Недеља о митару и фарисеју се назива тако зато што се на Литургији из Јеванђеља чита прича о царинику (митару) и фарисеју, док се у црквеним песмама које се налазе у Посном триоду истиче пример цариниковог смирења, а куди гордост и хвалисавост фарисеја. Основна идеја богослужења овога дана иста је она коју изражавају завршне речи приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Ово је и прва од три припремне недеље за Велики пост.
ЈЕВАНЂЕЉЕ О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ
Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.“ А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
Јеванђеље по Луки, зачало 89. (18,10-14)
Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. Кондак, глас 4.
У јеванђељу које смо читали прошле недеље видели смо како се старешина цариника, Закхеј сусрео са Христом. Тај га је сусрет довео до покајања и промене живота. Закхеј је постао следбеник Христов.
У данашњем јеванђељу такође нам се говори о једном царинику, или митару што је црквенословенски назив за цариника. У догађају који је пред нама, видећемо једног самоправедног религиозног човека – фарисеја – који сматра да има све врлине које красе једног побожног човека и цариника који је свестан своје грешности и који се искрено каје за своје грехе.
ПОСЛУШАЈТЕ ОВУ ПРОПОВЕД:
Пре него што ће испричати ову причу, Христос ће рећи коме је она упућена: „А и некима који бијаху уверени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк. 18,9). Фарисеји су без сумње себе сматрали праведницима и да су религиознији, поштенији, духовнији, чистији од других верника. Али Христос ову причу не упућује само њима, него и свима који имају исти проблем самоправедности у свим временима, па и данашњим, модерним фарисејима, који себе узвисују, а друге понизују.
Догађај се одвија у Храму. Ништа нема необичног у томе да је фарисеј у храму. Фарисеји су били духовна елита ондашњег времена и уживали су одређени углед у народу. Али је необично да се цариник нашао у храму. Они су сматрани издајницима свога народа, непоштени и лопови – дакле, великим грешницима. Многи су у то време били уверени да цариници не могу да буду побожни, па самим тим да немају шта да траже у храму. Овакав став је и данас присутан код многих савремених „фарисеја“.
Једном је једна побожна хришћанка дошла пред цркву и рекла свештенику: „Чујем да примаш грешнике”, конкретно се фокусирајући на одређене људе за које је сматрала да им није место у цркви. Одговорио јој је: „Да, има места и за тебе – добро дошла“.
Колико пута смо чули од веома побожних људи згражање када виде у храму некога за кога они сматрају да му ту није место. Али нема бољег места за грешника од храма, од литургије, јер ту се грешник сусреће са живим Богом пред којим постаје свестан своје грешности и Божје милости. Једном је једна побожна хришћанка дошла пред цркву и рекла свештенику: „Чујем да примаш грешнике”, конкретно се фокусирајући на одређене људе за које је сматрала да им није место у цркви. Одговорио јој је: „Да, има места и за тебе – добро дошла“.
Фарисеј је стајао и поносно захваљивао Богу, набрајајући које грехе нема, истичући да није покварен као други људи. Пошто се ту нашао и цариник, посебно је Богу захвалио што није попут њега. Колико пута смо и ми сами можда овако реаговали! Волимо да се упоређујемо, посебно са онима за које сматрамо да смо у духовном и сваком другом смислу изнад њих. Колико пута смо чули изговор појединаца да не долазе у цркву јер су бољи од оних који долазе. Сваки пут када друге понижавамо, чинимо то из разлога да бисмо себе узвисили. Често кријемо своје грехе, наглашавајући грехе других. То можемо донекле успети пред људима, али Бога не можемо да преваримо. А то је управо радио фарисеј. Својим ставом заправо је показао непоштовање према Богу.
Након што се Богу представио као изразито морална особа, фарисеј наставља да истиче своје религиозне особине. „Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Побожни Јевреји су постили два пута седмично, понедељком и четвртком, иако такав пост није био прописан као обавезан. И у погледу десетка фарисеј чини више него што је био дужан. Закон је прописивао да се десетак даје само од неких житарица. Он даје десетак од свега.
За разлику од фарисеја који се моли усправно, погледом према небу (што је био уобичајени начин молитве), цариник се налази негде са стране, не подижући свој поглед ка небу јер се сматрао недостојним. Ударао се у прса што је био знак жалости. Право покајање подразумева жаљење због почињених грехова, јер смо њима увредили самог Бога. Фарисеј је гледао на цариника и уздизао се изнад њега, док је цариник знао да стоји пред самим Богом и да му је потребна његова милост. Зато једноставно моли: „Боже, милостив буди мени грешноме!” Ова кратка молитва постала је темељ једне од најзначајнијих молитава у источном хришћанству – Исусове молитве: „Господе, Исусе Христе сине Божји, помилуј ме грешног“.
Фарисеј је величао и славио себе. Садржај његове молитве је он сам а не Бог.
Немамо разлога да сумњамо у истинитост фарисејевих изјава о његовој моралности и побожности. Проблем је у духу његове молитве. Молитва треба да је величање и слављење Бога. Фарисеј је величао и славио себе. Садржај његове молитве је он сâм, а не Бог. Проблем фарисеја није био његов моралан и побожан живот. Његов проблем био је грех охолости или гордости.
Охолост је лажно осећање сопствене надмоћи. Охол човек са презиром гледа на друге, потцењује их и ниподаштава. У том контексту, Свети Јустин Ћелијски о фарисеју каже: „Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека“.
Цариник је био понизан, односно смеран. Смерност је почетна и основна врлина хришћанског живота која стоји насупрот охолости, односно гордости. О томе премудри Соломон говори: „Охолост долази пред погибао и поносит дух пред пропаст. Боље је бити понизна духа са кроткима, него делити плен са охолима. Охолост понижава човека, а ко је смеран духом, добија славу од Господа“ (Прич. 16,8-19; 29,23).
Христос наглашава да је цариник отишао оправдан дому своме, а не фарисеј. Оправдан значи ослобођен од оптужбе. Он је исповедио своју грешност и добио опроштење грехова. Фарисеј је сам себе хвалио. Он се већ сматрао праведним и није сматрао да му треба Божја милост и оправдање. Он није дошао у храм да исповеда своје грехе и да тражи Божју милост, већ да се хвали Богу. Зато није ни добио оно што заправо није ни тражио.
Каквим ставом ми одлазимо у храм на литургију? Оно што тражимо, то ћемо и добити. Ако нам је на богослужењу досадно, ако из цркве излазимо празни и неиспуњени, није ни до богослужења ни до свештеника, а најмање до Бога. Искључиво је до нас. Ако су наша срца отворена за Бога, сигурно неће остати празна. Ако се искрено исповедимо за учињене грехе, осетићемо лепоту Божјег праштања и милости.
Христос завршава ову причу речима: „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“. Коначну оцену о нашем духовном стању даје Бог, а не ми сами о себи или о другима. Охолост је карактеристика сотоне кога је тај грех довео до пада, а понизност је карактеристика самога Христа који се понизио све до смрти на крсту и зато га „Бог високо уздиже, и дарова му име које је изнад сваког имена“ (Фил. 2,8-9). Ако се узвисујемо, следимо сотону и чека нас духовни пад, ако се понизујемо, следимо Христа и Господ ће нас узвисити. Амин.
АПОСТОЛ:
А ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вери, дуготрпљењу, љубави, истрајности, гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпех и од свих избави ме Господ! А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. Но ти стој у томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио, и што из детињства знаш свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса.
Друга Посланица Светог Апостола Павла Тимотеју, зачало 296. (3,10-15)
Кратка мисао:
Свети апостол Павле пише своме младом ученику Тимотеју из тамнице. Тимотеј је од малена васпитаван у хришћанском учењу од своје маме и баке. Био је био веран хришћанској науци коју је примио од свога учитеља. Али хришћанска наука мора бити потврђена и хришћанским животом. Зато апостол Павле наводи свој пример који није прожет само врлинама већ и патњама, не како би себе уздигао већ како би Тимотија охрабрио. Живот апостола Павла пун је примера Божје верности. Без обзира на прогонства која је доживљавао, свети апостол Павле је био веран Господу и мисији коју му је Господ поверио. Апостол Павле набраја места: Антиохију, Иконију и Листру као свежије примере страдања. Пошто је Тимотеј као младић живео у Листри, био је и сведок догађања које спомиње апостол Павле. Можда му је непоколебљиво држање њеховог учитеља било надахнуће да постане његов ученик. Тимотеј треба да зна да ће и његов побожан живот – живот по Богу, односно по Божјој вољи, изазвати прогонство. Зли људи, безбожници не подносе Христову науку. Она их разоткрива. Они напредују из зла на горе. А хришћани требају напредовати у доброти, мудрости и знању Речи Божје. Поруку коју свети апостол Павле упућује Тимотеју, актуелна је и данас. Свет се противи Речи Божјој, али хришћани требају да буду постојани у истини и напредовати у побожности, без обзира на сва противљења.
Аутор: Др Јасмин Милић
Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com
Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:
ДИНАРСКИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација
ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 