Двадесет и трећа недеља по Духовима: Јеванђеље о исцељењу гадаринског бесомучника

И допловише у земљу Гадаринску која је према Галилеји. А кад он изађе на земљу, срете га неки човек из града у коме бејаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. А кад виде Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: „Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме!” Јер он заповеди духу нечистоме да изађе из човека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тераше га демон по пустињама. А Исус га запита говорећи: „Како ти је име?” А он рече: „Легион”; јер многи демони бејаху ушли у њега. И мољаху га да им не заповеди да иду у бездан. А онде пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изађоше демони из човека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. А кад видеше свињари шта се догодило, побегоше и јавише у граду и по селима. И изађоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човека из кога бејаху изишли демони где седи одевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. А они што бејаху видели, обавестише их како се спасе бесомучни. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бејаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. А човек из кога изађоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог.” И отиде проповедајући по свему граду шта му учини Исус.

Јеванђеље по Луки, зачало 38. (8,26-39)

Двадесет и трећа недеља по Духовима: Јеванђеље о исцељењу ђавоиманог човека

Двадесет и трећа недеља по Духовима: Јеванђеље о исцељењу гадаринског бесомучника

Пете недеље по Духовима слушали смо Јеванђеље по Матеју, 8,28-34; 9,1, где се говори о исцељењу двојице бесомучника. Данас, двадесет и треће недеље по Духовима, поново размишљамо о овоме догађају онако како нам га је записао јеванђелист Лука. У данашњем јеванђељу, као и у Јеванђељу по Марку 5, 1-17, говори се о исцељењу једног ђавоиманог човека. Реч је,   дакле, о истом догађају, али описаном у синоптичким јеванђељима на различите начине. Треба имати на уму да је Нови Завет прво настајао као усмено предање и да су јеванђелисти касније, на темељу таквог предања, записивали одређене догађаје. Није толико важно да ли су била два или један ђавоимани. Оно што је овде важно јесте да разумемо како ђаво, односно демони постоје, да су веома заинтересовани за човека, али да Христос има апсолутну власт над њима.

Христос је дошао у земљу Гадаринску, односно, како јеванђелист Матеј каже, Гергесинску, која се налазила на источној страни Галилејског језера. Овај крај је био настањен углавном паганским становништвом. Као и у многим другим случајевима, и овај пут Христос показује да Му је стало до сваког човека и да је дошао да донесе јеванђеље свима, без обзира  на то да ли су Јевреји или пагани, односно незнабошци.

У сусрет Му долази човек „у коме беху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима”. Оно што сазнајемо о овоме човеку јесте да у њему већ дуго времена бораве многи демони. На питање Христово како му је име, човек, односно демони из њега проговарају: Легион“. Легион, односно легија била је основна војна јединица римске копнене војске, која је бројала између 5.000 и 6,000 војника. Израз легион“ употребљен је с циљем не да би нам  се дао тачан број демона, већ да означи њихов велики број. Ходао је го и живео je у гробовима. Осим тога, каже нам јеванђелист Матеј, био је склон самоповређивању: „И стално ноћ и дан он беше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем“ (Мт 5,5). Због тога су морали да га везују веригама и ланцима и да пазе на њега.

Опседнути се у нашем преводу јеванђеља називају и бесомучници, дакле они које муче бесови. Бесови су заправо други назив за нечисте духове, демоне. Одатле долази и наша реч бес или бесан. Бес доводи до лудила, махнитог, односно безумног понашања. Такође се називају и ђавоимани,, дакле они које ђаво има у своме поседу. То значи да је ђаво  потпуно завладао човеком и да контролише његове поступке, одлуке, говор, дакле сав његов живот.

Овај човек је слика свих оних који су у поседу демона. Када својим непромишљеним начином живота човек отвори врата ђаволском деловању, демони улазе и њега и настањују се у њему. Често то крене од, наизглед, безазлених ствари. Људи се из забаве почну бавити призивањем духова или магијом. Читање хороскопа постаје рутина уз јутарњу кафу. Дрогирање, на почетку неким лаким дрогама, крене да би се опустило или лепо провело за викенд. Гледање порнографије, коцкање и сличне зависности, све то на почетку човеку изгледа као да може имати контролу над тиме и да се му сваком тренутку оже ослободити своје зависности. Међутим, када се и мало отворе врата ђаволском деловању у нашем животу, демони ће то искористити и у што већем броју појурити да запоседну човека.

Медицинским речником речено, човек постаје зависник који више не може сâм да се ослободи. Када је човек толико зависан да не влада собом, он је заправо опседнут, нема више снаге да се сâм бори против ђавола, јер је њиме  потпуно савладан. Једини који може да ослободи опседнутог јесте Онај који је изнад ђавола, а то је сâм Бог. Када Христос ослобађа људе од ђавола, пројављује се као Бог.

Треба, наравно, разликовати ђаволска искушења и наше повремене падове под тим искушењима од потпуне опседнутости. Човек који је искушаван од ђавола, па и када повремено падне, има потребу за покајањем и тражењем  Бога у заштиту од ђаволских напада. Када је човек потпуно опседнут, он више не влада својим поступцима и нема никакву потребу за покајањем. То се, како су свети Оци говорили, не догађа преконоћи. То је крајња етапа у ђаволском процесу у којем покушава да потпуно завлада човеком. Зато је важно да се на време одупремо ђаволским искушењима. Свети апостол Јаков каже: „Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак. 4,7). Најснажнија заштита од  ђавола је покоравање  Богу.

Људи који су опседнути, дакле потпуно у ђаволском поседу, живе у ропству. Ђаво им је одузео Богом дану слободу. Њихов је живот као у гробу, духовни су мртваци,  јер живе у тами, без радости живота. Њихов душевни бол је некада толико јак да се, попут овога човека самоповређују, односно да наносе физички бол сами себи. Када питате неке зависнике зашто су према себи агресивни, рећи ће вам да им је лакше да поднесу физички него душевни бол. Нажалост, у немогућности да поднесу патњу која их је задесила, многи почине и самоубиство.

Овога опседнутог везивали су у ланце како би му онемогућили да се самоповређује, односно да повређује друге. Мислили су да га тако држе под контролом. Демони су му давали снагу да покида све ланце и терали га у пустињу. Свет без Бога само то може да понуди опседнутима. Жели их ставити под контролу, али опседнути кидају сваки оков контроле и лутају пустињом свога безнађа. Духовне стварности не могу се лечити  материјалним средствима. Понекад они могу неког ставити  под контролу, ублажити  симптоме, али једино Христос има апсолутну власт да човека ослободи од демонског ропства.

Опседнут човек виче Христу: „Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме!“ Оно што је важно да приметимо јесте да су ове речи из опседнутог заправо говорили демони, односно зли духови, пали анђели који су у служби Сотоне. Али, и демони знају ко је Христос, да је Он „Син Бога Вишњега“. Овим називом потврђују Христово Божанство. Није довољно само да верујемо у Бога, јер и „ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2,19). Наша вера мора бити пропраћена  делима, односно бити  вера Богу, поверење у Њега. Ови демони знају да им је Христос највећи непријатељ и  да их једино Он може отерати из човека кога су потпуно запосели. Демони такође знају и своју коначну судбину која ће их снаћи на дан Страшног суда. Њихов је крај у паклу, где ће најзад  бити потпуно савладани и везани. Зато кажу Христу кроз уста овога опседнутог човека: „Молим те, не мучи ме!“, односно, како нам јеванђелист Матеј преноси: „Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?“ (Мт. 8,29).

Њихова садашња мука се састоји у томе што у присуству Спаситеља не могу више мучити људе. Тамо где је Христос, ђаво је поражен и нема никакву моћ. Зато се Сотона свим силама труди да човека одвоји од Бога. Нажалост, живимо у друштву које се све више удаљава од Бога, које одбацује Бога и вредности које су нам  Њиме дате за наше добро и за квалитетан однос са Богом и са ближњима. Као плод  таквог удаљавања од Бога, односно одбацивања Бога, све више видимо како ђаво контролише појединце и друштво, како намеће своје „вредности“ и како човека води у тоталну пропаст. Иако говоримо о појединцима као опседнутима, слободно можемо рећи и да друштво, глобално, све више постаје опседнуто. Зато је важно да будемо у заједници са Христом, јер нам је у овоме свету, који се све више ставља под контролу злих сила, Он једина заштита. Када кажемо да смо у заједници са Христом, то подразумева да смо део заједнице његовог Тела – Цркве, у којој налазимо сва потребна средства за заштиту од нечистих сила. Свако наше удаљавање од Цркве јесте удаљавање и од Христа. Попут овце која се одваја од стада, и ми постајемо лака мета грабежљивог вука, ,односно Сотоне.

Демони знају да Христос жели да ослободи, односно исцели овога бесомучника. Њему је стало до човека. Демонска потреба за владањем иде тако далеко да моле Христа да оду у крдо свиња. Свиње су сматране нечистим животињама. Нечисти духови траже простор у нечистом телу. Пред Христом не могу више да науде човеку. Када ђаво завлада човеком, он жели да га потпуно уништи. Ђаво мрзи човека, јер  је „човекоубица од почетка“ (Јн. 8,44). Ово је важно да знамо када помислимо да је мало попуштања ђаволу безазлено. Рекли смо већ да многи отварају врата ђаволу кроз наизглед безазлене активности. Имајмо увек на уму да нам Сотона жели све најгоре, односно пропаст у овоземаљском животу и вечност у паклу. Он нас жели за себе и сада и у вечности. Добра вест је да је Христос дошао да „разори дела ђавоља“ (1. Јн. 3,8). Христос нас воли, жели да нам дâ благословен живот на овој земљи и да има са нама заједништво у Царству своме.

Занимљиво је да су демони тражили од Христа дозволу да оду у свиње. Свети Јован Златоуст је ово објаснио на следећи начин: „Без његове дозволе демони не смеју чак ни да дотакну свиње… Свако зна да демони више мрзе нас него бесловесне животиње. Дакле, ако нису поштедели свиње, него су их све у трен ока бацили у бездан, тим пре би то учинили с људима које опседају, које су вукли и повлачили пустињом, да их Провиђење Божје, и поред најгорих мука, није обуздавало и није задржавало од даљег стремљења.“ 

Након што су изашли из опседнутог и ушли у крдо свиња, демони су их буквално побили. Свиње су појуриле с брега у воду, где су се подавиле. На овај начин демони су показали и свој бес, али и разорну силу коју имају. Као што су уништене ове свиње, тако и  ђаво жели уништење сваког човека који дође у његов посед. Довољно је да се само мало окренемо око себе и видимо људе који су разорени, уништени, духовно мртви, јер су отворили врата непријатељу душа људских, убици, да завлада њиховим животима. Ђаво жели убити човека и духовно и физички.

,Видевши овај призор, свињари су побегли у град, где су другима казивали  шта су видели. Становници града су изашли у сусрет Христу и нашли човека кога је Господ ослободио од демона „где седи одевен и присебан код ногу Исусових“. У сусрету са Христом догађа се промена. Становници Га моле да оде из њиховог краја. Могуће је да су се бавили узгајањем свиња и да су се уплашили за материјални губитак. Ако су, можда, ови  свињари били и Јевреји, онда су билу суочени и са својом савешћу. Господ Христос је узнемирио њихов начин живота. Христос не доноси само мир. Он доноси и немир, и добро је да осећамо немир кад нам открива наше грехе. Он жели да нас узнемири како бисмо схватили последице греха и тако  дошли до покајања. Питање је како реагујемо у таквим ситуацијама: или ћемо пожелети Христово присуство и његов мир који ће умирити нашу узнемиреност, или ћемо Му рећи да оде од нас. Ови људи нису могли да поднесу Христа, и Он је учинио шта су тражили до Њега. Отишао је. Пазимо шта тражимо од Господа.

Исцељени човек жели да пође за Христом, али Господ  има други план за њега. Он му говори: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог“. Христос је углавном позивао људе да оставе све и пођу за Њим. Међутим, овога пута одбија молбу овога човека и шаље га његовом дому. Сетимо се да тај човек  није живео у кући, него у гробовима. Управо се то догађа многим зависницима, постају бескућници. Губе не само своју физичку кућу, већ и свој дом – своју породицу. Христос му враћа људско достојанство и шаље га његовој породици. Ту треба да својим укућанима казује шта му је учинио Бог. Ови људи нису хтели Христа у својој средини. Али Христос је тамо где су они који Га славе и који Га сведоче. Преко овога човека, кога је Господ ослободио од демона, Реч Христова ће остати у овом крају. И ми смо некада спремни да целом свету сведочимо за Христа, али пропуштамо да будемо његови  сведоци у своме дому. Христос жели да почнемо од наших најближих, да њима говоримо о делима Божјим својим речима, а још више својим делима. Ако нисмо добри мисионари у своме дому, нећемо бити ни на другим местима.

Приметимо још једну битну чињеницу. Христос је рекао овоме човеку да казује   о томе шта му је учинио Бог. А он је говорио шта му је учинио Исус. Дакле, исцељени човек је схватио да су дела Христова дела Божја, у Христу препознаје Бога.

Моћ ђавола је велика. Не треба да је потцењујемо, нити да му отварамо ни најмање врата свога срца. Међутим, моћ Христова је већа, јер Он је поразио ђавола и победник је над делима таме. Христос каже да је „већи онај који је у вама него ли који је у свету“ (1. Јн. 4,4). У Христа се уздајмо, Њему верујмо, Њему се покоримо свим нашим бићем, и ђаво неће имати контролу над нама. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Повезани чланак:

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG

Leave a comment