У издању Хришћанског удружења ИПОСТАС из штампе изашла књига бискупа Реформисане епископалне цркве др Јасмина Милића, Великопосне и пасхалне проповеди. Редактор књиге је протођакон др Радомир Ракић а рецензенти презвитер др Бобан Димитријевић, презвитер др Зоран Ђуровић и ђакон др Александар Милојков.

Др Јасмин Милић је до сада објавио 12 књига, 2 брошуре, неколико приручника као и бројне научне и стручне чланке у различитим часописима, зборницима, лексиконима и сл.

У Београду, у Цркви Криста Краља, дана 28. септебра 2024. године промовисана је наведена књига. О књизи су говорили ђакон Сергеј Беук, протођакон Радомир Ракић као и сам аутор.

Ђакон Сергеј Беук је у уводном представљању нагласио како је посебна вредност ове књиге што се у проповедима цитирају свети оци. Наиме, они који не познају довољно реформисану теологију, њима то може бити необично, јер се (погрешно) сматра да су реформатори одбацили светоотачко учење. Међутим, свети оци су цитирани у многим делима ране реформације. Патристички период је баштина свих традиционалних хришћанских конфесија.

Аутор, Јасмин Милић нагласио је да поједини хришћани наглашавају међусобне разлике, али да постоји пуно више тога што нас спаја. Зато се у писању ових проповеди држао православног богослужбеног круга припремајући проповеди које се у време великог поста, све до недеље иза Духова читају током литургије у православним црквама. Тиме је желео нагласити да, када се проповеда јеванђеље, оно нас зближава. Сама чињеница да се ова промоција одржава у римокатоличкој цркви, да је аутор књиге протестантски бискуп а да је редактор православни протођакон, говори о екуменској димензији овога догађаја.

У предговору књиге аутор је навео следеће: Књига је подељена на два дела, на проповеди Посног и Цветног триода. Триод је у Источној цркви богослужбена књига која садржи богослужбене текстове за покретне празнике литургијске године. Покретни празници зависе од тога у који дан пада Васкрс.

Посни триод садржи сва богослужења која се савршавају током Великог поста, а који се састоји од свете Четрдесетнице (у западним Црквама познате као коризма) и Страсне седмице или Велике недеље, што је укупно седам седмица. Велики пост служи као припрема за највећи хришћански празник – Васкрс или Светло Васкрсење Христово, које се назива и Пасхом Господњом. Старозаветни празник Пасхa представља праслику Васкрсења Христовог.

Велики пост је време покајања, очишћења и освећења. Све литургијске песме Великог поста, као и целокупно богослужење, имају за циљ да у вернику пробуде скрушеност и покајање.

Пре самог Великог поста, у Источној цркви постоје припремне недеље које посебним читањима из јеванђеља и уопште из Светог писма, као и садржином богослужбених песама и читања, припремају вернике за Четрдесетницу и Страсну, Страдалну седмицу, а то су:      1. Недеља о митару и фарисеју, 2. Недеља о блудном сину, 3. Недеља о Страшном суду која се назива и Месопусна, јер се још те недеље може јести месо, и 4, Недеља праштања или изгнања Адамовог која се назива и Сиропусна, јер се ове недеље више не једе месо, већ само сир и млечни производи. На тај начин, и по питању исхране верници се поступно уводе у Велики пост у којем се више неће јести ништа што је животињског порекла.

Богослужења по Посном триоду се, дакле, обављају од Недеље о митару и фарисеју па све до Велике суботе.

Цветни триод или Пентикостар на грчком (што буквално значи педесетница) садржи богослужења која почињу Пасхом Господњом, односно Васкрсом и завршавају се недељом по Педесетници, односно Недељом свих светих.

Ова књига није догматско дело, нити темељита егзегеза сваког наведеног јеванђељског зачала. Она је једноставно збирка проповеди. Ни у једној проповеди не може се рећи све што би се на одређену тему, односно одређено јеванђелско зачало могло рећи. Проповедник је свестан да је  свако јевађељско читање испуњено садржином до те мере да се једном проповеђу не може у потпуности исцрпсти његов значај и дочарати га вернику.

Протођакон Радомир Ракић, као редактор књиге присутнима се обратио кратким излагањем о проповедништву у СПЦ као и о књизи др Милића. У наставку доносимо његово излагање.

Обраћање редактора протођакона др Радомира Ракића:

Преузвишени господине бискупе,

Драги нам Владико,

Часни и пречасни оци,

 Драга браћо и сестре

Свагда је била  велика радост и за друге пастирске раднике, проповеднике, сазнање да је неко од њих објавио збирку својих проповеди, било на празничне теме или на недељна јеванђељска чтенија,зачала. 

Већ ускоро по окончању Другог светског рата, Свети архијерејски синод је објавио запажене проповеди протојереја Владимира Дакића, вероучитеља у Панчеву и, најзад, пароха при цркви светих Петра и Павла у Топчидеру („Речи истине. Недељне и празничне проповеди“,  Београд 1961; I издање још 1929. у Панчеву), које су садржински веома значајне и актуелне и дан-данас, па могу бити и узор како се проповеди пишу, уз навођење многих животних примера из опште историје и историје Цркве, или пак афоризама, а првенствено прикладним цитирањем извора наше вере, Светога Писма и Светог Предања.

Познате су и проповеди протојереја-ставрофора Душана Васића, својевремено старешине београдске Саборне цркве („Изиђе сејач..“, Београд 1969), затим  његовог млађег колеге протојереја-ставрофора Николе Антића, који је штампао две збирке проповеди, на недељне и празничне теме („Етичке теме. Беседе на недељна еванђеља“, Београд 1982; „Беседе на празничне и светитељске дане“, Београд 1987). У oву групу спадају збирке проповеди свештеника Марка Димитријевића („Речи Истине. Беседе. Предавања. Животописи“, Београд 1997), Теохара Теохаровића („Ђердан хришћанских врлина.  Недељне проповеди“, Београд 1984), Чедомира Грујичића („Идите и проповедајте /Мк 16,15/“, Београд 2003), хаџи-Радослава Митића („Проповеди“,  I-II, Београд 2001), протојереја Милана Јанковића („На путу“, I-II, Београд). Оливера Суботића „Недељне беседе“, Београд 2014). Протојереј-ставрофор Миодраг Михаиловића је, рецимо, превео збирке проповеди блаженопоч.  бугарског Патријарха Кирила („Пут Господњи, I“, Ниш 1977), док си пре Другог светског рата биле преведене проповеди видинског Митрополита Неофита (празничне и недељне проповеди).

Овде спадају и проповеди појединих наших Архијереја, од којих најпре  треба споменити епископа далматинског и жичког Стефана (четири збирке проповеди), неауторизоване проповеди Патријарха Павла, затим проповеди Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, Митрополита дабро-босанског Николаја („Беседе“, Добрун 2007) и Епископа горњокарловачког Симеона Злоковића („Беседе“, Београд – Карловац 2004), Епископа бихаћко-петровачкогАтанасија Раките („Да нам буде све свето и честито. Беседе“, Босански Петровац 2013) . И наш Патријарх Иринеј је штампао своје проповеди у Нишу под насловом „Покајте се и верујте у Јеванђеље. Изабране архипастирске беседе са катедре епископа нишког 1975-2010“ (Ниш 2012). И други угледни пастирски радници огледали су се у писању и штампању проповеди, на чему им треба честитати, тим пре што су их произносили на светло дана у оним тешким временима послератног комунизма.

Скоро да нисмо у стању ни замислити  колико је било тешко објавити проповеди у време Великог рата и у туђој земљи, где је требало наћи и ћирилична штампарска слова, што је учинио  игуман Методије: „Беседе игумана Методија (Ж. С. Миловановића), војног свештеника Команде Места у Солуну, изговорене 1916. године“, и објављене у Солуну 1917. године.

Својевремено је Гласник, службени лист Српске патријаршије, редовно доносио по једну проповед, а понекад и две, што би значило да је током једне године објављено и до 15 проповеди. Из неких разлога, ово више није пракса. Па и друга црквена гласила, првенствено часописи појединих епархија, штампала су проповеди вредних проповедника.

Поједини црквени делатељи објавили су своје проповеди на компакт дисковима, као протојереј-ставрофор Саво Јовић и други, па се могу комотно одслушати дома, те оне увелико доприносе ширењу речи Божје. Проповеди имамо и на ју-тјубу и на другим носачима звука, или на друштвеним мрежама.

У последње време с напретком технологије и интернета проповеди се – већ готове – могу пронаћи и на појединим сајтовима, па их проповедници, у невољи, могу одштапати и прерадити или, већ, као такве прочитати.

Управо ту настаје спорење између омилитичара, теоретичара и критичара таквог начина припремања проповеди. Наиме, већ објављене проповеди могу  доприносити и опуштености проповедника, који ће се задовољити једноставном њиховом репродукцијом, без уношења себе у њих, њиховим произношењем као нечег туђег, недоживљеног. Међутим, уколико би се објављене проповеди искористиле као узори, подстицаји за писање и произношење својих проповеди, онда би циљ њиховог објављивања био у потпуности постигнут.

Знам за поједине свештенослужитеље који управо пред почетак Литургије одштампају готове проповеди, па их читају пред вернима. Из свог искуства могу казати да кад год сам и колико год сам из одштампаних проповеди нешто преузео и произнео у цркви, и сâм нисам био задовољан – као да сам читао нешто туђе и био сам свестан да се то неће прилепити на срце присутних. С обзиром на то да архијереји по правилу на богослужењу и проповедају, нису у могућности да прате ниво проповедништва у својој епархији. С друге стране, и нема неког такмичења међу проповедницима, чега сам био сведок 70-их и 80-их година прошлог века кад су сви желели да се колико-толико приближе умећу излагању речи Божје незаборавног и скоро ненадмашеног проф. Лазара Милина или већ његовог следбеника протојереја Николе Антића, док смо данас сведоци чињенице да је протојереј-ставрофор др Милош Весин један од ретких који су у стању да попуне велику салу Коларчевог универзитета до последњег места! Но, заиста је велика штета и нечији пропуст што проповеди Лазара Милина нису снимљене на ондашње носаче звука, па бисмо их данас имали као ризницу проповеди на таласима црквених радио станица.

У светосавском епархијском дому свештеник Радослав Марковић показивао ми је неку врсту ходограма одржаних проповеди једног пароха из Баната који је између два светска рата редовно бележеио у тој књизи за сваку недељу и сваки празник назив теме на коју је проповедао, исписао би тезе, а понекад и по два пасуса из саме проповеди. Чини ми се да и бих и дан-данас на основу тих теза и запажања могао успоставити нову проповед.

На овом и оваквом скупу и не треба говорити да је далеко боље произносити и туђе проповеди неголи завршити свету Литургију са: Срећан вам празник! Нека вам је на здравље и спасење данашње богослужење!  И слично.

Заиста ми делатељи у Винограду Господњем треба да заувек имамо на уму речи опомене св. апостола Павла: „Проповедај у  време и у невреме“ (2 Тим 4,2). Или онај исказ: „Се времја благополучно, се времја спасенија!“

Најзад морам истаћи да сам радио  на овој књизи проповеди Преузвишеног бискуипа Милића, и то као лектор, много сам и сам научио. Његове  проповеди су оно што се на Западу сматра тумачењем Светог писма за црквену заједницу „Auslegungen für Gemeinde, за вернике и њихово за духовно изграђивање, Оне спадају у оно што ми у библијској науци зовемо тумачење, а не коментар, између којих је велика разлика: тумачење су душеполезна. корисна за спасење.  Аутор се непрестано  држи текста Новога завета, тумачи га од  стиха у стих, при чему је веома значајно што непрестано наводи примере из свакодневног живота, у којем се његови слушаоци и крећу. Пријатно ме изненађује повремено навођење издела светих Отаца, или потоњих православних мислилаца, богослова, као што су свети Јован Златоуст, св. Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, па и протојереј Александар Шмеман,, а веома често и свети Николај Велимировић и св. Јустин Поповић. На овај начин проповеди казују да је Црква вечно савремена и да се њена наука, учење тиче свакога на Истоку и Западају и свуда на земном шару, коме је и упућена Христовим налогом: Идите и научите све  народе…“ (Мт 28,11-12).

Једном речју, пред нама је збирка потпуно православних проповеди, коју свесрдно препоручујем нашим верницима, као и паросима које могу користити приликом писања својих проповеди.

Хвала вам  на пажњи.

Београд, Црква Криста Краља, 28 септембра 2024. г.

Протођакон Радомир Ракић

Види и ово: Додела почасног доктората протођакону Радомиру Ракићу

Сви који Удружењу ИПОСТАС уплате донацију од 500 динара, добиће на поклон наведену књигу. Донацијa се може уплатити на
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донацијаможете да уплатите на
а о уплати нас обавестите на е-маил udruzenjeipostas@gmail.com