А ово велим: Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети. 7. Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје. А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром делу. Као што је написано: „Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до века.” А Онај који даје семе сејачу и хлеб за јело, даће и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше; богатећи се у свему за сваку простодушност која кроз нас приноси захвалност Богу;

Друга Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 188 (9,6-11)

Љубав не тражи добит (О. Варнава Гиангу)

Апостол Павле, желећи да опише плодове духовног живота…желећи да опише одлике духовног човека и како се то изражава у пракси, говори нам о милостињи и човекољубљу. Наиме, он каже да: ,,Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети” (2. Кор. 9,6) Даље говори о томе да давање не треба да буде приморано спољним факторима или из неке нужде, већ слободно јер ,,Бог љуби онога који драговољно даје,,.

Описује нам дакле карактерне особине човека који живи по Христу. Шта међутим значи оно да ,,,Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети“? Да би неко дао потребитом, мора и сам нечега да се одрекне, али у суштини, он се обогаћује изнутра, прима Божје благослове и доживљава оно о чему говори свети Јован Златоусти да ,,ко је милостив према сиромаху, Богу зајми.,, Ово не треба схватити магијски, у смислу дајем нешто како бих осигурао себи нешто друго од Бога већ је ово природно деловање човека који свесно држи своје срце отворено.

Нити ће Бог казнити оног ко не даје са радошћу. Једноставно тај човек није схватио да је срећа у давању и нема то искуство давања јер није окусио љубав Господњу те зато осећа ту тврдоћу срца. Бог не дела по правном концепту, у смислу, дам ти-даш ми и ако ми не даш-не дам ни ја теби или чак “дај ми на леп начин како бих ти и ја исто тако узвратио”. Човек који појми да је његов живот управо онај други, човек који је схватио да је Господ обиље љубави и милости и окусио је ту радост заједничарења са Богом, не може да дела другачије, није му природно.

У суштини нам апостол Павле даје смернице да дијагностикујемо сопствено стање у којем се налазимо. Човек који се брине и жалости да нешто не изгуби, који осећа да му је нанета неправда, онај који је уплашен и несигуран, он већ доживљава пакао. Који пакао? Пакао несхватања да је други не његова претња и пакао, већ његов живот! Требам пружити другом не прорачунато, не смишљено, не из страха или користи већ са радошћу, невезано за то какав ће други бити према мени након тога.

То је духовна слобода и узрастање; етос живота. Божанске ствари и јеванђелску реч, не можемо ставити у оквир, толико плус, толико једнако је онолико…оне су нешто сасвим другачије. Оне обликују човека који је слободан, а слобода се састоји у могућности да се воли безусловно. Љубаван човек, у духовном смислу је управо такав. Он не калкулише, не интересује га корист и даје, не зато да би добио рај, већ је свестан да је управо рај- у давању. Духовном човеку се ово подразумева зато што он има ту унутрашњу самосвест; схватио је да се благо налази у његовом срцу, а благо јесте могућност да има поверење у љубав Божју и да јој се препушта.

Зато што он спознаје да упркос његовом црнилу, гресима и падовима, сусреће Бога који га прихвата, он не може да дела другачије, не може да мозга у смислу ,,ти си ми урадио то, сад ћу ја теби,,…Он је доживео такву слободу, такву Божанску љубав, Господ га прихвата упркос свему и не осуђује…па како он сам може бити способан да осуђује другог човека? Показатељ духовно здравог човека је управо ово. Он не доживљава другог као претњу, непријатеља, шансу да се искористи за сопствену добит. Други се доживљава као шанса за однос у коме се даје, а не узима.

Узвишеност је дати се и бринути о другом човеку, да ли је радостан и то не само човеку цркве, већ и оном ван цркве. Да ти буде стало да ли је добро. Уколико си и сам прошао кроз патњу из које те је избавила љубав Божја, разумећеш. И ми у цркви смо изгубљени, али се уздамо у ту Љубав. Можемо ми као црква да изађемо на улице и пропагирамо неке флоскуле и правила живљења, али заједница треба да се огледа у давању, безусловном давању које произилази из поверења у Божију милост и љубав.

Не чинимо нешто да бисмо се спасили, спасили смо се те зато то чинимо. Не чиним нешто добро да бих отишао у рај користећи другога, не! Рај је један Бог који ме безусловно воли и знајући то, радујем се и ту радост желим да поделим са другима јер у супротном не могу да живим. То је кисеоник мог постојања. Апостол Павле даје нагласак предлогом како треба живети те вели да онај који се плаши да ће нешто изгубити, неће ништа ни добити. Онај ко дакле даје безусловно, без размишљања о користи, то је човек љубави који дела у слободи.

Проповед оца Варнаве Гиангу, 27.10.2024, Солун, Грчка.

Са грчког превела Анђела Стевановић, маст.теологије.

Извор:

Види и ово: Патња прати харизме (Дарове)