„Јер као што човек полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једном, дакле, даде пет таланата, а другом два, а трећем један, сваком према његовој моћи; и отиде одмах. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свог. А по дугом времену дође господар тих слуга, и стаде се рачунати с њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару! Предао си ми пет таланата; ево још пет таланата ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару! Предао си ми два таланта; ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио један таланат рече: Господару! Знао сам да си ти тврд човек: жњеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; Па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лењиви слуго! Знао си да ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао: Требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком. Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мт. 25,14-30);

Страх је страст (Јеванђеље о талантима)

Имамо параболу о талантима коју већина нас познаје. Господар даје слугама таланте. Неки их умножавају: неком је дао пет, те их овај умножи на десет; неком је дао два, те их је дуплирао; а неком, коме је дао један таланат, није га искористио и умножио, већ га је закопао у земљу. Господар, након неког времена, долази и упита слуге шта су учиниле са датим им талантима. Онима који су искористили и умножили поклоне и благослове које им је Бог дао, њих похвали и награди. Међутим, слугу који није умножио свој таланат и који се оправдавао тиме да је Господар престрог и да због тога, из страха, он закопа свој таланат, Господар назива „злим и лењим“, јер је могао да таланат да трговцима, те би макар неки добитак имао.

Харизме (таланте, дарове) које нам Бог даје, првенствено дар живота, дар слободе, дар позива на освећење… то су врло драгоцени дарови који активирају нашу одговорност. Нашу одговорност не да бисмо се стално самооправдавали и затварали у себе, или пак да се упоређујемо са другима, јер харизме немају тај циљ. Харизме су дарови од Бога који у своме провиђењу има припремљене за сваког човека, како би изградио своје спасење, као и само тело Цркве, „тело“ верних.

Стога, прва ставка јесте да увидимо одговорност коју имамо, обзиром да смо дошли у постојање, а то је да се ујединимо са Богом. Друга ставка је да увидимо посебне дарове и позиве које нам дарује Бог, како бисмо активирали Његову љубав и учинили да то постане догађај који се тиче свих људи.

Оно што је страшно и изненађујуће у овој причи јесте разлог који је „зли“ слуга дао за неумножавање таланта; није преузео одговорност, то јест, није признао да је био невољан да ради на свом таланту, већ је оптужио господара да је престрог. Углавном, човек који има такву ћуд као овај слуга увек нађе кривицу у другом човеку, увек оптужује да су други проблем, како би оправдао своје „неделовање“.

Хајдемо мало дубље да загребемо. Шта каже? Назива га строгим. Добро, а шта то значи? То значи да слуга нема искуство љубави Божје зато што је био затворен у себе, осамљен од других. Такође, вели да се уплашио. Страх је најгоре нешто што може да задеси човека, или боље рећи — страх је најгори избор који човек може да има. Ово је највећи грех, јер парализује човека. Страх је један акт крајњег егоцентризма. Из ког разлога? Ко се плаши? Онај ко не зна шта ће му се десити. Ко има страх од тога шта ће му се десити? Онај ко жели да има потпуну контролу живота и ствари. А ко жели да има апсолутну контролу над стварима и животом? Онај ко не дозвољава Богу да има контролу над његовим животом. Онај ко не дозвољава другима да уђу у његов живот. То је онај који види и Бога као престрогог и људе као претњу, те зато мора да се сконцентрише само на себе, пребивајући у паклу тог сопства, како се не би „отворио“ пред другим људима, јер нема поверења у њих.

Такво расположење, односно такав приступ да морамо контролисати наш живот, да имамо под контролом ствари, ситуације и људе, јесте једно стање пада, изолације и пакла. Каже апостол Јован да „страх у себи има пакао“, зато што је страх једно стање изолације у коме видим Бога као неког строгог који сплеткари против мојих хтења, људе видим као претњу и конкуренцију, те бирам да се затворим у себе, да удовољавам својим жељама и правима. Да би ово могло да ми се оствари, морам да контролишем све и свjа, свој живот, како бих био сигуран у резултат. Будући да никад нисам сигуран у резултат, опит који ме обузима је страх.

Страх је дакле поништење живота, умртвљење човека, одбијање односа, изолација и обитавање у паклу усамљености. Из ове позиције непомичности, да ли човек може да делује? Да ли може да се активира, да се покрене? Не на неком друштвеном нивоу, то је последњи ниво, већ на духовном. Да тражи Бога и да активира дарове које му Он даје како би се умножили у њему Љубав и харизме. Страх дакле није само један психолошки феномен који имамо јер смо одрасли на неки одређен начин — и то јесте, али опет је база иста: то што не знам шта ће ми се десити, тескобан сам и бринем се за сутра, тескобан сам због других, због свега, због себе. Тај страх ме обузима и уводи у изолацију, а даље ме изолација води у пакао јер је удаљеност од других негирање другог, стога — пакао.

Оно што је потребно да се активира у нама јесте поверење у Божију љубав, да се препустимо, не да опсесивно покушавамо да контролишемо ствари: „Колико сам напредовао духовно, оче?“ То те занима или Христос? Занима те да ли си постигао духовну узвишеност, да ли си се духовно унапредио? Опет си у себе затворен под плаштом смирења и побожности. Најважније јесте питање: када желим да иступим из себе и да се препустим у Божије руке и Његову љубав? И полако да градим односе поверења са другим људима.

Види и ово: Шеснаеста недеља по Духовима: Јеванђеље о талантима

Овај дакле недостатак поверења у Божију љубав рађа осећај личног хендикепа, осећај да нисам вредан. Ако се препустим Љубави Божијој, у Њој налазим и своју вредност, не захваљујући мени самом, већ захваљујући Његовој Љубави, а то ми даје вољу да живим јер је Љубав Божја — Живот. Онда видим да је свака ситуација, лоша или добра, пријатна или непријатна, једна прилика да умножим таланте. Умножавање талантата у суштини значи — умножавање у Љубави Божјој. Тако можемо разумети речи Светог Писма да „страх у себи има пакао“, зато што је страх једно егоцентрично делање. Страх да нећу бити први, страх да нећу контролисати друге, страх да нећу успети у животу, страх да нећу испунити своје циљеве и жеље, страх да нећу бити препознат и на послетку страх да ћу отићи у пакао. Какав одлазак у пакао кад сам ја већ у паклу својих страхова?

Дакле, оно што првенствено требам да урадим јесте да се отворим Љубави Божјој без икакве помисли, не-ограниченог ума. Помисли које имамо, шта су? Оне су одраз тих страхова. Да видимо какве помисли имамо, да ли су нам помисли духовне? Плашимо се хиљаду ствари када је у питању духовна димензија, а овоземаљска тек? Одакле полазе те помисли? Полазе од нашег страха: „Да ми се не деси ово, да ми се не деси оно, да не одем у пакао, да не згрешим, да ово, да оно…?“ А све то „да ово, да оно“ — шта значи? Значи: ма пусти Бога, Он не командује мојим животом. Други људи су ту не да имам однос са њима, већ да ми аплаудирају. Зашто да верујем људима? Океј су они, али су ту да ми аплаудирају, не да бисмо имали однос љубави. Колико верујемо другима? Онолико колико верујемо себи. Како видимо друге? Онако како видимо и себе саме. Ако поштујем друге, поштујем и себе.

Господ нам је нешто једноставно рекао параболом о талантима, а ми то посматрамо јако површно, како бисмо схватили корен и разлог проблема — а то је страх. Да бисмо превазишли страх, потребно је да се деси метанија, преумљење. Да признамо да смо све погрешно урадили и да ми сами не можемо ништа да урадимо, али Тебе желимо у нашем животу. Дођи! Да наш живот буде једно непрестано отварање ка Љубави Божијој, а не затварање у самог себе, упоређивање са другима и „једење“ самог себе. Амин.

Aрхимандрит Варнавa Гиангу

Са грчког превела Анђела Стевановић, маст.теологије

Извор: