Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва век, зна да не лажем. У Дамаску намесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, и спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избегох из његових руку. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. Знам човека у Христу који пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. Јер кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; И рече ми: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена.” Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Друга Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 194 (11,31-33; 12,1-9)31

Патња прати харизме (дарове)

Осврћући се на Апостола Павла који сведочи да је био вазнет на ,,треће небо,, где је примио ретке божанске дарове и откривења, отац Варнава вели како би неко могао због тога да помисли како је Павле баш зато што је примио обиље дарова, поштеђен од бола и тешкоће. Парадоксално је да иако Павлу, да тако кажемо, иде све добро са Богом, истовремено, има један велики проблем и искушење.

И мољаше Господа, да то искушење- које он назива на грчком ,,σκόλοπας,, за који ми не знамо тачно шта је било, а постоје многа тумачења од стране отаца у вези са истим-узме од њега. Међутим, Господ се не одазива његовој молби већ му говори: “Довољна ти је моја милост, јер се моја снага усавршује у слабости.” (2.Кор.12,9) Ово звучи мало сулудо, са једне стране, Бог му подари таква откривења, вазнесе га у рај, а са друге стране, Он му не усваја молбу да отклони ,,жалац,, који га мучи.

Ово се потпуно коси са људском логиком, а посебно са једном културом у којој се сматра да је нешто успешно, само уколико нуди решење неког проблема. Градимо један свет у коме не желимо да постоји бол, искушење и патња да бисмо се осећали срећнима. Међутим, један такав свет је осуђен на смрт. Зашто је то тако? Као што апостол Павле вели, дат му је жалац да се не горди и управо у тој несавршености, у тој слабости, се очитује Божија сила.

Тамо дакле, где човек више не може, где не иде више, ту долази Бог и нуди нам излаз. Да би се у нама родило знање, потребна је патња. Из патње се рађа знање и схватање да ништа није наше, већ је све благодат Господња. У преводу, не може човек да донесе плодове уколико нема смирења и скромности. Да би један (харизма) дар могао бити благословен, потребно је да буде у пратњи једног таквог ,,жалца,, који нас мучи. Човек који има дарове без патње је ђаво, он постаје демон јер се толико погорди те не може да се носи са тим даром. Он упада у замку моћи и контроле над другима, и самог Бога би да контролише.

Онај дакле ко тражи дарове, треба да буде спреман на крст. У супротном ће нам дар нашкодити. Највећи дарови јесу метаноја (преумљење) и смирење. Они су предуслов за Божија откровења. Много пута ропћемо на Бога говорећи: ,,Боже, зашто нам се не откријеш?,, Зато што ми не бисмо то поднели! Наш его и сујета не би то поднели, наштетило би нам јер је наша логика потпуно ,,послепадна,, и ограничена. Духовни критеријуми и закони се разликују од наше перцепције. Бог жели да нам се открије и да нас изведе из ћорсокака, међутим то нам није од користи баш зато што не поседујемо унутрашње предуслове који би омогућили дару (харизми) да донесе плода и да нам не наштети духовно.

Ако је једном Апостолу Павлу, који је доживео толика откривења и добио толике дарове, дат жалац да га непрестано мучи, шта ми можемо да очекујемо? И зашто да негативно реагујемо на ,,жалац,,? Бол, патња и жалац су средства помоћу којих могу да се активирају наше сазнајне могућности (когнитивни органи) што значи не само да разумемо Бога већ и да заједничаримо са Њим. Не само да разумемо другога већ и да имамо истинско заједничарење са њим.

Прави однос са неким подразумева одсуство контроле, потпуну слободу. Да рескирамо, да закорачимо у непознато, да следимо пут неизвесности. Тο има благодат јер све што ми радимо нашим снагама, јесте смртно. Да бисмо превазишли смрт, морамо бити спремни да прихватимо наш ,,жалац,,-како би нам се отворио духовни хоризонт те да примимо знање Божије које је опитно искуство Њега. Управо кроз то искуство, ми можемо спознати на прави начин и другога. Кроз нашу слабост се сила Божија пројављује, када смо слаби, онда смо јаки и то је тај парадокс.

Ако иштемо дарове, будимо дакле спремни на патњу. Патња омекшава наше срце. Човек који није искусио патњу, не може истински да воли другога, срце му је окамењено, нема саосећање. Стога је управо тај ,,жалац,, највећи благослов који нам Бог може дати. Он је трн у нашем срцу, подсетник, који нас подсећа ко смо ми, а ко је Онај који нас заиста спасава.

Са грчког превела Анђела Стевановић, маст.теологије

Проповед оца Варнаве Гиангоу у Солуну, 3.11.2024.

Izvor: