Јер, као што човек, полазећи на пут, дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. А онај што прими пет таланата, отиде те ради с њима и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога.

А после дугог времена дође господар ових слуга и стаде сводити рачун са њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: „Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима.“ А господар његов рече му: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“. А приступивши и онај што је примио два таланта, рече: „Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима“. А господар његов рече му: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога.“ А приступивши и онај што је примио један талант, рече: „Господару, знао сам да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје“. А господар његов, одговарајући, рече му: „Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао. Требало је зато моје сребро да даш мењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле, од њега талант и подајте ономе што има десет таланата. Јер, свакоме који има, даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.“

     Јеванђеље по Матеју, зачало 105. (25,14-30)

Шеснаеста недеља по Духовима: Јеванђеље о талантима

Христос нам и ове недеље говори о Царству Божјем у параболи, односно причи. Пре ове  приче која нам се налази у данашњем јеванђељу, Господ је испричао причу о пет мудрих и пет лудих девојака које су кренуле у сусрет женику (Мт. 25,1-13). Пет мудрих су са својим светиљкама понеле и уља. Луде су понеле светиљке без уља. И једне и друге су заспале, јер је женик одоцнио. Када се појавио, мудре девојке, чије су светиљке гореле, ушле су на свадбу, док су луде, чије су се светиљке угасиле због недостатка уља, остале иза врата свадбене дворане. Њима женик говори да их не познаје. Христос закључује ову причу речима: „Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син човечји доћи“ (Мт. 25,13). После испричаног данашњег јеванђеља, Господ ће наставити да говори о дану његовог Доласка, односно о Страшном суду. Господ, дакле, у целој 25. глави Матејевог јеванђеља наглашава важност одговорности, мудрости и будности у ишчекивању његовог Доласка и Доласка Царства Божјег.

Један човек, пре него што je поишао на пут, позива своје слуге и поверава им благо своје. Свима даје одређену своту таланата „… једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи“, односно, како би исправнији превод гласио, свакоме према његовим способностима. Грчки израз талантон означава меру за тежину у злату или сребру. Један талант је вредео око 6.000 динара. Ако се узме у обзир да је један ондашњи динар био уобичајена дневница, један таланат је заиста имао велику вредност.

Првом слуги, којег је сматрао најспособнијим, господар поверава пет таланата, односно 30.000 дневниц; другоме кога је сматрао да поседује средње способности, господар поверава два таланта, односно 12.000 дневница, а трећем слуги, кога је сматрао најмање способним, поверава један талант, односно 6.000 дневница. Тај новац, дакле, није био њихов, већ им је поверен да са њим господаре и да га на основу својих способности увећају.

Јеванђеље нам каже да се после дугог времена господар вратио „и стаде сводити рачун“ са слугама својим. Први слуга је удвостручио поверене му таланте, које представља господару. То чини и други слуга, који је поред два таланта зарадио још два. Зато их господар награђује рекавши им: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“.

Трећи слуга враћа господару примљени таланат уз речи: „Господару, знао сам да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао; па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти твоје.“ Наиме, по тадашњим прописима, они који су чували туђи новац, па би га сакрили у кући, а он нестао, одговорност је била на њима. А ако би га закопали у земљу, а новац нестао, чувар не би био одговоран. Закопавши, дакле, талант у земљу, овај слуга је хтео да избегне сваку одговорност, па чак и ону за случај да таланат нестане. Господар је љут: „Требало је зато моје сребро да даш мењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком“. Дакле, и ако није био довољно способан да овај износ удвостручи, могао га је дати мењачима који би му исплатили одређену камату. Господар наређује да се талант трећег слуге дâ првоме, који има највише а  ада се неваљали слуга баци„у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба“.

Господар у овој параболи јесте Бог, али оваплоћени Бог, који је уједно и „човек неки племенита рода“, како Га назива јеванђелист Лука (Лк. 19,12). Дакле, господар је Богочовек Христос који одлази, али ће поново доћи, а слуге су његови следбеници. Блажени Јероним Стридонски каже: „Готово да нема сумње да је овај домаћин Христос који се после Васкрсења као победник вазнео Оцу“. Таланти су дарови које Господ даје свакоме од нас, у складу са нашим способностима.

Управо из ове приче долази и наша реч таленат, којом описујемо одређене људске способности које човек треба да развија. Неко је талентован за сликање, неко за певање, свирање, одређени спорт и сл. Колико талентовани људи уложе труда у развијање својих талената, толико ће видети и резултата. Свако од нас познаје и оне који имају одређени таленат, али су лењи, не развијају га и једноставно остају без озбиљнијих резултата.

Таланти о којима се говори у овој јеванђељској причи су дарови које нам Бог даје по благодати својој у складу са нашим способностима, и сви смо одговорни да са њима мудро управљамо. Можемо рећи да су дарови сва добра које је Бог дао човеку. Бог нам даје материјалне дарове, као што су богатство, повољни животни услови, друштвени статус, здравље и др. Дарови душе су интелект, вештине у уметности, у одређеним пословима, дар бодрења, храброст, саосећање и друге особине које нам Господ дарује. Оно што нам је најкорисније за духовни живот јесу дарови Духа о којима говори свети апостол Павле, као што су дар мудрости, знања, вере, дар исцељивања, молитве, саветовања, охрабривања и сл. (1. Кор. 12,8-11). Све те дарове Господ нам даје како би нама и другима били на духовну корист.

Немамо сви исте дарове, а ни исти број дарова. Некоме Бог даје више, некоме мање, сходно нашим способностима. Међутим, сви ми имамо исту одговорност пред Богом: да користимо и умножавамо дарове. Христос ће на крају времена поново доћи да бисмо Му поднели рачун како смо управљали његовим даровима.

Господ зна да смо сви различити. Нисмо сви једнако способни. То некоме може бити и увредљиво, али из сопственог искуства знамо да је то истина. Најгоре је када човек силом жели да ради оно за шта нема способности, када то, уместо да буде на корист другима, постаје штетно. Пошто нас Господ најбоље познаје, Он нам и даје дарове у складу са нашим способностима. Тиме нас не потцењује, већ не жели да нас оптерети преко наших могућности. Не даје Бог свакоме једнак број дарова, али свако је једнако одговоран како те дарове користи. Од свакога ће се тражити рачун за оно што је добио од Бога.

Господар у овој причи био је богат човек. Све што је имао, сигурно је стекао дугогодишњим радом и мудрим улагањем. Тиме што је својим слугама дао на управљање велику суму новца, показао је да има поверења у њих. Исто то можемо да кажемо када нам Бог поверава одређене дарове; Он има поверења у нас. А када неко има поверење у нас, природно је да желимо да то поверење оправдамо, а не да га изиграмо. Тако треба да се односимо и са поверењем које нам Бог пружа. Све што имамо, од Њега је, па  зато треба да се трудимо да наши животи буду плодоносни. Господ каже: „Ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите: и род ваш да остане“ (Јн. 15,16).

Бог нам је из љубави ао своје дарове. Први и други слуга су показали поштовање и љубав према господару. Вредно су радили да би умножавали поверени им износ. Могли су га и изгубити, али нису дозволили да их порази страх, већ су све учинили да исход њиховог господарења повереним им благом буде позитиван. Хришћански живот није лак. Често је пун изазова и ризика. Али ако љубимо Бога свим нашим срцем, душом и умом, о чему смо слушали прошле недеље, Бог ће започето добро дело у нама и довршити (Флп. 1,6) јер Бог ради све на добро онима који Га љубе (Рим. 8,28).

Проблем трећег слуге је у томе што је своме господару служио из страха. Он му каже: „Господару, знао сам да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје“. Можда је замерао господару што нема исте могућности као први и други слуга. Зашто би се трудио? Одрадиће своје на начин да ће сачувати талант и вратити му га. Он је слика оних верника који имају искривљену слику о Богу. Верују у Бога из страха. Вратиће Му оно што им је дао, али неће ништа учинити како би свој дар развијали. Такви замерају Богу што нису добили више. Да се овај трећи слуга потрудио, можда је могао да буде плодоноснији од прве двојице. Уместо да упоређујемо своје дарове са даровима других, користимо свој дар на славу Божју и добро других. Тада и наш један талант може постати и већи од неког ко је добио више, али мање даје за Бога и ближње. Сетимо се оне удовице која је приложила две лепте у храмовну благајну. Она је дала све што је имала и зато је њен дар био пуно већи од других који су приложили  од сувишка свога (Мк. 12,41-44).

Трећи слуга није био крив за оно што је чинио, већ за оно што није учинио. О томе свети владика Николај Велимировић каже: „Ова прича нас јасно учи да неће бити осуђен само онај ко зло чини, него исто тако и онај ко добро не чини. И апостол Јаков учи: који зна добро чинити и не чини, грех му је (Јак. 4,17).“ Дакле, сваки пут када пропустимо да учинимо добро, починили смо грех. А често пропуштамо добро чинити. јер смо лењи. А лењост је тежак грех који је Црква уврстила у смртне грехе. Трећи слуга је био зао и лењ и зато бива кажњен. Када се исповедамо, није довољно да признамо само своја  сагрешења која смо учинили, већ и грех из пропуста, па нисмо чинимо добра. Када не чинимо добро, наши су таланти заправо закопани у земљу.

Црква је Тело Христово, заједница људи са различитим даровима. Требамо једни друге, јер немамо сви исте дарове. Својим даровима треба да служимо онима који немају дарове које ми имамо. Требају нам они који имају дарове које ми немамо. Свети апостол Павле каже да сви од Бога примамо дарове, који су различити. Нема ни једнога ко нема барем један дар. Али сви дарови долазе од једног, Светог Духа. И управо зато што свако добија одређене дарове како би се Тело Христово  изграђивало, потребни смо једни другима: „Ако би све било слух, где је мирисање?… А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама, не требате ми“ (1. Кор. 12,17.21). Ни један дар није мање вредан. Сваки дар, односно сваки човек са даром има своје место, било у породици, друштву или <Цркви. И сви дарови треба да служе за заједничку добро и радост. Свети Јован Златоуст каже: „Ништа није тако угодно Богу као кад се живи на општу корист“.

Први и други слуга су награђени још већом одговорношћу. Господар им даје још веће поверење, јер су му били верни и оправдали његово поверење. Христос, наравно, овде говори и о своме Другом доласку. Оне који коришћењем својих дарова оправдавају Христово поверење, Господ уводи у вечну радост. Они који попут трећег слуге закопавају свој талант и који нису спремни да искусе радост Господњу служењем Богу и ближњима, биће кажњени. Од њих ће се узети њихов талант и дати онима који имају највише. Господ награђује плодоносне још већим плодовима. Марљивост за Бога никада не остаје без резултата и без награде.

Оно што је важно да на крају нагласимо јесте да су таланти, односно дарови које смо од Бога добили, пуно више од наших земаљских способности. Бог нам даје дарове како бисмо их улагали за вечност, како бисмо од слуге постали дете Божје. Први и други слуга гледали су дугорочно, испред себе су имали план и циљ и  зато наслеђују вечну радост. Онај који је закопао свој талант, свео је све на пролазно. Зато наслеђује вечну пропаст. Закопавши свој талант, заправо је закопао себе, живећи приземно, само за садашњост. Дакле, однос према талантима је наш однос према вечном животу. Они који живе само за земаљско, неће имати изговор пред Богом. Зато нас ова парабола, прича позива да преиспитамо свој став према вечности и како користимо највећи дар који смо од Бога добили, а то је наш живот. У шта улажемо свој живот, своје време? Да ли смо закопали свој осећај за вечност, за Бога, живећи само за пролазно? Још није касно да га откопамо и да живимо плодоносно за Бога. Немојмо то одлагати мислећи како има времена. Никада не знамо када ће Господ по нас доћи и од нас затражити рачун за поверено нам благо.

Бог нам је дао дарове очекујући да будемо марљиви, а не лењи. Препознајмо које дарове од Господа примисмо да са њима служимо Њему и ближњима. Не закопавајмо примљене дарове, немојмо изигравати Божје поверење које има према нама. Ако пред Господа дођемо плодоносни, чека нас радост у вечности. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Послушајте ову проповед и запратите канал:

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG