А учаше у једној синагоги суботом. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.

Јеванђеље по Луки, зачало 71. (13,10-17)

Двадесет и седма недеља по Духовима: Исцељење згрчене жене у суботу

Христос је Богочовек, дакле прави Бог и прави човек. Као прави човек, он нам је, између осталог, дао пример и ревносног одласка на богослужење. Јеванђелист Лука нам на другом месту каже како Христос “… уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу” (Лк.4,16). Христос се често повлачио на молитву, али је одлазио и на заједничка богослужења. Христос нам је дакле пример и у приватној и у заједничкој молитви. Ако тврдимо да смо хришћани то значи да смо следбеници Христа. Ако немамо обичај редовног одлажења на богослужење, требамо да се запитамо да ли живимо као хришћани, да ли заиста идемо за Христом.

Они који не прихватају Христово божанство, питају се: “Ако је Христос Бог, коме се молио?”. Рекли смо да је Христос прави Бог и прави човек. Као човек, он се поистоветио са нама у свему осим у греху (Јев. 4,15). Он се, као човек, молио своме Оцу дајући нам на тај начин пример и у понизности и у молитви. Субота је за старозаветни народ Божји био дан починка. Хришћани славе сваке недеље дан Христовог васкрсења. То је дан “који створи Господ. Радујмо се и веселимо се у њ” (Пс. 118,24). Хришћани са радошћу требају ишчекивати недељни (наравно и празнични) дан и радосно одлазити у Дом Господњи (Пс. 122,1).

Многи говоре како није потребно ићи у цркву, јер се Богу може молити и код куће. Свети владика Николај Велимировић каже: “Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом.”

У синагоги је сваки пунолетни мушкарац могао да прочита свети текст. Наравно, то се није догађало без договора са старешином синагоге. Чињеница да је Христос учио у синагоги нам говори да су старешине или препознале Христа као учитеља и дали му поверење да учи у њиховим синагогама или да су Га хтели искушати. За ову синагогу не знамо где је била. Старешина који му је допустио да учи народ, касније ће негодовати против Његовог деловања. Можда му је из тога разлога и дао могућност да проговори, како би Га искушао, како би Га због нечега прозвао и покушао окренути народ против Њега.

У синагоги је била једна жена “која имађаше духа немоћи осамнаест година.” Јеванђелист Лука описује њену болест на начин да она “беше згрчена, и не могаше се никако усправити.” Медицински би смо ову болест могли описати на начин да су кости њене карлице биле сразле у непокретну целину и да је то био разлог што је била погрбљена. Иако би се могло рећи да се ради о телесној болести, јеванђелист Лука даје и духовну димензију стања ове жене и каже нам да је она заправо била везана од Сотоне 18 година, односно да је имала “духа немоћи”. Ова жена није била ђавоимана. Била је болесна. Али свака је болест последица греха. Бог нас није створио за болест, за патњу ни за смрт. Бог нас је створио за вечност, за заједницу са са Њим. Међутим, падом у грех, човек је ту заједнисцу раскинуо и одвојио се од Извора здравља, среће, благослова и живота. Последица тога одвајања је болест, патња, несрећа, проклетство, смрт. Христос је дошао међу нас како би нас ослободио свеза Сотоне и омогућио нам да поново остваримо заједницу са Богом. Његова дела над болеснима које лечи, опседнутима које ослобађа од демона и мртвима које подиже у живот, нам говоре о Његовом Божанству и о природи будућег века где “смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође” (Откр. 21,4). А предокус тог будућег века остварује се и данас у заједници са Христом.

Христос примећује болесну жену, позива је и говори јој „… ослобођена си од немоћи своје.” Иако често у јеванђељима видимо оне који Христа моле за исцељење, ова жена то није тражила. Многи су Христу долазили ради чуда. Ова жена није дошла ради тога у синагогу, већ је дошла на богослужење, да слуша Божју реч, да се моли, да Бога прослави. Али богослужење је место где Бог делује. Литургија је сусрет са живим Богом. А у сусрету са Богом догађају се чуда. Ако тражимо само чуда, бићемо често разочарани. Ако тражимо Бога, искусићемо и чуда. Зато не требамо да занемарујемо литургијско сабрање. Свако ко дође отвореног срца на богослужење, без обзира на терет који носи, свако ко тражи Христа биће примећен од Њега и ослобођен свих свеза којима Га Сотона везује.

Христос је ставио руку на ову жену. На тај начин јој је показао блискост, прихватање и љубав. Његова реч је била довољна за оздрављење. Христова реч лечи, ослобађа, враћа живот умрлима. Христос је Логос, стваралачка реч Божја. Зато је важно да слушамо Његову реч и да је живимо јер она нема само поучни већ и стваралачки карактер. Она ствара у нама новога човека, ствара мир усред немира, наду у безнађу, здравље у болести. Она ствара нови живот у нама. И када наша тела буду једном враћена у прах, његовом речју ће се на дан васкрсења опет подићи у живот. Христос је овој жени изговорио реч да је ослобођена од “немоћи”. И она је заиста у томе тренутку била ослобођена. Али и даље са погледом према доле, и даље згрчена. Зато Христос ставља руке на њу како би је физичким додиром охрабрио да се усправи. И тада ова жена прихвата чудо које јој се догодило. Усправља се и слави Бога. Она у Христововом деловању препознаје Божје деловање. Славећи Бога она захваљује Христу.

Старешина синагоге негодује. Њему је важнији пропис од чуда које се догодило пред његовим очима. Вероватно је познавао ову жену и често је виђао у синагоги и изван ње. Пуних 18 година ова жена је гледала доле. Није могла да се усправи, није могла да подигне свој поглед. И уместо да и он, заједно са овом женом прослави Бога због чуда које се догодило, он негодује због дана у који је ова жена оздравила. Обраћа се присутнима речима: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” Иако се не обраћа директно Христу већ народу, старешина је заправо негодовао против чуда које је Христос учинио.

Субота је била дан одмора у који је забрањено обављати било какав посао. Старешина сматра да је Христос прекршио Закон јер је и лечење рад. Али не може да оспори чињеницу да је Христос учинио чудо. Нема храбрости да Њему приговори, већ приговара народу. Зато га Христос назива лицемером. Али не само њега. У оригиналу стоји “лицемери”. Јер Христос зна да има оних који се слажу са старешином. Лицемерство је заправо претварање односно другачије представљање од онога што стварно јесмо. Ако једно говоримо а друго радимо, лицемери смо. Ово се посебно односи на верска и морална начела. Док старешина нема храбрости директно да приговори Христу, Христос, видно љут, обраћа се свима онима који добро знају Закон а не виде пред собом човека у потреби. Старешина се позива на Закон, заборављајући да је у њему прописана љубав и брига према ближњем. Исцељење ближњег, у овом случају жене која је 18 година била у патњи је испуњење духа и сврхе Закона. Онај коме је важнија форма од љубави према ближњем је лицемер.

Христос их назива лицемерима јер им је познат и пропис према животињама у суботу. И суботом их се требало нахранити и напојити. Вола, магарца или неку другу животињу се одвезивало из штале и водило на воду. Ако се сме одвезати во и магарац и на тај начин показати бригу према животињи, јоћ се већа брига треба показати према жени која је 18 година била у сотонском ропству. Сетимо се приче о Милостивом Самарјанину. Свештенику и Левиту је била важнија спољашња форма побожности од љубави према човеку у потреби. Права је побожност заправо у испуњавању Закона љубави, љубави према Богу и према ближњем. Блажени Августин каже: “Није довољно чувати се од зла, ако не чиниш и добро.”

Старешина и они који мисле као и он су лицемери јер долазе да славе Бога, а приговарају заправо Богу што је кроз Христа оздравио ову жену у суботни дан. Богослужење треба бити време и исцељења. Када славимо Бога, требамо да будемо отворени и за Његово деловање. И данас је пуно оних који су духовно згрчени, са погледом према доле. Сотона их везује на разне начине и онемогућава им да подигну свој поглед. Такви често долазе и у цркву, носећи своја бремена и своје “свезаности”, долазе згрчени и излазе згрчени. Уместо да поверују Христовој речи, да своја бремена одбаце и да се усправе, они радије одлучују остати згрчени, иако се на литургији, у сусрету са Христом може догодити ослобођење од свих Сотонских свеза. Да ли има нешто што тебе везује, што те држи у ропству? Ако је наше срце отворено за Христа, ако смо дошли на литургију да Га славимо, да примимо од Њега стваралачку реч живота, ослобођени смо од сваке свезе Сотонске. Подигнимо свој поглед, усправимо се. Осетимо Христов додир на нама. Нема потребе да ходамо згрчени, да гледамо доле. Слободни смо у Христу. Гледајмо горе. Свети апостол Павле каже: “Стојте, дакле у слободи којом нас Христос ослободи, и недајте се опет у јарам ропства ухватити.” (Гал. 5,1). Дакле, нема бољег места од Цркве, бољег времена од богослужења да се усправимо, да се догоди у нама чудо исцељења. То старешина и они који су га подржавали, нису разумели.

Они који су се нашли прозвани, “стиђаху се”. Постидети се можемо из различитих разлога. Овде је дошло до стида, јер је Христос оне “који му се противљаху” суочио са њиховим лицемерством. Схватили су да су у ревновању за Закон заправо прекршили Закон. Не знамо да ли их је њихов стид довео и до покајања. Када се препознамо у Христовим речима, када се постидимо због својих дела, односно искусимо срам пред Богом, нека нас тај осећај доведе до покајања и промене нашег живота.

Најгора ствар која се религиозном човеку може десити је да од ревновања за испуњење свих религиозних прописа не види Бога ни ближње. Христос често упозорава на ту чињеницу. Таква религигиозност отклања од нас истинску радост због дела Божјих. Они који су видели у Христу Бога на делу, радовали су се “за сва славна дела што их он чињаше.” Ове речи заправо говоре да је народ био упознат и са другим Христовим чудима. Христова дела према другима у истинском вернику не изазивају приговарање и гунђање него радост.

Нека нам Бог помогне да се ослободимо свих свеза и робовања које наш поглед вуку према доле. Подигнимо своје главе према Христу, према Царству Божјем. На то нас позивају и речи у светој Евхаристији: “Горе имајмо срца!” Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

ПОСЛУШАЈТЕ ПРОПОВЕД:

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG

Насловна фото: gospelimages.com