Човек, пак, неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: „Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада, пак, он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи не могу; нити они отуда к нама прелазе.“ Тада рече: „Молим те, пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; Јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења.“ Рече му Авраам: „Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају“. А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“.А он му рече: „Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“.
Јеванђеље по Луки, зачало 83 (16,19-31)
Двадесет и друга недеља по Духовима: Јеванђеље о Лазару и богаташу
Данашње јеванђеље започиње описом једног богаташа. Његово име се не спомиње. Говори се о његовој одећи, која је заправо била статусни симбол; облачио се у скерлет и свилу. Скерлет, односно гримиз, била је одећа обојена скупоценом љубичастом бојом, која се добијала из одређене шкољке. Љубичастa или пурпурна боја јесте царска боја и говорила је о посебном положају оних који су је носили. Обично се гримизна одећа користила за горњу хаљину, а свила или, како други превод каже, лан, за доњу. Богаташ је сваки дан приређивао гозбе на које је позивао вероватно своје пријатеље и са њима се веселио. Када си богат и моћан, лако је имати и пријатеље уза се.
Пред његовим вратима је лежао сиромах. За разлику од богаташа, његово нам је име познато. Звао се Лазар, од јеврејског Ел Азар, што значи Бог помаже. Друштво су му правили пси који су лизали његове ране. Толико је био гладан да је желео да се насити барем мрвицама које су падале са богаташевог стола. Међутим, богаташ није имао никаквог сажаљења према њему; био је окренут себи и својим задовољствима. Вероватно је са презиром гледао на сиромаха.
У Светом Писму однос према сиромасима је показатељ односа према Богу. У Поновљеним законима 15,7 читамо: „Ако буде у тебе који сиромах између браће твоје у ком месту твом, у земљи твојој, коју ти даје Господ твој, немој да ти се стврдне срце твоје и да стиснеш руку своју брату своме сиромаху.” Христос нас учи да у сиромаху треба препознати Њега. Онима који показују милост према сиромаху, отварају се врата Царства Божјег. Све што су учинили сиромасима, учинили су Христу: „Огладнех, и дадосте Ми да једем; ожеднех, и напојисте Ме… Тада ће Му одговорити праведници говорећи: ‘Господе, кад Те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?’… И одговарајући Цар рећи ће им: ‘Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, Мени учинисте’“ (Мт. 25,34-40). Христос нас, дакле, учи да је наш однос према људима у невољи – однос према Њему. Грех богаташа је био однос према сиромаху, јер, презревши њега, презрео је самога Бога.
Док је богаташ уживао у животу, окружен својим пријатељима, које је, захваљујући своме статусу, могао и да „купи“, Лазар је био усамљен, одбачен од свих и остављен да умре. Али смрт долази свима, и богаташима и сиромасима. Умро је сиромах Лазар и „однесоше га анђели у наручје Авраамово“, али је умро и богаташ „и сахранише га“. Застанимо на тренутак код описа њихове смрти. Док је Лазар био жив, рекли смо да је због свога сиромаштва и своје болести био усамљен. Гладан је посматрао оне који су уживали за богатим столом. Али, након смрти Лазара анђели га односе у „наручје Аврамово“. Наручје Аврамово је место утехе и одмора. Лазар више није сам, Лазар је у присуству Божјем. Богаташ је у овоземаљском животу имао много пријатеља, који су вероватно били на његовој сахрани. Његови пријатељи га испраћају, али он одлази са овога света усамљен. Ништа од свога богатства не носи у гроб. И његови пријатељи ће се ускоро окренути својим животима и брзо ће га заборавити, Лазарева сахрана се не спомиње. Она је небитна, јер за њега гроб није крај. Битно је где је отишла његова душа одмах после смрти. Богаташева сахрана се спомиње. Он је живео само за овоземаљска задовољства не размишљајући о животу после смрти. За њега је гроб крај. Он је слика свих оних који сматрају да после смрти нема ничег; живе само за овај живот, за пролазност.
Није питање да ли ћемо да умремо. Умрећемо сигурно. Не знамо ни када ћемо да умремо. Смрт углавном долази ненајављена. Право је питање како ћемо да умремо. Зато нас свети Оци позивају на „сећање на смрт“. Сећање на смрт није мазохистичка жеља за смрћу. Живот и смрт су у Божјим рукама, не у нашим. Али сећање на смрт нам помаже да умиремо свакодневно – да умиремо греху, да умиремо за лажне вредности овога света и да живимо пунину живота у Христу. Сећање на смрт нас свакодневно води покајању, преиспитивању сопственог живота, озбиљном размишљању о томе како ћемо стати пред Бога.
Богаташ завршава у паклу, односно у Аду, боравишту мртвих. Богаташ није завршио у паклу због свога богатства и због уживања у животу. Он је завршио у паклу, јер је живео само за овоземаљске вредности и што није показивао милост сиромаху, односно што је био охол због свога материјалног статуса. Богаташев грех је био више у нечињењу, него у чињењу. Једноставно, није учинио оно што је требао да учини, а имао је могућности да чини добро. Није, дакле, грех само када чинимо оно што не треба да чинимо, већ и када не чинимо оно што треба. То је грех пропуста.
Угледавши Аврама, богаташ му се обраћа: „Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену“. Док Лазар налази утеху у наручју Аврамовом, богаташ је у мукама. Ословљава Аврама са „оче“, што значи да је богаташ у овој причи припадник Божјег Изабраног народа – народа израиљског. Међутим, то му сада не помаже. Припадност одређеном народу, па и формална припадност Цркви, неће нас спасити. Они који улажу у пролазно, који не виде даље од гроба, наћи ће се далеко од присуства Божјег. Они који су у Христу и који својим животом то потврђују, који љубе Бога и ближње, они наслеђују Царство небеско.
Богаташ тражи од Аврама да му пошаље Лазара да му донесе барем кап воде како би се расхладио. Приметимо да он зна име Лазарево. Дакле, познавао га је, али није хтео да му помогне. Он, који у животу није желео ни мрвицу са свога стола пружити сиромашном Лазару, сада од њега тражи кап воде. Али, каже му Аврам „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада, пак ,он се теши, а ти се мучиш“. Није проблем у томе што је богаташ примао за живота добра, него што је богаташ само та добра хтео. Није улагао у вечност. Христос нас све упозорава: „Јер, каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Мк. 8,36).
Богаташ моли Аврама да пошаље Лазара његовој браћи да им „посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. Једна од тежих мука у паклу биће мука савести. За време свога живота треба да друге упућујемо на прави пут, пут спасења. Богаташ је својим немарним животом према Богу и људима у невољи – према сиромасима, дао лош пример својој браћи. Његова је савест оптерећена и зато жели да му браћа не дођу на ово место. Ако се то догоди, биће то и његова кривица. Свети владика Николај Велимировић о овоме каже следеће: „Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сâм, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду неголи кад човек сâм поклизне.“ Какав смо ми пример нашим ближњима? Да ли други у нашем животу препознају аутентичне хришћане или смо им саблазан? Да ли учимо децу нашу путу Господњем? Какве им вредности остављамо у наслеђе?
Рече му Аврам: „Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају“. Аврам упућује на Закон и Пророке, односно на Свето Писмо Старог Завета. Бог је своју Реч, односно своју вољу објавио људима. Пророк Михеј каже: „Показао ти је, човече, што је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је прáво и да љубиш милост и да ходиш смерно са Богом својим.“ (Мих. 6,8). Једнога дана када станемо пред Господа Бога, ништа нам неће помоћи осим наше заједнице са Богом, који нам се објавио Христу. А када смо у заједници са Богом, када, „смерно са Богом ходимо“, то се види у нашим делима. Наш овоземаљски живот сведочи да ли смо загледани у вечност или пролазност. Св. Василије Велики каже: „…Ја сам загледан у безвремену вечност, чији крај ум не може да докучи, као што ум не може да замисли ни крај бесмртне душе“.
А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече: „Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. Христос овде предсказује и шта ће се са Њим догодити. Он је проповедао, чинио чуда, васкрсавао мртве, и нису Му сви веровали. Победио је смрт и гроб, али и након његовог васкрсења, уз Њега је остао мали круг ученика. Христос и данас чини чуда, но они који траже само чуда, брзо ће заборавити шта је Бог за њих учинио, ако се, како смо то прошле недеље говорили, семе Божје речи не укорени у њиховом срцу.
Нека нам Господ Бог помогне да живимо таквим животом који ће прослављати Бога и који ће бити на благослов нашим ближњима. Немојмо пропуштати да чинимо добро. Нека Господ Бог учини да се сви једнога дана нађемо „у наручју Аврамовом“ и да гледамо лице Божје. То можемо само ако данас у маленима препознамо самога Христа. Амин.
Аутор: др Јасмин Милић
Послушајте проповед:
Насловна фотографија: Wikidata.org
Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com
Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:
ДИНАРСКИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација
ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 