Десет губавих

Јеванђеље о исцељењу десет губавих (29. недеља по Духовима)

Kад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! И видевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. А један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај беше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вера твоја спасла те је.

Јеванђеље по Луки, зачало 85. (17,12-19)

десет губавих

Јеванђеље о исцељењу десет губавих (29. недеља по Духовима)

Данашње јеванђеље о исцељењу десет губавих људи говори нам о захвалности и незахвалности према делима Божјим.

Христос је на своме путу у Јерусалим пролазио “између Самарије и Галилеје” (Лк. 17,11). Самарија, Галилеја и Јудеја били су саставни део Палестине онога доба. Самарија је била место које су Јевреји заобилазили јер су Самаријане сматрали непријатељима и верским отпадницима. И управо ту, између Самарије и Галилеје, улазећи у у “једно село”, Христос је срео десет губавих људи који Га моле за милост. Занимљиво је да му се обраћају именом, што сугерише да су знали ко је Христос.

Бити губав у “време оно” није била само страшна телесна болест која је у већини случајева завршавала смрћу у тешким мукама, већ и тешко друштвено и душевно стање болесника као што је удаљеност од породице, друштва, немогућност уласка у Храм осећај одбачености и од Бога и од ближњих. Живели су изван насеља и морали су се понашати у складу са прописима у књизи Левитској: “А губавац на ком је та болест, нека иде у хаљинама раздртијем и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: Нечист, нечист. Докле је год болест на њему, нека буде нечист; нечист је, нека живи сам, иза окола нека му буде стан.” (Лев. 13,45-46).

Међу ових десет губавих људи био је и један Самаријанин. Девет Јевреја и један Самаријанин нашли су се заједно у истој невољи. Да су здрави, Јевреји сигурно не би у своје друшво прихватили овога Самаријанина, али невоља руши све њихове разлике и поделе. У својој су болести једнаки, једнаку патњу подносе и заједничка им је нада у Христа. Христос жели и да разбије све предрасуде према Самаријанима. Сетимо се приче о милостивом Самаријанину. Он је доброчинитељ који пружа помоћ рањеном човеку у потреби. Овде је Самаријанин у потреби и тражи помоћ од Христа. Жени Самаријанки, рањеној од и одбаченој од свога властитог народа објављује се Христос као Месија.

Прича о губавцима прича је о свима нама који смо заражени најопаснијим вирусом – вирусом греха. У општем смислу, свака је болест последица греха. Да човек није окренуо леђа Богу, да није пао у грех, не би искусио ни болест ни смрт. Али нажалост, због наше побуне против Створитеља и пада у грех, наслеђујемо и горко искуство болести и на крају смрти. Губа се посебно истицала као симбол греха. Као што губа уништава тело, тако грех уништава душу. Као што су губавци били изоловани од друштва, од својих ближњих и од места богослужења, тако нас грех изолује од Бога. И то је заједничка судбина свих грешника, без обзира којем народу припадали. Без Бога смо сви у истој невољи. Између нас и Бога је дистанца. Једина нада грешника је Христос, у којем људи из различитих народа добијају нови идентитед – идентитет деце Божје. Зато је Црква нови народ – Нови Израиљ. Као што су губавци затражили помоћ од Христа, тако сваки грешник треба доћи пред Њега са молитвом, коју називамо Исусовом: “Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешнога”.

Губавци су били свесни свога стања. У Христу су видели наду за своју безнадежну ситуацију. Болест их неминовно води ка распадању и смрти. Тако и нас грех води неминовно у духовно распадање и вечну смрт односно вечност без Бога. И као што је губавим људима Христос једина нада, тако и нама, духовним губавцима једини Спас јесте Христос. Зато Му вапимо као ових десет губавих људи: “помилуј нас“.

Христос их није одмах ицелио већ их је у складу са старозаветним прописом послао свештеницима да они прогласе њихово оздрављење. Свештеници су били ти који су констатовали болест и евентуално излечење од болести (Лев. 14, 2-32). Христос је желео да му губавци верују. Вера је кључна за одговор на наше молитве. Свети Јован Кронштатски каже: “Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божју. Као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама.”. Када знамо коме се молимо, као што су то знали губави људи из данашњег јеванђеља, тада нас наша вера неће разочарати.

Исељење губаваца ће се догодити на путу. Није увек Христос чинио тако. У јеванђељу по Марку 1,40-45 читамо о једном губавом човеку који је клекнуо пред Христа и молио Га: “Ако хоћеш, можеш ме очистити“. Христос га је дотакао и рекао: “Хоћу, очисти се”. Губа је одмах нестала и човек је био чист. Зашто? Зато што је овај губавац одмах дао до знања Христу да има веру. Христос је на његову веру одговорио и очистио га. Као чистог, Христос га је послао свештенику и упутио га да изврши све што је прописано законом. Међутим, у случају десеторице, Христос их није дотакао, није их одмах излечио. Исцељење ће се догодити касније.

Бог одговара на молитве на три начина, са “да”, “не” и “чекај”. Некада Бог одмах одговори на наше молитве на начин да их услишава. Некада нам каже “не” јер Бог најбоље зна шта је нама потребно. Он одговара на наше молитве не по нашим жељама већ по његовој вољи. А некада нам каже “чекај” како би прокушао и ојачао нашу веру. Ми би често хтели одмах да видимо одговор, али одговор се неретко догађа на “путу”, током нашег животног хода. Никада не смемо изгубити наду, уморити се, посустати. Одговор ће доћи у право време.

Иако су сви били исцељени, само се један враћа да захвали Богу. Он, захваљујући Богу, заправо захваљује Христу. “И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му.” И овде, као и на другим местима у јеванђељима, Христос нам се открива као Бог. И само они који препознају оваплоћеног Бога у Христу, имају исправну слику о Њему. Његова дела јесу дела Божја, његова реч јесте реч Божја.

Псалмист каже: “Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави” (Пс. 50,15). Када нешто тражимо од Бога, тада смо ревни, упорни, спремни да обећамо Богу све и свашта, само да нам одговори на молитву. Али, када Бог на молитву одговори, да ли смо захвални на томе? Захвалност је важан, неизоставан део молитве. Многи, након што им Бог услиша молитву, враћају се своме старом начину живота, у којем има мало места за духовне вредности. Тек кад их опет нека невоља снађе, сете се поново Бога. Захвалност коју требамо да покажемо Богу не састоји се само у нашим речима захвале, већ и у нашим делима. Бога требамо да хвалимо и славимо нашим уснама и нашим животом. Наш хришћански живот треба бити живот захвалности за сва дела која нам је Господ учинио, која чини и која ће учинити.

“А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?”, пита Христос. Да ли смо ми некада искусили незахвалност од оних којима смо добро учинили или чинимо? Да ли смо ми били незахвални онима који нам добро чине? Незахвалност је ружна и знак је лошег карактера и непослушности Богу. Јер, када смо незахвални доброчинитељима, незахвални смо самом Богу. Од Њега нам долази свако добро и Он нам пуно пута одговара на наше молитве кроз добра дела других људи. И ми када чинимо добро другима, неретко смо одговор на њихове молитве.

Као што су многи, нажалост незахвални својим доброчинитељима, још више су многи незахвални највећем Доброчинитељу – Христу. Десеторица су добила за што су молила и то им је било довољно. Након што су се показали свештеницима и проглашени чистима, вратили су се своме животу. За разлику од њих, који су дакле добили само телесно оздрављење, Самаријанин је добио спасење. Њему Христос каже: “иди; вера твоја спасла те је.” Он је заиста исцељен и у телу и у души, за разлику од остале девеорице који су били само излечени у телу. Нажалост, и данас многи од Бога траже само излечење од своје болести, не мислећи на пут спасења – на своју душу. Право исцељење је исцељење душе – спасење за вечност.

Будимо захвални Богу за све Његове благослове у нашем животу. Целим нашим бићем, духом, душом и телом служимо Богу у захвалности и не одступајмо са пута спасења. Нека нам Бог у томе помогне. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG

Leave a comment