без духовног живота, лака смо им мета.

Ако наша вера није савршена, не требамо да очајавамо. Господ каже својим ученицима: „Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: ‘Пређи одавде тамо‘, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.” Малу веру – то мало зрно требамо да заливамо свакодневно поуздањем у Христа и животом у Њему, али је и мала вера довољна да схватимо како нам је потребна Божја милост. Јеванђелист Марко нам преноси речи оца овога младића: „Верујем, Господе, помози моме неверју!” (Мк. 9,24). Иако је сумњао, ипак је у оцу било довољно вере да моли Господа за милост. Његова вера је била слаба али је милост Господња превелика. Свети Јован Лествичник каже: „Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, већ смиреним шапутањем, почињући најпре: Помилуј ме, немоћан сам”. Искрено признање властите невере, властите немоћи пред Богом, једини је начин да од Бога добијемо што нам недостаје. Свети Јован Златоуст каже: „Где је вера, тамо је и сила; а где је невера, тамо је и немоћ.”

Господ који све може и који има власт над нечистим духовима, наређује демону да изађе из младића. Демон га мора послушати, али се не предаје лако. Јеванђелист Марко нам каже: „И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав…” (Мк. 9,26). Они који су на било који начин били под влашћу сатане, било као опседнути, зависници од алкохола, дроге и сл. често носе последице таквог живота и након што их Господ ослободи. Оне које зароби, сатана жели што више да оштети односно рани. Посебно млади, попут овога младића, требају да схвате да се што пре требају ослободити ђаволског ропства. Што је човек дуже у власти сатане, последице ће бити веће. Зато свети апостол Петар упозорава да ђаво, „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере” (1 Пет. 5,8). Сатана нуди пропаст, Христос даје истинску слободу.

Јеванђеље нам такође каже: „демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.” Раније смо рекли да је овај младић опседнут демоном али да је имао и телесну болест односно падавицу. Христос је младића ослободио демона и оздравио од болести. Када демон запоседне човека, он жели да уништи сваки део његовог бића – и душевни и телесни што се често одражава кроз душевне и телесне болести. Нпр. кроз споменуте зависности којима ђаво заробљава многе душе, видљива је и душевна и телесна пропаст таквих људи. Наше тело је Храм Светога Духа. Зато је важно да бринемо и за наше телесно здравље које је у великој мери повезано и са нашим духовним животом односно душевним здрављем. Позната нам је изрека: „У здравом телу здрав је дух.” Владета Јеротић наводи да је пре ове изреке: „постојало једно старије, дуготрајније и тачније искуство, које данас добија неочекивано распрострањену потврду, а које каже: ‘Кад је здрав дух, здраво је и тело!’“

Нека нам Бог помогне да наш духовни човек буде здрав и да се цело наше биће, дух душа и тело „сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа” (1. Сол. 5,23). Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Наручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG