Зато је Царство небеско слично човеку цару, који хтеде да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једног дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповеди господар његов да продаду њега и жену његову и децу и све што имаше, и да се наплати, Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: „Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити.” А господар се сажали на оног слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изађе слуга тај, нађе једног од својих другара који му беше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: „Дај ми што си дужан!” Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: „Причекај ме, и све ћу ти вратити.” А он не хтеде, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару свом све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: „Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах?” И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих сагрешења њихова.

Јеванђеље по Матеју, зачало 77. (18,23-35)

Једанаеста недеља по Духовима: Јеванђеље о немилосрдном слуги

Тема праштања наглашена је у јеванђељима у којима нас Христос учи својим примером и поукама зашто је важно да опраштамо једни другима. Христос зна да је палој људској природи тешко праштати и зато нас суочава са истином да смо сви ми дужници Богу и да нам је потребно Његово праштање. То признајемо сваки пут када молимо Молитву Господњу. Изговарајући речи: “Опрости нам дугове наше”, изговарамо пуно више од молитве. Ове су речи и наша исповест у којој признајемо да смо грешници односно да су наши греси које чинимо против Бога наши дугови. Они су озбиљна препрека између нас и Бога. Нашим Га гресима вређамо. А увреда према Богу захтева казну и одштету. Зато смо дужници Богу који би требали да надокнадимо увреду коју му нашим гресима чинимо. Ако дуг није подмирен, стићи ће нас казна. Нажалост, сами не можемо да се ослободимо терета дуга према Богу којег свакодневно гомиламо. Али нас Бог не оставља без утехе. Благословена је истина да Бог прашта наше грехе. Заправо, Oн је узео све наше дугове на себе када је умирао на крсту.

Као што Бог нама по Христу прашта, тако и ми требамо да опростимо другима. Ако опростимо, каже Христос, биће опроштено и нама. Ако не опростимо, неће бити ни нама опроштено (Види Mт. 6,14-15). А без Божјег праштања не можемо доспети у Царство Божје. Зато је питање нашег праштања ближњима заправо питање и нашег вечног живота.

Христовом ученику, светом апостолу Петру било је јасно да треба да опрости другима, али као и многе од нас и њега је занимало да ли постоји у опраштању граница. Докле праштати, односно колико пута праштати. И зато апостол Петар пита Христа: “Господе, колико пута, ако ми сагреши брат мој, да му опростим? До седам пута? Рече му Исус: не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам” (Мт. 18,21-22). Наиме, фарисеји и други побожни Јевреји су се држали правила да се више од три пута не опрашта, држећи се речи Господњих које се понављају у првој и другој глави књиге пророка Амоса: “За три зла и за четири што ми учини.. нећу му опростити.” Апостол Петар жели да покаже Христу како је он спреман опростити пуно више од три пута. Седам је и број савршенства, па би, праштање до седам пута заправо било савршено. Али Христос одговара, не до седам већ седамдесет пута седам, што је заправо у оно време била фраза која је означавала бесконачност.

У наставку свога одговора Христос је испричао причу о милосрдном цару и немилосрдном слуги како би појаснио колико је велико праштање које нам Бог даје и колико пута смо неправедни према онима који су нам много мање дужни него ми Богу,

Једном цару његов је слуга дуговао 10 000 таланата. Таланат је био највећа мерна јединициа а 10 000 највећи грчки број. Познато је да је у Христово време годишњи прорачун Палестине од уплаћеног пореза био 600 таланата. А денар је био просечна дневна зарада. Не знамо на који се начин слуга задужио. Претпоставимо да је од цара добио позајмицу. Цар је сигурно имао огромно поверење у овог слугу ако му је позајмио толики износ. Када је дошло време да се дуг врати, слуга се нашао у тешкој ситуацији. Једноставно, није имао толико новца. Цар је наредио, у складу са тадашњим законским прописима, да се прода све што овај слуга поседује, чак и његова жена и деца, како би се дуг подмирио. Али слуга очајно моли за милост: „Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити.” Иако је у страху оптимистично изјавио да ће у неко догледно време вратити дуг, цару је било јасно да је обећање слуге нереално. И праведни цар показује према слузи милост: “господар се сажали на оног слугу, и пусти га и дуг му опрости.”

Након што му је дуг опроштен, овај је слуга наишао на једног свог другара који му је био дужник. Дуговао му је 100 динара. Један таланат је вредео 6000 динара. Дакле, дуг његовог другара је био 600 000 пута мањи од његовог дуга цару, који му је, након очајне молбе тај дуг опростио. Али и поред тога, немилосрдни слуга тражи од другара да му врати дуг, али је овај молио да га причека. Јеванђелист нам каже да је овај слуга према своме дужнику употребио и физичку силу: “…ухвати га и стаде давити.” Царев слуга није хтео да изађе у сусрет своме другару већ је искористио законску могућност да га “баци у тамницу” док не врати дуг. Тиме му је заправо додатно отежао враћање дуга, јер док је био у тамници, није могао да ради, а тиме ни да заради потребна средства како би му дуг вратио.

Дакле, овде видимо однос цара и слуге и однос два другара. Однос цара и слуге је формалан, хијерархијски. Ипак, цар показује милосрђе према слуги. Однос два другара, два пријатеља, требао би бити приснији, неформалан, са пуно више међусобног разумевања него однос цара и слуге. Међутим, слуга свог другара физички напада и не показује разумевање и милосрђе према њему. Зато нам Божја реч каже да онај ко тврди да воли Бога кога не види, а не воли ближњега кога види, не говори истину, заправо да лаже (1. Јов. 4,20).

Пријатељи овога дужника, ожалошћени понашањем царевог слуге према њему, дојавили су цару шта се догодило. Цар је позвао свога слугу и љут због онога што је учнио своме другару, рекао му: “Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах?” Због тога га је предао мучитељима док не врати све што му је дуговао.

Цар је слика Бога. Слуга је слика нас који сму дужници Богу а другар слуге је слика наших ближњих. Дуг слуге и дуг његовог другара је слика наших увреда према Богу и увреда наших ближњих према нама. Не ради се наравно о материјалним дуговима, да неко не би помислио како се хришћани требају искориштавати на начин да су дужни увек позајмљивати и опраштати такве дугове. Свакако да као хришћани, у складу са нашим могућностима требамо помоћи људима у потребама. Али то не значи да се требамо бити наивни и дозволити да нас се у томе смислу искориштава. Из питања апостола петра јасно је да се ради о сагрешењима ближњих према нама.

Сагрешења, односно увреде које доживљавамо од ближњих су неупоредиви са увредама које ми нашим гресима чинимо према Богу. Праведни Бог зна да ми дуг Богу не можемо да платимо. Христос је зато дошао на ову земљу како бу на крст понео грехе света. Правда је задовољена на начин да је Христос преузео нашу кривицу. Ради Христа, ради Његове жртве, ради Његове милости нама је опроштено. Опроштење нам је потребно свакодневно јер свакодневно настављамо да вређамо Бога нашим гресима. Међутим, сваки пут када долазмо Њему у покајању, када га молимо да нас помилује грешне, када исповедамо наше грехе, Бог нам милостиво опрашта.

Међутим, када требамо да опростимо нашим ближњима, често заборављамо колико смо опроштење од Бога примили. И не само од Бога. Пуно пута су нам ближњи опростили наше намерне и ненамерне грехе према њима. О томе свети владика Николај Велимировић говори: “О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања.”

Цар немилосрдном односно незахвалном слуги говори: “Зли слуго”. И то се односни на све нас када нисмо спремни да опростимо другима. Слуга је био зао јер је тражио задовољење правде од другог али када је он био у питању тада је тражио милост. Ми се често постављамо тако у нашем односу према Богу и према ближњима. Од Бога тражимо милост а од ближњих да добију оно што заслужују, заборављајући да Бог не престаје бити праведан након што пројави на нама своју милост. Бог нас воли и тражи до нас да и ми волимо наше ближње. А љубав према ближњима покзујемо тиме што смо спремни да опростимо. О томе свети Марко подвижник каже: „Знак искрене љубави је да праштамо учињене неправде. Таквом љубављу Господ је заволео свет“. Свети Павле каже: “Не будите никоме ништа дужни, осим да љубите један другога” (Рим. 13, 8).

Нека Бог у нама изграђује христолики лик љубави и праштања ближњима. Амин.

Аутор: Др Јасмин МилићНаручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG