А кад се врати Исус, срете Га народ, јер Га сви очекиваху. И гле, дође човек по имену Јаир, и он беше старешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше Га да уђе у дом његов. Јер у њега беше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око Њега. И беше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ниједан је није могао излечити; и приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. И рече Исус: „Ко је то што Ме се дотаче?“ А када сви одрицаху, рече Петар и који беху с њим: „Наставниче, народ те опколио и гура Те, а Ти говориш: ’Ко је то што Ме се дотаче?’ А Исус рече: „Неко Ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изађе из Мене.” А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред Њим, и каза Му пред свим народом зашто Гa се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.” Док Он још говораше дође неко од старешинa синагоге и рече Му: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља“ А када чу Исус, одговори му говорећи: „Не бој се, само веруј, и биће спасена“. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А Он рече: „Не плачите, није умрла него спава.“ И подсмеваху му се знајући да је умрла. А Он изгнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: „Девојко, устани“. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и Он заповеди да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени. А Он им заповеди да никоме не казују шта се догодило.

Јеванђеље по Луки, зачало 39. (8,40-56)

Двадесет и четврта недеља по Духовима: Исцељење крвоточиве жене и васкрсење Јаирове кћери

Данашње јеванђеље нам говори о два чуда: о исцељењу жене која је 12 година боловала од „течења крви“ и о васкрсењу Јаирове кћери. Ова се чуда наводе и у јеванђељу по Матеју и Марку, дакле, у сва три синоптичка јеванђеља.

Након што је исцелио гадаринског бесомучника, Господ се враћа на западну обалу Галилејског језера, где Га са нестрпљењем очекују. Како је ово заправо леп опис јеванђелисте: „Срете Га народ, јер Га сви очекиваху“. Да ли ми очекујемо Христа? Да ли се радујемо сусрету са Њим на литургији, у нашој свакодневној молитви, односно у нашем свакодневном животу? Да ли са радошћу чекамо наш сусрет са Господом у вечности?

У мноштву народа је и старешина синагоге Јаир. Старешина је био задужен за богослужење у синагоги, али и за друштвена питања. Наиме, осим верског, синагога је била центар друштвеног и јавног живота јеврејског народа. Дакле, Јаир је, због свог положаја био угледан члан друштва. Међутим, овај угледан човек је имао велики проблем. Јаирова дванаестогодишња кћер је на самрти. Његова једина нада је Христос. Када Га је угледао, пада пред ноге његове, молећи Га да „уђе у дом његов“. За једног побожног Јеврејина било је незамисливо да се поклони било коме осим Богу. Јаир се поклонио Христу, јер у Њему види више од човека. Јеванђелисти на више места наглашавају како су поједина лица пала пред Христа, односно поклонила се Христу. На овај начин јеванђелисти сведоче своју веру и веру прве Цркве у Христово Божанство.

Приметимо овде још једну битну чињеницу. Иако други јеванђелисти наводе Јаирову молбу да Христос исцели његову кћер, јеванђелист Лука нам каже да је Јаир од Христа тражио само да дође у његов дом. Веровао је да је Христово присуство под његовим кровом пут за чудо исцељења. Могао је Христос одмах да изговори реч, и чудо би се десило. Сетимо се оног капетана који Христа моли да излечи његовог слугу: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој“ (Мт. 8,8). Међутим, за разлику од незнабожачког капетана, Јаир жели Христа под својим кровом. Када имамо Христа међу нама, када смо у заједници са Њим, тада ћемо сведочити и многим чудима. Ако Христа одбацимо из наших живота, ако Га не желимо у своме дому, одбацили смо Онога који има власт над сваком болести, који је изнад сваког нашег проблема, одбацили смо Живот. Он жели заједништво са нама. Он жели да уђе у наш дом и да остане с нама. Он је Емануил – Бог међу нама. Христос нам говори: „Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Отк. 3,20). Ако Му отворимо врата, имаћемо сврху, смисао и радост живота. Ово важи за нас као појединце, али и  за наше друштво. Ако Христа избацимо из друштва, из школа, немојмо се чудити када Божји благослови изостану. Тамо где нема Бога, где је безбожност, тамо влада царство таме.

Христос креће према Јаировом дому. Мноштво народа се тиска око Њега. У том мноштву је и жена која је дванаест година боловала од „течења крви“. Колико је Јаирова кћер имала година, толико дуго је ова жена била болесна. Њена болест јој је стварала не само физичку, већ и душевну муку. Због болести је изолована од друштва. По тадашњим верским прописима била је трајно нечиста (Лев. 15,25). Према  Светом Писму Старог завета, крв представља живот, а проливена крв смрт. Из тог разлога би свештеник који је дошао у додир са проливеном крви морао да се очисти сложеним обредима. Поред њега, и сви други који би дошли са дотицајем те крви, били би нечисти. Због тога је ова жена била непожељна у друштву, одбачена и усамљена. Сада не моли Христа за исцељење, јер се бојала да ће бити одбијена. Није веровала да ће Христос – учитељ – њу, нечисту дотаћи. Али је веровала да ће ако дотакне скут, односно ресе његове хаљине, бити исцељена. Зато Му долази страга. Учинила је шта је вером наумила. Њена вера је била толико јака да „одмах стаде течење крви њене“. Ово је једино исцељење описано у јеванђељима које се догодило на овакав начин.

Иако је жена хтела остати неприметна, Христос је знао шта се догодило. Знао је, наравно и ко га се дотакао и све о овој жени. Христос је Богочовек и пред Њим ништа не може бити скривено. Али Он жели да чује ову жену. Зато пита „Ко је то што ме се дотаче? ”Апостол Петар сматра да је Христово питање бесмислено, јер је Христа силан народ окружио, и у том гурању многи су Га дотакли. Али Христос зна да је један додир посебан, додир вере. Тај додир вере није остао неодговорен. Из Христа је изашла исцељујућа сила. На први поглед чини се како је сила изашла мимо његове воље, као да је „украдена“ од стране болесне жене. Међутим, Христос добро зна да је женин додир – молитва очајне жене која Му верује. Христос неће остати равнодушан на њену молбу. Драматичан опис целог овог догађаја има за сврху да жена јавно посведочи шта јој се догодило и на тај начин да се да слава Богу и оснажи вера присутног народа, међу којима је и Јаир.

Жена пада уплашена пред Господа Христа. Признаје да Га је она дотакла и зашто је то учинила на такав начин. Христос је управо то хтео – да мноштво које Га је пратило чује речи ове жене. Она је доживела телесно исцељење и више није нечиста. Али то треба и  други да знају, да је прихвате, и да је сматрају чистом. Христос није исцелио само њено тело, већ и њену душу. Враћа јој људско достојанство, враћа је у друштвени и верски живот. Дакле, била је потпуно исцељена – опет цела. Свети Јефрем Сирин наводи следећи разлог зашто је Христос тражио јавно признање ове жене: „У случају да се исцељена жена ћутке удаљила од Њега, Господ би је лишио венца херојске одважности: вера, која се храбро борила у тој скривеној ратници, морала је бити јавно овенчана. Због тога је њену главу украсио духовним венцем, говорећи јој ‘иди у миру, јер је мир венац њене победе.”

Христос умирује жену речима: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је“.  Ова је жена једина у јеванђељима коју Христос назива “кћери“. Христос је у више наврата изговорио речи: „вера твоја спасла те је“. То је одговор на питање која вера спасава. Наша вера, наш однос са Богом, то је вера која је спасоносна.

Међутим, ова жена није била исцељена због било какве вере – њу је спасила вера у Христа или да будемо прецизнији, вера Христу. Данас се наглашава вера у себе, вера да снагом својих мисли можемо да успемо у свему и да победимо свако зло. Ово је стара сотонска лаж која уверава човека да је бог. Неретко нас различите животне ситуације увере да је једино сигурно уздање у Бога. На то нас позива мудри Соломон: „Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се” (Прич. 3,5).

Када се човек нађе у тешкој болести, тражи помоћ на све стране. Ова је жена веровала лекарима, којима је дала све своје имање, али јој нису помогли. Занимљиво је да то пише јеванђелист који је по струци и сам лекар. Можда је међу тим лекарима било шарлатана, који су само хтели да зараде на њеној невољи. Колико је данас и оних који се сматрају хришћанима, али када дође болест, па и неки други наизглед нерешив проблем, окрећу се врачарама, хоџама, надрилекарима и сл. Вероватно се ова жена обратила за помоћ и онима који су дали све од себе да јој помогну, али је њена болест била тежа  од њиховог знања и њихових способности. То не значи, наравно, да не тражимо помоћ стручних лекара када смо болесни, али и медицина је у одређеним случајевима немоћна. Зато је у овој, за ову жену безизлазној ситуацији, једина спасоносна вера била вера у Христа. Њен додир вере, не било кога, већ Христа, био је исцељујући за њу.

Док Христос разговара са женом, неко је дошао и рекао Јаиру „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља“, Можемо само замислити како је било Јаиру. Чудо исцељења крвоточиве жене охрабрило га је. Његова вера је била оснажена, али сада долази ужасна вест као хладан туш. Исцељење његове кћери му је било на дохват руке, али сада је све готово;  кћер му је умрла. Колико пута, у одређеним моментима, помислимо да је све готово, да нам ни Бог више не може помоћи. Нађемо се пред зидом, у наизглед нерешивој и безизлазној ситуацији. Међутим, Христос нам тада упућује речи, као и крвоточивој жени и Јаиру: „Не бој се!“ Те нам речи Христос упућује када смо збуњени, у страху, када су пред нама многа питања и недоумице, када се бојимо будућности и околности које су нас задесиле. Бог нам говори “Не бој се!“ када смо суочени са неразумевањем људи, осудама и повредама.

Христос наставља „само веруј, и биће спасена“.. Када Христос каже: „Не бој се“, то заправо значи; „препусти се Мени, веруј Ми“. Крвоточиву жену Христос је похвалио због њене вере. Јаира је Христос позвао да верује и Јаир је веровао Христу. Видео је чудо исцељења жене додиром Христа вером. Сада ће сведочити чуду васкрсења које ће се догодити Христовим додиром и речју.

У кући су се окупили ожалошћени. Плакали су и јаукали за младом, умрлом девојком. Али у кућу, са Петром, Јованом, Јаковом и девојчиним родитељима улази Христос – Онај који живот даје, Онај који је за Себе рекао да је „Васкрсење и Живот“. Он је Господар живота и смрти. За Њега је смрт само кратак сан. Када Господ поново дође у својој слави, својом речју ће подићи наша мртва тела из гробова и повратити дах животни у њих. Христовом је речју све створено и његовом речју ће живот бити поново враћен овој девојци. Христова реч је она која ствара, која обнавља, која чини све ново. Но, не верују сви у његову реч;   међу ожалошћенима су они који му се подсмевају. Христос их изгони из куће. И данас је оних који не верују у Христову реч, у Христову моћ. Они се подсмевају Христу и онима који верују Христу. Он ће такве, због њиховог неверовања, изгнати далеко од Царства његовог.

Христос узима за руку Јаирову кћер и говори јој „Девојко, устани!“ Онај по коме је све створено, по коме је човек постао душа жива, враћа дух овој девојци. Овде је важно да схватимо како јој се дух „повратио“. Свети владика Николај Велимировић о томе каже: „Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и, друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело.“ Дакле, дух, односно душа, у тренутку смрти се одваја од тела. Након Христа, душа одлази или у Царство небеско или у царство таме. До Христа, све душе су одлазиле у царство духова. Господ, дакле, не ствара овој девојци нову душу, него враћа душу њену у њено тело. Смрћу тела не умире и душа.

Јаирова кћер је опет међу живима, враћена је својим родитељима. Као што је Христос вратио сина оној удовици, тако и сада враћа кћер Јаиру и његовој супрузи. Христова чуда су дела љубави, саосећања и бриге за човека, па зато заповеда да девојци дају да једе. С једне стране, жели да се ова млада жена, након  сигурно исцрпљујућег и трауматичног искуства окрепи, а, с друге, да се јасно покаже како у овом случају није реч о некој утвари, односно о духу, јер духу не треба храна.

На крају Христос, као и у неким другим ситуацијама, „заповеди да никоме не казују шта се догодило“. Христос не жели да Га људи следе због чуда, односно да се о Њему говори само као о чудотворцу. С друге стране, чуда која је Христос чинио, иритирала су његове противнике који су хтели да Га оптуже и предају властима како би Га осудили на смрт. Христос зна да још није дошао његов час и зато тражи од њених родитеља да о овоме чуду не казују другима. За њих је важније да се сада посвете својој кћери.

Јаир је био угледан члан друштва, поштован и цењен, а крвоточива жена одбачена, презрена и сматрана нечистом. И Јаир и крвоточива жена понизно долазе пред Христа. И њему и њој је потребна вера. Христос не гледа ко је ко. Сви смо, без обзира на наш друштвени или материјални статус, једнаки пред Богом, и сви смо заражени најтежом, смртоносном болешћу – грехом, јер су  телесна болест и смрт последице греха. Христос је дошао, нама болеснима, као лекар наших душа. Покајањем, вером у Христа и снагом Светога Духа, који мења наше животе, можемо бити исцељени од последица греха и наследити Царство небеско. Нека нам свима Бог у томе помогне. Амин.

Аутор: др Јасмин Милић

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG