И одговарајући Исус опет им рече у причама говорећи: Царство небеско је као човек цар који начини свадбу сину своме. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтедоше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: „Кажите званицама: ‘Ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу’.“ А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. И када то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: „Свадба је готова, а званице не беху достојне“. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: „Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха?” А он оћута. Тада рече цар слугама: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних.”

                Јеванђеље по Матеју, зачало 89. (22,1-14)

Четрнаеста недеља по Духовима:

Прошле недеље чули смо Христову причу о злим виноградарима. Првосвештеницима и фарисејима је било јасно да Христос говори о њима (Мт. 21,45). Иако је виноград био дат на управљање народу јеврејском као Изабраном Божјем народу, они нису принели Богу потребне плодове, одбацили су пророке и на крају ће убити и Сина Божјег. Зато је Бог поверио свој виноград другим виноградарима, односно Цркви као Новом Израиљу. Сваки припадник Цркве Христове такође је одговоран да Богу принесе плодове свога живота и рада.

Христос наставља да у параболама, причама излаже првосвештеницима и старешинама народним о Царству небеском. Пред нама је јеванђеље о цару који је начинио свадбу своме сину. Он шаље прве и друге слуге да позову званице на свадбу, али они нису хтели доћи. Не само да се нису одазвали на позив цара, већ „ухватише слуге његове, изружише их и побише.” Цар, љут због неодазивања званица, на њихов град шаље војску која ће погубити крвнике (дакле, оне који су поубијали његове слуге) и њихов град запалити.

Пошто је свадба готова, а званице се нису одазвале, Цар шаље своје слуге да иду на раскршћа и да позову на свадбу све на које наиђу. Раскршћа су заправо градске капије на које су странци улазили и излазили. и пред којима се одвијао сав јавни живот. Они позивају „и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију“. Цар долази да види госте и примећује једнога без свадбеног руха. Даје му до знања да није могао да уђе на свадбену свечаност ако није обучен у пригодну одећу и због тога га кажњава. Ову параболу Христос завршава речима: „Јер су многи звани, али је мало изабраних“.

Ова нас парабола, односно прича подсећа на споменуто јеванђеље о злим виноградарима. Као што је господар винограда слао једне, па друге слуге по плодове, тако и овде цар шаље једне, па друге слуге како би позвали званице на свадбу. Слуге и овде пролазе као и у причи о злим виноградарима. Цар поверава виноград другим виноградарима, а у данашњој причи цар позива друге званице на свадбу свога сина.

Цар у овој причи је Бог. Званице су старозаветни народ Божји – народ јеврејски. Син је Христос. Слуге које позивају званице су пророци. У првим и другим слугама можемо препознати четири велика и дванаест малих пророка. Слање војске на град многи тумачи јеванђеља разумеју као разорење Јерусалима и спаљивање Јерусалимског храма 70. године по Христу. Слуге које позивају на свадбу све са раскршћа, јесу апостоли и њихови наследници. Нове званице су сви, из сваког народа, племена и језика.

Ова Христова прича почива на речима пророка Исаије 25,6:  „Господ ће над војскама учинити свим народима на овој гори гозбу од претила меса, гозбу од чистог вина, од претила меса с можданима, од вина без талога. И поквариће на овој гори застирач којим су застрти сви народи, и покривач којим су покривени сви народи.“ Оно што је пророк Исаија прорекао, Христос је остварио. „Ова гора” је гора на којој се налазио Јерусалимски храм. Господ је послао своје ученике да проповедају јеванђеље „у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1,8). Из Јерусалима креће порука спасења свим народима.

Божји старозаветни народ одбацио је реч пророчку и Христа – Сина Божјег и Месију. Зато што су одбацили Христа, врата Царства небеског се отварају и паганима, незнабошцима. Ове речи Цара: „Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу“, Васкрсли Христос ће на сличан начин изрећи пред своје Вазнесење: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28,19).

Важно је да приметимо да је главни лик у причи о злим виноградарима, као и у овој која је данас пред нама, царев син. Христос заправо говори о Себи као Сину Божјем који је обећани Спаситељ, најављен по пророцима. Он је, како смо чули у јеванђељу од прошле недеље „камен угаони“ (Мт. 21,42). Нема спасења изван Христа. Апостол Јован каже: „Онај ко има Сина. има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота“ (1. Јн. 5,12).

Господ и данас, кроз Цркву своју, позива све да се одазову спасењу. Нажалост, и данас су многи, као у овој причи, заузети својим свакодневним животним пословима и бригама. Као што они одлазе у поља и трговине своје, тако се и данас људи правдају да немају времена за цркву, за Христа, јер морају да раде или су заузети другим пословима. Јеванђелист Лука, преносећи исту ову причу, говори како су се позвани изговарали: „Први му рече: ‘Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те изговори ме’. И други рече: ‘Купих пет јармова волова, и идем да их видим; молим те, изговори ме’. И трећи рече: ‘Ожених се, и зато не могу доћи’“ (Лк. 14,18-20). Када људе питамо зашто их нема у цркви, често одговарају да пуно раде, да имају обавеза, па и ако којим случајем не раде недељом, да им је потребан одмор. И, заправо, у таквим изговорима лежи права истина њиховог одбијања Христа. Званице у данашњем јеванђељу „не хтедоше доћи“. Многи и данас не желе Христа. Једноставно Му не желе доћи. И тако се многи старају за пролазно и губе непролазно, а „каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?“ (Мт. 16,26).

Сатана жели да нас увуче у још једну опасну замку, а то је да кажемо: „Има времена, не морамо сада да служимо Богу“. Никада не знамо када ће нас Господ позвати Себи. Свети владика Николај Велимировић каже: „Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер, сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће дана-сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи, а остало ће Он учинити.“

Јеванђеље нам каже да су на свадбу дошли и зли и добри. Они који не долазе у цркву на богослужења, често знају да се правдају изјавом: „У цркву иду грешници и зли људи“. И то је истина. Црква није заједница безгрешних, него грешника, и нема никог другог у цркви до грешника којима треба Бог. Тек ће се на Страшном Христовом суду открити свачија дела и одвојиће се „жито од кукоља“ (Мт. 13,24-35). Зло и добро неће заувек бити заједно. Зато, док смо овде на земљи треба да одбацимо наше прљаво рухо и да се обучемо у Христово рухо праведности. Добра вест за све оне који у цркву не долазе под изговором да су тамо већи грешници од њих јесте да у цркви увек има места за нове грешнике. Добро су дошли.

Зашто је важно да долазимо у цркву, на евхаристијско сабрање? Зато што је евхаристијa сликам али и оприсутњење Царства небеског. Када се не одазовемо на литургијско, односно евхаристијско сабрање, тада одбијамо позив Цара небеског да будемо са Њим у заједништву око његове трпезе. Како каже протојереј Александар Шмеман, „Евхаристија није ‘једно од тајинстава’или једно од богослужења, него јављање и остварење Цркве у свој њезиној сили, светости и пуноти. Једино учешћем у њој ми можемо узрасти у светости и испуњавати оно што нам је заповеђено.“ С друге стране, одлазак на Литургију треба да доживљавамо као одлазак на најважније, најузвишеније славље, и зато је важно да наше душе на најбољи начин припремимо за сусрет са Христом.

Један од присутних на свадби није имао адекватно свадбено рухо. Услед тога је био кажњен на начин да је бачен „у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба“. На први поглед чини нам се да је ово неправедно. Овај је човек, као и други који су се нашли на свадби, позван изненада, без могућности да се пригодно припреми за свадбу. Одређени тумачи јеванђеља кажу да је домаћин имао спремно рухо за званице. Дакле, уколико прихватимо ово тумачење, човек без свадбеног руха показао је непоштовање према цару. Господ и нама нуди своје рухо. Господ нас прима такве какви јесмо, грешне, зле, недостојног руха. Међутим, Он жели да нас обуче у рухо праведности, жели да се обучемо у Њега, како нам каже свети апостол Павле:  „Јер, који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3,27). То рухо које нам Господ даје, треба да одржавамо чистим, покајањем, светотајинским и литургијским животом и у свакодневној заједници са Господом. Пророк Исаија каже: „Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити; ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна“ (Ис. 1,16-18). Припадност Цркви је привилегија, али и одговорност. Какви ћемо стати пред Господа на дан Страшног Христовог суда? Достојног или недостојног руха? Од тога зависи наша вечност.

Данашње јеванђеље завршава Христовом изјавом „Јер су многи звани, али је мало изабраних“. Господ позива све. Међутим,  неће сви бити спасени. Многи приговарају Богу: зашто, ако је љубав, људе шаље у пакао? Зашто не учини да сви буду и позвани и изабрани, односно спасени? Свети Григорије Палама каже: „Како не помисле они који оптужују Бога за то што је позвао и оне који се нису делима одазвали на његов позив, да би они, уколико их не би позвао, Њега сматрали узрочником своје пропасти? Он их је зато и позвао, да нико не би могао рећи да је Он узрок нечије пропасти. А зашто је Он уопште створио такве људе који ће бити предати на муке? Он није створио људе за мучење, него за спасење, што је јасно из саме чињенице да их је позвао. Да је Он хтео некога да казни, не би позивао све да се спасу.“ Заправо, човек је тај који својим одбијањем Бога сâм себе шаље у пакао.

Зато, уместо да се изговарамо како немамо времена за Бога, а тиме заправо говоримо Богу да нам није потребан, одазовимо се његовом позиву, и рухо у које нас Господ облачи, одржавајмо да буде чисто. Нека нам Бог у томе помогне! Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

ПОСЛУШАЈТЕ ОВУ ПРОПОВЕД:

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG