И догоди се потом да Он иђаше у град који се зове Наин, и с Њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. И видевши је, Господ сажали се на њу и рече јој: „Не плачи!“ И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: „Момче, теби говорим, устани!“ И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој“.

      Јеванђеље по Луки, зачало 30. (7,11-16)

Двадесета недеља по Духовима: Јеванђеље о васкрсењу удовичиног сина

Након што је исцелио капетановог слугу, Господ одлази у место Наин, које се налази 50-ак километара од Капернаума, на обронцима  планине Ермон. За Њим је ишло, осим његових ученика, и „мноштво народа“. Чудо које је Христос учинио исцеливши капетановог слугу, сигурно је подстакло многе да крену за Њим. Чудом исцељења Христос је показао да има власт над болешћу. Мноштво које Га прати, ускоро ће видети још веће чудо и уверити се како Христос има власт и над највећим непријатељом људског рода,  људи. Док се приближавао градским вратима, из града је излазила погребна поворка. Наиме, гробља су се, налазила изван градских зидина. Поворка је испраћала младића који је био јединац мајке удовице. Губитак сина јединца за ову мајку је сâм по себи био претежак бол. Осим тога, она је остала сама на свету, јер је изгубивши супруга, а сада и сина, изгубила мушког заштитника и хранитеља. У оно време жене нису имале пуно могућности да саме зарађују за живот. Посебно је био тежак положај удовица. Зато се у Светом Писму често говори да је Бог заштитник сиротих и удовица (Пнз. 10,18). Народ Божји је позван да се стара е за сироте и удовице (Јер. 22,3). Прва Црква је посебну пажњу показивала удовицама. Један од разлога установљења  ђаконске службе било је управо старање  о удовицама (Дап. 6,1-7). Дакле, ова удовица није само изгубила свога сина, већ и животну сигурност, па и смисао живота.

У погребној поворци  налазило се мноштво народа. Народ је саосећао са овом женом због њеног губитка,  као и због невоље која ју је снашла. Али њима у сусрет иде Христос – Животодавац. Он је Логос – Реч Божја кроз коју све постаде (Јн. 1.3) и кроз коју је човек постао душа жива. У град улази мноштво које иде за Животом, које се нада, које очекује да чује Реч Живота, да види дела Божја. Из града излази мноштво које иде за мртвацом без наде, без очекивања. Занимљив је овај сусрет двају мноштва људи. То је слика данашњег света. Једно мноштво иде за  Животом, друго мноштво за смрћу. Једни улазе на врата, други излазе изван врата Царства небеског. У којем смо ми мноштву и за киме ми идемо?  За животом или за смрћу?

Јеванђелист Лука овде Христа први пут назива Господом, што заправо значи да је прва Црква, у којој су јеванђеља настајала, разумела да је Христос Бог. Из целог овог јеванђељског текста јасно нам се открива Христово Божанство. Он својом речју враћа мртвог у живот. У Христовим делима да мноштво препознаје   да „Бог походи народ свој“.

Господ је видео ову жену. Није прошао незаинтересовано поред ње. Видевши је, видео је у њеним очима сав бол, тугу, страх и неизвесност. Христос види и нас. Ми нисмо део мноштва поред којег Христос пролази. Ми смо драгоцени у његовим очима. Христос сваког од нас познаје по имену (Јн. 10,3). Он нас види боље него што ми видимо сами себе. Његов поглед не осуђује, већ исцељује свако сломљено срце.

Сажалио се на њу. Господ је често показивао саосећање према људима у потреби. У Молитви у свако доба дана изговарамо да је Христос многосажаљив. Његова љубав према човеку у невољи покретач је и за чуда која је чинио. У овој ситуацији је показао посебно сажаљење према слабој, незаштићеној жени. У другим ситуацијама Христос је тражио веру од појединаца и чинио чуда на основу њихове вере. Ова жена није тражила Христа, није очекивала чудо, није  се молила за чудо, није показала веру. Барем се то није видело према  њеном понашању. Али Христос види и чује вапај њене душе Пружио јој је руку и подигао је у њеној слабости. Можда смо и ми били или јесмо у сличној ситуацији. Слаби смо, наша је вера слабашна, не знамо ни за шта, ни како да се молимо, али Христос види и чује како наша душа вапи за помоћ. Он и нама пружа руку и подиже нас када смо слаби да се сами подигнемо.

Христос прилази мајци која тугује и каже јој: „Не плачи!“ Сви ми пролазимо тренутке жалости и бола када се растајемо са нашим ближњима који пре нас одлазе са овог света. Посебно јсутежак бол и туга родитеља који испраћају своју децу. Тешко је у таквим тренуцима наћи речи утехе за ожалошћене. Шта год да кажемо, свесни смо да никога не можемо повратити у живот. Али Христос са ауторитетом изговара овој мајци речи „Не плачи!“ како би умирио њено жалосно срце и како би је припремио за до тада невиђено чудо.

Христос и нама говори када се нађемо у својим страховима „Не плачи!“ Њему су познате све околности у којима се налазимо. У сусрету са Њим, како се каже у Херувимској песми на Литургији: „…сваку сада животну бригу оставимо… као они који ћемо примити Цара свих…“ Својим божанским миром Господ Христос умирује наше немирно срце, плач претвара у радост. То ће се  управо  догодити овој удовици. Њене сузе постаће сузе радоснице. Лажна радост овога света претвориће се у „плач и шкргут зуба“, а онима који и поред свих земаљских невоља у Христу проналазе радост, „Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође” (Откр. 21,4).

Господ Христос прилази носилима на којима се налази тело мртвог младића и дотиче их се. Носиоци стадоше, и тада Христос изговара речи које враћају младића у живот: „Момче, теби говорим, устани!“ Логос, кроз кога је све створено, враћа мртвог у живот и даје га мајци. Мајка неће остати сама. Неће остати незаштићена. Њезин је син опет жив и биће њен заштитник и хранитељ. Христос је са крста и према Пресветој Богородици показао своју љубав када је светом Јовану, свом љубљеном ученику и својој мајци рекао: ,,Сине, ево ти мајке, мајко, ево ти сина…“ (Јн. 19,26).

Такву љубав Христос жели да и ми имамо према својим родитељима На једном месту је рекао: „Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан“ (Мт. 10.37). Ако ове Христове речи разумемо на начин да не треба да волимо и бринемо за своје родитеље, онда је то погрешно  схватање. Ове Христове речи позивају нас да нам љубав према Њему буде изнад свега и да буде немерљива ни са једном земаљском љубављу. А када љубимо Њега изнад свега и када нам је Он на првом месту, све остало је на своме месту, како је то рекао блажени Августин. Немогуће је не волети родитеље и не бринути се за њих кад је Бог на првом месту. Када волимо Бога, испуњавамо и његове заповести. Пета заповест Божја нас од нас тражи љубав и поштовање према родитељима. Онима који поштују своје родитеље Бог продужава дане на земљи (Изл. 20,12).

Каже нам јеванђелист да је страх завладао међу свима који су сведочили овом чуду. Овај страх можемо најбоље описати као страхопоштовање. То је страхопоштовање које препознаје Бога у делима његовим, који доводи до схватања Божје величине и прослављања  Бога. Бог не жели да Му служимо из г страха.

Христос и данас нуди нови живот свима који се налазе у тами греха, нуди   наду онима који су оптерећени ситуацијама које изгледају безизлазне. Без Христа смо духовно мртви, без наде, на путу према гробљу. На томе путу Христос нас сусреће и каже нам: ,,Устани!“ Тражи да устанемо из својих брига, безнађа, неизвесности, немира, слабости и свега онога што нас вуче према дну. Без Христа нема праве, истинске радости и наде, нема спасења на овоме свету. Са Христом имамо све. Старац Порфирије Кавсокаливит каже: „Христос представља нови живот. Како бих то рекао? Христос је све. Он је радост, живот, светлост; Он је истинска светлост, због које се човек радује, постаје полетан, види све ствари, све људе, саосећа са свима, жели да сви буду заједно са Њим.“ Свети Јован Златоуст  истиче: „Све што имамо, добили смо од Христа: од Њега имамо и само постојање, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух, и земљу.”

Нека и нас Господ погледа у нашој слабости. Послушајмо његове речи које нас буде из духовне смрти у живот. Нека нам Он буде снага у немоћи нашој, нада у безнађу нашем, тихо пристаниште   у валовитом мору живота. Дао Господ да се онога дана када буде дошао у слави својој, сви нађемо у оном мноштву које ће клицати: „Алилуја! Спасење и слава и част и сила Богу нашем“ (Откр. 19,1). Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Послушајте ову проповед:

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG