А када чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју. И оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим, Да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија.“ Од тада поче Исус проповедати и говорити: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.”

Свето Јеванђеље по Матеју, зачало 8. (4,12-17)

Недеља по Богојављењу – проповед

У недељу по Богојављењу читамо јеванђеље о Христу који доноси светло у најмрачније крајеве земље и позива на покајање “јер се приближило Царство небеско”.

Св. Јован Крститељ је “предан”, односно затворен јер се усудио да Ирода прозове за многе његове грехе а посебно јер се оженио Иродијадом, женом свога брата. То је учинио док му је брат још био жив, што се сматрало прељубом. На прослави Иродовог рођендана, пред њим је заносно играла Иродијадина кћерка којој је, по предању било име Салома. Задивљени Ирод обећао је да ће јод дати све што пожели. Наговорена од своје мајке, затражила је главу Јована Крститеља. Иако је то невољко учинио, одржао је обећање и наредио да се посече Јован а његова глава пода девојци која ју је затим предала својој мајци (Матеј 14,3-11; Марко 6,17-29).

Када је Христос чуо шта се догодило Јовану, одлази из Назарета. Назарет је место Христовог завичаја и зато Га се назива и “Назарећанин”. Касније ће један од првих Христових ученика, Натанаило изјавити: „Из Назарета може ли бити што добро?” (Јн. 1,46), изражавајући сумњу у Његово месијанство. Његова изјава потврђује безначајност Назарета у оно време. Али у Христу, безначајно постаје значајно. Такође из Христове изјаве да “пророк у својој постојбини нема части” (Јн. 4,44) можемо да закључимо како није наишао на плодно тле у своме крају. Додатан разлог зашто се Христос, након Јовановог страдања повлачи у Галилеју и настањује се у Капарнауму, Земљи Завулоновој и Нефталимовој је и избегавање евентуалног и Његовог страдања. Христос је више пута избегавао опасност, све док није дошао Његов час.

Христос одлази у пагански крај. Тамо је незнабожачки народ који је у тами, “у области и сени смрти”. Паганска, незнабожачка места су за Јевреје била најмарчина места на свету. Али Христовим доласком долази им и светлост. Иако је дошао првенствено своме народу, народу Израиљском они Га нису препознали као Месију. Јеванђелист Јован каже: “Својима дође, и своји га не примише” (Јн. 1,11). На Божић смо слушали о паганским мудрацима који су дошли да се поклоне Христу. А првосвештеници и књижевници, који су очекивали Месију, нису Га препознали и нису дошли да му се поклоне.

Већ на почетку своје службе, Христос проповеда јеванђеље свим народима. Изабрани народ више неће бити народ по рођењу, по крви, по припадности Израиљу. Христос свима онима “који Га примише даде власт да буду чеда Божја, онима који верују у Његово име. Који се не родише од крви, ни од жеље телесне ни од жеље мужевљеве, него до Бога” (Јн. 1,12-13).

Одласком у Земљу Завулонову и земљу Нефталимову Христос испуњава и прорштво из Исаије 9,1-2. У књизи пророка Исаије налазе се многа пророштва о Месији – његовом рођењу, животу, страдању, која се испуњавају у Христу. Неки су библисти зато књигу пророка Исаије назвали и “Јеванђеље по Исаији”.

Христос дакле доноси светло онима који су у тами. Св. Јован Златоуст ово тумачи на следећи начин: „Тамом овде пророк назива не обичну таму, већ заблуду и безбожност, због чега је и додао: ‘Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија’. А да би било очигледно да се овде не говори о обичној тами и светлости, говорећи о светлости, пророк је назива не просто светлошћу, већ светлошћу великом, која се на другом месту назива ‘светлошћу истинитом’ (Јн. 1,9), док говорећи о тами, назива је ‘сенком смрти’. Желећи тиме да покаже да становници ове земље нису сами тражили и пронашли ову светлост, већ да им је Бог јавио то свише, јеванђелиста говори: ‘светлост засија’, то јест, сама светлост је засијала и осветлила их, а не да су они сами напред пришли ка светлости. Заправо род људски се у време пред долазак Христов налазио у најжалоснијем стању; људи више нису ходали, већ су седели у тами; то значи да се они чак нису ни надали ослобођењу од таме. Они чак нису ни знали где да иду и обузети тамом су седели, већ оставши без снаге да стоје“. 

И ми данас живимо у тами која нас окружује. Тама ствара осећај неизвесности, страха и несигурности. . Наш живот без Бога је живот у тами. У духовном смислу, ми не видимо јасно пут којим идемо, не видимо циљ пред собом. Чак и не видимо опасности које нам прете. Тама нас једноставно чини духовно слепима. Чак је и истина о нама самима скривена од нас. Светлост Христова продире у дубину нашег бића. Она нам открива истину о нама самима, односно о сопственом духовном стању. Када нас обасја његова светлост, нема охолости, нема духовне гордости, нема уображености да смо праведнији или светији од других. Светлост Христова открива нам сву нашу прљавштину. А прљавштину треба опрати.

Зато Христос проповеда: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” На покајање је позивао и св. Јован Крститељ истим речима. Али он, као претеча указујући на Христа а Христос као онај који остварује Царство Божје међу људима. Св. Григорије Палама каже да је “пре очовечења Христовог, Царство Божије било далеко од нас, колико је небо удаљено од земље. Када пак Христос дође на земљу и сједини се с нама, тада у све нас дође и Царство Божје“. Христос је дакле дошао да нам открије природу Царства Божјег. Оно није само будућа стварност већ се остварује у Христу, у Његовој Цркви и коначно у вечности. За Његово Царство се припремамо покајањем јер једино на тај начин може наша прљавштина бити опрана.

Покајање се састоји од спознавања греха, искреног кајања због почињеног греха и новог живота у Христу. Није довољно само спознати и жалити што смо починили грех. Док изворно значење речи грех (грч. амартиа) значи промашај циља, изворно значење речи покајање (грч. метаноја) значи промену – промену ума, промену живота. Када схватимо да идемо у погрешном смеру, требамо се окренути и кренути према циљу – према Христу.

Покајање је процес који траје целог живота, све до остварења нашег коначног циља. Тек ћемо се у Царству небеском бити слободни од греха и последица греха – патње, болести, смрти (Откр. 21,4). Али све док смо у овом смртном телу, требамо свакодневно себе испитивати, кајати се, мењати и доносити род достојан покајања, на шта је позивао и св. Јован Крститељ (Мт. 3,8).

Род покајања се мора видети у нашем хришћанском животу. Христос је онима којима је опраштао, говорио “иди и не греши више”. То не значи да више никада нећемо грешити, али ако се заиста кајемо за одређени грех, а настављамо да живимо у њему, онда није дошло до промене у нашем животу. Рекли смо да је је изворно значење покајања промена. Покајање није калкулисање са грехом. Ако са намером грешимо, јер, ето, Бог прашта, онда се поигравамо са благодаћу Божјом. Св. апостол Павле такве упозорава: “Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети.” (Гал. 6,7). На нама је да тежимо да живимо богоугодним животом а на томе путу и када сагрешимо, “ако исповедамо грехе своје, веран је он и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде.” (1. Јн. 1,9)

Апостол Павле каже: “Некад сте били тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости” (Еф. 5,8). Дакле, апостол Павле нас позива да и ми будемо светло тамо где влада тама. Хришћани који доносе род покајања су деца светлости. Нека нам Бог помогне да то заиста и будемо. Амин.

Аутор: Др Јасмин Милић

Остала тумачења јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG