Седамнаеста недеља по духовима – Јеванђеље о вери жене Хананејке
И изашавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изађе из оних крајева и повика му говорећи: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!”, А он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: „Отпусти је, јер виче за нама.” А он одговарајући рече: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.” А она приступивши поклони му се говорећи: „Господе, помози ми!” А он одговарајући рече: „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима.” А она рече: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.” Тада одговори Исус и рече јој: „О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!” И оздрави кћи њена од онога часа.
Јеванђеље по Матеју, зачало 62. (15,21-28)
Јеванђеље о вери жене Хананејке
У данашњем јеванђељу видимо веома необичног Христа:
– Христа који се оглушује о молбу сиромашне жене, односно мајке која моли помоћ за своју кћер;
– Христа који вређа жену упоређујући је са псом;
– Христа који је искључив према другим народима.
Таквог Христа срећемо у већем делу прочитаног јеванђеља. Међутим, некако се овај догађај не уклапа у оно што нам је откривено о Христу у Новом Завету. Он је откривење милостивог Бога, Он је слика Бога љубави, његова вест је благовест. Он је дошао да донесе своју светлост незнабошцима. Када све то знамо, онда је јасно да морамо пронаћи дубљи смисао овога догађаја.
Христос одлази у Тир и Сидон. То су била велика места изван данашњег Израела и важни трговачки центри тог времена. Данас се налазе у Либану. Христос се повукао у ове крајеве како би се одморио (Мк 7, 24-30). Али , када се Христос и одмара, окренут је онима који су у различитим потребама.
Тамо га среће жена Хананејка. Не знамо њено име. Јеванђеље је једноставно назива Хананејком, односно Хананком по области Ханану, или Сирофеничанком по њеном пореклу, односно месту њеног рођења. Била је Гркиња рођена у Сиријској Феникији (данашња Сирија), дакле, би ла је паганка, односно незнабошкиња. Ова је жена очајна. јер њену ћерку „много мучи ђаво“. Или је била опседнута или болесна од неке озбиљне менталне болести (која се у то време такође сматрала опседнутошћу). Примећујемо још једну ствар код ове жене. Долази сама, без мужа: он се не помиње. Можда је била самохрана мајка. Можда ју је муж напустио, или је била удовица. У сваком случају, њен положај у то време био је веома тежак. Али она се бори за своју ћерку. Као и свака мајка, жели добро своме детету. Зато је, чувши да је Христос близу ње, истрчала пред Њега и завапила за помоћ.
Ко зна шта је све до сада покушавала. Можда је и она преварена као она жена која је 12 година била болесна од крварења и дала сву своју имовину лекарима који јој нису помогли. Али када је сазнала да је Христос близу ње, потрчала је и вером зграбила поруб његове хаљине. Попут ове жене, и Хананејка прилази Христу са вером да ће јој помоћи.
Она иде за Христом и апостолима. Виче, зауставља Га и говори: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов“. Занимљиво је обраћање ове жене Христу. Многи Јевреји нису Га препознали као таквог, а ова жена, незнабошкиња, обраћа Му се са Господе, препознаје Га као Давидовог сина, што је заправо било уобичајено име за будућег Месију. Ако бисмо дубље размотрили ово обраћање, могли бисмо констатовати да Га ова жена ословљава као Бога (Господа) и као човека (сина Давидовог). Дакле, ословљава га као Богочовека, као Месију и онога који је пун милости. Иако можда ни сама није свесна значења изговорених речи, она изриче Богом откривену истину о Христу.
Али Христос је игнорише. Ћути. Сви знамо колико је тешко, па чак и иритантно, када нас неко игнорише ћутањем. Међутим, она и даље вапи Христу за помоћ. Ученици реагују: „Отпусти је, јер виче за нам“. Посредују код Христа и моле Га да јој удовољи.
Колико је пута Бог ћутао када смо Му се молили? Да, Бог зна понекад да ћути. Чини се да нас игнорише или нас уопште не чује. Можда се у тим тренуцима питамо да ли Он уопште постоји када не одговара на наше молбе? Само ми знамо кроза шта пролазимо и које мисли нам пролазе кроз главу када доживимо „Божју тишину“. Али када Бог ћути, Он заправо говори гласно. Жели да нас још дубље научи да се поуздамо у Њега, да Му верујемо и да се потпуно ослањамо на Њега.
Као човек, Христос је био Јеврејин, што је значило да је етнички и верски припадао том народу. Међутим, Он се веома често супротставља верским вођама свог времена, па Га прозивају управо због кршења њихових верских традиција. Управо је пре овог догађаја Христос дошао у сукоб са књижевницима и фарисејима око правила о обредној чистоти. Вероватно се зато и повукао у ове крајеве како Га не би оптужили и осудили пре него што ће доћи његов час.
Међутим, у овом случају Он ће се понети и као Јеврејин по крви и као Јеврејин по вери. „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“. Ово се уклапало у теолошко схватање Месије од стране Јевреја.
Каснији ток догађаја заправо ће нас научити да Христос не ограничава своју службу само на Јевреје, већ постепено учи своје следбенике да се Божја милост не може ограничити само на један народ.
Христос је тај који је сабрао многе народе и установио Цркву као заједницу новог народа Божјег – Новог Израиља. Блажени Августин узима овај пример као слику Цркве, коју је Господ обдарио даром вере сабирајући људе из сваког племена, језика и народа, у којој нема више Јеврејина ни Грка.
Вратимо се жени Хананејки. Она је очајнички упорна и наставља да моли: „Господе, помози ми“. Колико су моћне ове речи које је изговорила сиромашна жена! Кад неко са сузама у очима моли за ћерку, и најтврђе срце треба да се смекша.
Али Христос јој одговара на начин који не бисмо очекивали. Он је заправо груб према њој. „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“. Јевреји су све оне народе који су били лишени Божјег Откривења, дакле пагане, називали псима. Пси луталице сматрани су нечистим, крволочним животињама. Иако су неки библисти покушали да ублаже ове Христове речи, наводећи да је Он овде заправо рекао „псићи“ уместо „пси“, то је подједнако оштро и увредљиво за Хананејку.
Постоји и мишљење да Христос није говорио оно што је веровао, већ оно што су веровали ученици. Он жели да их научи лекцији. Говориће њиховим језиком, као и језиком већине Јевреја, али ће их на крају довести до метаноје = промене мишљења, до обраћења. Они, као и Он, треба да се отворе и служе свима народима. Он руши границе између мушкарца и жена, роба и слободњака и између Јевреја и нејевреја (Гал. 3,28).
Христов одговор се такође може сматрати формално тачним. Држи се „слова закона“. Колико пута смо се суочили са бирократијом која нема осетљивости на специфичне потребе! То можемо донекле разумети у државној управи, али кад се људи Цркве тако понашају, онда се у нама све буни. Црква мора имати осетљиво ухо. Наравно, Црква нема довољно средстава да свима помогне материјално, а то и није њена основна мисија. Али Црква може да одговори на много озбиљније потребе људи којима је потребан „хлеб живота“, чак и ако је у мрвицама.
Хананејка је могла бити разочарана, могла је да се увреди, могла је грубо узвратити, али није. Она и даље верује у његову помоћ. Њен одговор је, с једне стране, одговор очајне жене, а са друге, веома промишљен. Чини се да чак узима слободу да објасни неке ствари Христу: „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Ова нас жена учи важну лекцију о усрдној и истрајној молитви. Свесна је своје недостојности, али и милости која се у Христу пројављује.
Њена вера је била на искушењу. Није одустала, није сумњала у Христа, није се разочарала. То је права вера. Вера која се не предаје, не посустаје и не сумња ако Бог не одговори одмах, или на начин како очекујемо. То је вера која се ослања на Бога, која верује не само у Бога, већ верује Богу. Она производи у нама још већу истрајност, усрднији дух молитве, дух поверења у Бога и смирење. И зато ће Христос коначно похвалити њену веру, која ће уродити плодом. Нигде у јеванђељима не налазимо да је Христос похвалио нечију веру овим речима: „О жено, велика је вера твоја“. Њена молба и жеља биће услишени. Христос јој једноставно говори: „…нека ти буде како хоћеш!“ Резултат њене вере је било исцељење њене кћери „онога часа“, дакле одмах.
Каква је наша вера? Да ли је она више од вере у постојање Божје, или вера која има поверење у Бога? Када се нађемо у тешкоћама, невољама, болестима, немирима – да ли и тада верујемо Богу? Веровати у Бога и веровати Богу није исто. И ђаво верује у Бога. Ми знамо да има Бога и да треба да Му верујемо, да имамо поверења без обзира у каквим се животним околностима налазили. Ако нам недостаје таква вера, искајмо је од Бога, јер вера је дар Божји. Свети Јован Златоуст каже: „Где је вера, тамо је и сила; а где је невера, тамо је и немоћ“.
Нека нас пример ове храбре и упорне жене инспирише да не посустанемо када нам се чини да Бог ћути или да је груб према нама. Немојмо се обесхрабрити када одговор не дође одмах. У смирењу тражимо лице Божје, верујући да његова помоћ неће изостати, да ће доћи у право време и да је наш Небески отац пун љубави и милости, чак и када нам се у појединим околностима чини да је другачији. Амин.
Аутор: др Јасмин Милић
ВИДЕО ПРОПОВЕД:
Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com
Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:
ДИНАРСКИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација
ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 