И упита један од њих, законик, кушајући Га и говорећи: „Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ А Исус му рече: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.“ Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова :„Љуби ближњега свога као самога себе.“ „О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“ А када се сабраше фарисеји, упита их Исус говорећи: „Шта мислите за Христа? Чији је син?“ Рекоше му: „Давидов“. Рече им: „Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: ‘Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?’ Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син?“ И нико му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да га запита више.

     Јеванђеље по Матеју, зачало 92. (22,35-46)

Петнаеста недеља по Духовима: Христов закон љубави

На почетку Светога Писма налази се пет књига Мојсијевих. Јевреји их називају Тора, што значи учење или Закон. У њима се налазе различити закони који се односе на морални, грађански и обредни живот Божјег народа. Најпознатији закон који је Бог дао Израиљу, али и нама хришћанима, јесте Декалог, односно Десет Божјих заповести, које говоре о дужностима према Богу и дужностима према ближњима. Записане се у Другој књизи Мојсијевој, односно у  књизи Изласка у 20. глави од 1. до 17. стиха. О њима Господ говори у данашњем јеванђељу.

Након што је Христос испричао фарисејима причу о свадби царевог сина, фарисеји су већали и договорили се како да Га ухвате у речи (Мт. 22,15). Покушали су Га искушати питањем да ли треба плаћати порез цару или не. Плаћање пореза Римљанима је било веома осетљиво питање, које је покренуло Јудину побуну 6. године пре Христа и из те побуне је настао покрет зилота. Народ је подржавао овај покрет као ослободилачки, па би Христова подршка плаћању пореза одвратила многе његове следбенике од Њега. Ако се одупре, онда ће бити оптужен да је подстицао народ на устанак против власти, што би значило да ће римски управитељ устати против Њега. Видевши њихово лукавство, Христос тражи да Му покажу новац којим се плаћа порез. На томе новцу био је царев лик. На њихово питање Христос одговара: „Подајте, дакле, цару царево, а Богу Божје”(Мт. 22,16-21). Након тога Христос улази у разговор са садукејима, припадницима једне од верских јудејских странака који нису веровали у васкрсење мртвих. Они Му постављају питање о жени која се после смрти супруга удала за његовог брата, па је и тај умро, па се удала за другог брата, и тако све до седмога. Садукеји, такође желећи да искушају Христа, питају Га чија ће она бити жена после васкрсења. Христос им одговара да „о васкрсењу мртвих нити се жене нити удају; него су као анђели Божји на небу“ (Мт. 22,30). Фарисеји су упорни да Христа искушају, па смишљају нови план.

Један између њих, законик, односно књижевник, књижник, човек Књиге, Закона дакле, учен човек, приступа Христу са питањем: „Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ Исправнији превод био би: „Која је заповест велика?“. С једне стране,  хтео је да Христос изабере страну између њих, јер су се фарисеји и књижевници често међу собом расправљали о важности појединих заповести, а с друге, да Га искуша како би  био оптужен за непоштовање закона. Ако Христос да предност било којој заповести, то ће фарисејима бити довољно да утврде како не поштује остале.

Међутим, Христос, као и увек у оваквим ситуацијама, даје мудар одговор, којим ће, цитирајући два старозаветна стиха, односно заповести, нагласити важност свих Десет заповести. Познато нам је да су заповести написане Божјом руком, на две камене плоче које су предане Мојсију на Синају. Често се сматра да су на првој плочи биле записане прве четири заповести које се односе на дужности односно љубав према Богу, а на другој плочи осталих шест заповести које се односе на дужности, односно љубав према ближњима.

Одговарајући на питање законика, Христос каже: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест.“ Христос је цитирао Поновљени закон 6,5. Побожни Јевреји су ове речи изговарали два пута дневно уз изјаву вероисповедања Ш^ема Израел („Чуј, Израиљу“) из Поновљених закона 6,4:  „Чуј Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ“. Својим одговором Христос наводи фарисеје да размисле о томе шта значе ове речи. Када љубимо Бога, ми извршавамо све заповести са прве плоче: Немамо других богова осим једнога, правога Бога, не клањамо се идолима, не изговарамо Божје име узалуд и поштујемо дан одмора посвећујући га Богу. Наравно, љубав према Богу не можемо ограничавати само на ове заповести. Њега треба волети  целим нашим бићем, срцем, душом и умом.

Волети Бога није исто што и веровати у Њега. Људи могу да верују у Бога, али да Га не воле. Љубав је емоција која захвата наше срце и дух, дакле, унутрање наше биће и наш ум на начин да је заокупљен размишљањем о Њему. Доситеј Хиландарац каже: „Зато се често у току дана сећај Господа, где год да си и шта год да радиш; мало, мало па се сети Господа. Сама та мисао да Га се сетиш с времена на време у пословима које обнављаш, ного значи, то загрева човеково срце.  Иначе, ако се ум одваја од Бога и буде занет овосветским стварима, онда се хладни срце. А кад је срце хладно, тада у њему ђаво лако тријумфује и пороби га страстима. Само сећање на Господа, сама мисао на Њега временом радује срце.“

Срце такође означава и тело. Псалмопојац каже: „Срце моје и тело моје отима се к Богу живоме“ (Пс. 84,2). Наше је тело „храм Светога Духа“ (1. Кор. 6,19), и зато смо дужни и да старањем за своје тело волимо Бога. Осим тога, телесним гестовима такође показујемо љубав према Богу: начином молитве, слушањем Божје речи, поклонима, метанијама и осењивањем крсним знаком и др. Телом волимо Бога и када се чувамо од блуда, неумерености у јелу и пићу, као и од све веће заступљене идололатрије свога тела (како ћемо се показати на друштвеним мрежама, непотребне естетске операције, тетовирање које у последње време прелази све границе и сл.).

Онај ко воли Бога, извршава Божје заповести. Свети Игњатије Брјанчанинов узвикује: „Боже,  заволех заповести твоје већма од злата и топаза (драгог камена). Ради тога по свима заповестима твојим управљах се, сваки пут неправедан омрзох (Пс. 118,127-128), говори пророк. Такво владање је неопходно ради очувања верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тог услова љубав се раскида. Непрестаним удаљавањем од зла и испуњавањем јеванђељских заповести – чиме се извршава све јеванђељско морално учење – достижемо љубав Божју, а самим тим пребивамо у љубави према Богу: Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој (Јн. 15,10), рекао је Спаситељ.”

Христос наставља: „А друга је као и ова :Љуби ближњега свога као самога себе.“ Он овде цитира речи из књиге Левитске 19,18. Христос не умањује ову заповест у односу на прву, већ ће нагласити њихову повезаност. Једна без друге не иде. Јеванђеље нам каже да је друга иста као и прва, мада је исправније да   је слична првој, јер је човек створен по слици Божјој, сличан  је Богу. Ко воли ближњег, потврђује да воли и Бога. Ова заповест обухвата осталих шест заповести Декалога. Ако волимо ближње, поштоваћемо родитеље, нећемо убити, учинити прељубу, украсти, нећемо сведочити лажно, нити пожелети туђе.

Зашто је ова друга заповест коју Господ цитира слична првој? Свети Јован Богослов нам у својој првој посланици каже следеће:  „Вољени, љубимо једни друге, јер је љубав од Бога и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби, не познаје Бога, јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божја према нама што је Бог Сина свога Јединороднога послао у свет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина свога као жртву помирења за грехе наше. Љубљени, кад Бог овако заволе нас, и ми смо дужни љубити једни друге“ (1. Јн. 4,7-11). Нашом љубављу према Богу узвраћамо на Божју љубав према нама. Хришћански Бог је Бог љубави, и ни у једној другој религији о Богу се не говори на такав начин. Врхунац Божје љубави је Христос. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине него да има живот вечни“ (Јн. 3,16). Гледајући на крст, гледамо на љубав Божју. И ту љубав дужни смо да указујмо другима које Господ такође воли. Ако волимо Створитеља, морамо волети и његово створење.

Један православни свештеник је служио Литургију и кад је дошло време да одржи проповед, изишао је и једноставно рекао: „Драга браћо и сестре, волите једни друге“ – окренуо се и наставио службу. Следеће недеље, када је поново дошло време да проповеда, свештеник изиђе из олтара, и рече: „Драга браћо и сестре, волите једни друге“, и опет настави Литургију. Треће недеље је поново изишао да одржи проповед и рекао: „Драга браћо и сестре, волите једни друге“, и опет се вратио да заврши Литургију. Један од парохијана је упитао овог свештеника: „Оче, зашто нам говориш да се волимо изнова и изнова сваке недеље“, а свештеник му је одговорио: „Можете ли заиста казати да се волите?“ Сви из искуства знамо да је некада тешко волети другог. Налазимо многе разлоге као оправдање зашто не можемо волети друге. У таквим тренуцима размислимо о себи. Шта је то у нама због чега Бог треба да нас воли? Много смо  гори према Богу него што су понекад наши ближњи према нама. Ако нас Он воли, волимо и ми друге. Не можемо тврдити да волимо Бога кога не видимо ако не волимо брата кога видимо (1. Јн. 4,29). Свети владика Николај Велимировић каже: „Наши ближњи јесу видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. На коме ће се очитавати наша љубав према Богу ако не на људима који живе с нама на земљи? Бог бива ганут нашом љубављу према суседима нашим слично мајци која се осећа ганута љубављу некога странца према детету своме.”

Осим ове две заповести, о љубави према Богу и ближњима, приметимо да Христос наводи још једну, а она је да љубимо ближњега „као самога себе“. Ближње треба да волимо као што их Бог воли, али не треба да их волимо као Бога, већ као себе. У ближњима често можемо препознати и своје слабости, падове, искушења, невоље и проблеме кроз које и сами пролазимо. Наши су ближњи несавршени као и ми. Зато, волећи себе, можемо да се поистоветимо са нашим ближњима. Али на који начин треба да волимо себе?

У хришћанству се често погрешно наглашава да је свака љубав према себи неприхватљива. Међутим, Христос учи да љубав према себи треба да буде мерило љубави према ближњем. Христос не говори о егоизму. Егоистичан, себичан човек, човек који је, како кажемо, „пун себе“, усмерен само на себе и своје интересе, не види друге, не воли друге. Он ће прихватити другог, претварати се да воли некога само онолико колико може да има користи од њега, односно прихватиће оне који ће се дивити њему и његовом егу. Егоистичан, себичан човек сву своју вредност полаже на материјалне ствари које су ионако пропадљиве. Не мари за свој карактер, за своју душу. Живи за тренутак, за садашњост и често не бира средства да тај тренутак учини што угоднијим. Ако му се други нађу на путу, неће их поштедети.

С друге стране, имамо људе који не воле себе. Незадовољни су својим изгледом, полом. послом, породицом, животом. Они су сами себи мука. Такви људи, осим што себи отежавају живот, отежавају га и људима око себе. Они који не прихватају себе, не поштују себе, не воле себе, не могу волети ни друге. Такви људи завиде другима, љути су на друге и често истински мрзе друге, јер им се чини да су други све оно што они нису. Треба да волимо себе због Бога. Онај ко је упознао љубав Божју, ко зна да је вољен од Бога, воли себе као таквог, прихвата себе, поштује себе. Псалмопојац каже: „Хвалим Те што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то добро зна“ (Пс. 139,14). Створени смо да будемо вољени и да волимо. Они који воле себе на такав начин, односно у светлости божанске љубави, показиваће ту љубав и својим ближњима. Искуство прихватања и љубави која нам долази од Бога, треба да буде покретач прихватања и љубави према другој особи.

Ове две заповести су Христов закон љубави или како их свети владика Николај Велимировић назива, царским законом (Јак. 2,8). О овим заповестима, каже Господ, „виси сав Закон и Пророци“. У Христово време Свето Писмо се називало Закон и Пророци. Испуњавајући ове две заповести, испуњавамо све што нам је у Светом Писму речено да треба чинити.

У Марковом јеванђељу читамо да је овај законик односно књижевник потврдио Христове речи, нагласивши да су ове заповести веће од „свију паљеница и жртава” (Мк. 12,33). Христос му на то одговара: „Ниси далеко од Царства Божјега“ (Мк. 12,34). Свети Лука Кримски сматра да је овај законик „својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божјег. Међутим, Царство Божје се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју.“ Оно што је овом законику још недостајало јесте да поверује у Христа. Зато Христос на крају поставља питање фарисејима: „Шта мислите за Христа? Чији је син?“ Христос их заправо пита за Месију који треба да дође. Месија је Помазаник, грчки Христос. Они Му одговарају: „Давидов“. Христос их пита како то да га је Давид назвао Господом ако му је син? (Пс. 110,1). Тако им се овим питањем заправо открива као Бог.

Свети Теофан Затворник тумачи ове речи на следећи начин: „Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божји. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог Јединородног није поштедео, него Га је предао за нас?“

Христос с је оваплоћена љубав. Свето Писмо нам каже да је Бог љубав (1.Јн. 4,8). Дакле, Христос се фарисејима открива као Бог. Они то још не могу да схвате, али су разумели да пред њима стоји Онај кога они више не могу да искушавају својим провокативним питањима.

Испуњавајући Христове заповести љубави, испуњавамо све што Господ од нас тражи, јер о о њима „виси сав Закон и Пророци“. Нека нам Бог помогне да по њима живимо. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Послушајте ову проповед и запратите канал:

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG