Недеља блудног сина је друга недеља од три седмице пре почетка Великог поста. У претходној недељи, у црквеним службама су се почеле певати песме из Триода, књига која садржи богослужбене службе од недеља Митара и Фарисеја, до пред Васкрс, кроз Велику суботу. Као и у седмици Митара и Фарисеја и цариника, тема ове недеље је покајање, а фокус је парабола о блудном сину, која води православне да размишљају о неопходности покајања у нашем односу са нашим небеским Оцем.

ЈЕВАНЂЕЉЕ О БЛУДНОМ СИНУ

И рече: Човек неки имађаше два сина, И рече млађи од њих оцу: „Оче, дај ми део имања што припада мени.” И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.

А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: „Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу свом, па ћу му рећи: ‘Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.'” И уставши отиде оцу свом.

А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: „Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.” А отац рече слугама својим: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.” И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу певање и играње.

И дозвавши једнога од слугу питаше: „Шта је то?” А он му рече: „Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.” А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изађе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.” А он му рече: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.”

Јеванђеље по Луки, 79. (15,11-32)

Недеља блудног сина

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно,
и међу злима потроших богатство које си ми предао.
Зато Ти глас блудног сина приносим:
Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви,
прими ме у покајању, и учини ме
да будем као један од слугу Твојих. Кондак, глас 3.

У Јеванђељу по Луки, у 15. глави, испричане су нам три приче у којима је главна тема “изгубљени”: о изгубљеној овци, изгубљеној драхми и о изгубљеном односно, блудном сину (Лк. 15, 1-32).

Позадина ових прича је оптужба против Христа да се дружи са грешницима. Фарисеји и књижевници му приговарају што не осуђује грешнике, већ с њима једе и пије показујући тиме да им је близак. Због тога га оптужују да је и сам грешник.

Наведене приче потврђују Христову мисију. Реагујући на горње оптужбе, Христос ће рећи: „Не требају здрави љекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на појакајње, него грјешнике“. (Мк 2, 17). Он на грешнике гледа другачије од фарисеја и књижевника. Није искључив према њима већ им прилази као пастир изгубљеној овци коју пожртвовано тражи.

Прича о блудном сину је необична. Говори нам о оцу и о његова два сина. Старији син је послушан своме оцу. Вредно ради на његовом имању, одговоран је, стрпљиво чека своје наследство, које му по закону може припасти тек након очеве смрти. Дакле, показује поштовање према оцу, према традицији, према закону, а кроз све то поштује и Бога својих отаца који је сва та правила одредио. Гледајући људски, старији син заслужује наше поштовање.

ПОСЛУШАЈТЕ ОВУ ПРОПОВЕД:

Млађи син је непослушан, не мари за норме, обичаје, традицију, у коначници не мари ни за властитог оца. Он себе доживљава као роба у својој породици. Жели слободу, жели “део имања” којега није стекао, али сматра да му оно припада. Он жели ићи својим путем, живети живот без оца. Захтевајући своје наследство, млађи син настоји да прекине заједнички живот са оцем. Грчка реч која се овде користи за имање је биос (живот). Млађи син заправи жели “свој живот”.

Млађи син је све супротно од старијег. Нема поштовања према оцу, према традицији, према закону ни према Богу. Гледајући људски, он не заслужује наше поштовање.

Млађи син је отишао својим путем са очевим богатством. Имао је и трошио – трошио је развратно. Понашао се као пробисвет, проводећи живот у неморалу. Док је имао новца, имао је и пријатеље. Једноставно их је куповао. Али после неког времена, млађи син је почео да жање оно што је посејао. Упао је у невоље. Понестало му је новца управо када се појавила глад у земљи у којој се нашао.

У овој тешкој ситуацији, млађи син је морао сам да се снађе како би преживео. Нашао је посао као чувар свиња. То је било веома понижавајуће за Јевреје. Једна рабинска изрека каже: „Проклет ко гаји свиње“. Да понижење буде још веће, био је толико гладан да је хтео да једе рошчиће које су давали свињама, али ни то није добио. Зато, након што је “дошао себи” одлучује да се врати своме оцу јер и његови најамници живе боље него он сад. Доноси одлуку да оцу каже следеће: ‘Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.'”

Враћа се у свој крај, у свој дом. Отац га је чекао, из далека приметио, потрчао према њему, загрлио га и изљубио. Гледајући људским очима, могли би смо рећи да отац није добро поступио. Заслужује ли млађи син разумевање након свега? Ако га је већ и примио назад, да ли заслужује овај блудни син да му отац врати сва достојанства која је имао пре него што га је напустио и расуо имање?

Очева реакција је сигурно ганула блудног сина, који изговара речи покајања: „Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим”. Ако му је првобитна намера била само да се спаси од невоље, сусрет са оцем га је сигурно довео до искреног покајања.

Реакција старијег сина је разумљива. Његов брат, блудник и пробисвет је свој део имања потрошио и сад ће да живи од онога што је преостало, а што је заправо његов део, део старијег и послушнијег брата. То није праведно, и опет, гледајући људски, разумљиво је да се ставимо на страну старијег брата. Оно што му се догађа је заправо неправедно.

Али ова прича није у складу с људском, већ божанском логиком. И сви се ми можемо пронаћи у њој, или у улози старијег или у улози млађег – блудног сина.

Оно што мислимо да нас може учинити срећним и слободним без Бога заправо нас води у ропство и понижење

Отац је слика небеског оца. Два сина су слика верника. Старији син је слика доброг, послушног дететa Божијег који своју послушност темељи само на извршавању правила. Блудни син је слика палог детета Божијег који сматра да може да живи без Бога. И пре него што осудимо блудног сина, размислимо колико пута смо управо ми, као верници пожелели да живимо “свој живот” без Бога. Хришћански живот нам се понекад чини превише захтеван. Хтели би слободу, желели би да будемо своји господари. Хтели би да будемо и хришћани али да нам се Бог не меша превише у живот. Осећамо се некад ограничени, неслободни. Разлог за овакав начин размишљања је неразумевање истинске слободе. Оно што мислимо да нас може учинити срећним и слободним без Бога заправо нас води у ропство и понижење, а што видимо у причи о блудном сину.

Блудни или изгубљени син, није разумео да оно што има није зарадио он, већ да је заправо очево. Тражио је „своје“. Некада и ми помислимо да заслужујемо Божије благослове. Мислимо да смо „заслужили“ Божију наклоност. Заборављамо на благодат Божију која нам је дата из пречисте љубави Божије према нама. Ми не заслужујемо Божију наклоност. Али понекад, у невољи, кажемо: „Боже, чиме сам ово заслужио?“, мислећи да су наше заслуге добре, а не лоше. Псалмиста каже: . Ако ћеш на безакоње гледати, Господе: Господе, ко ће остати? Али је у тебе праштање, да би те се бојали” (Пс 130, 3-4).

Међутим, и верници се понекад понашају попут тинејџера који желе да живе “свој живот”, понекад кажу „Доста ми је свега, дај ми слободу, да идем својим путем“. Желе да прекину везу са Богом. Управо то се десило нашим прародитељима. Желели су живот без Бога. Свима су нам познате последице такве одлуке.

Док смо у Очевој кући – у Цркви, можемо се ослонити на Очев благослов. Али када напуштамо Очев дом, лишавамо се дивних Божијих благослова које Бог има за нас. Нећемо изгубити свог Оца или свој дом, ако се Богу вратимо у покајању, као што ћемо видети на крају ове приче, али ћемо изгубити многе благослове које смо могли имати да нисмо напуштали Очев дом.

Нажалост, не можемо контролисати све ситуације у којима се налазимо. Рат, елементарне непогоде и сличне невоље подједнако погађају све оне који се у њима затекну. Међутим, у свету невоља, патњи и проблема, верник може опстати само у заједници са Богом.

Живот без Оца је узалудан, празан, без циља, без сигурног ослонца. Млађи син „просу имање своје живећи развратно“. (Лк 15, 13). То је слика свих оних који расипају дар живота у сујетама без Бога.

Нашавши се у глади, као последици невоље на коју није могао да утиче, блудном сину је без очевог благослова, било још теже. Нажалост, не можемо контролисати све ситуације у којима се налазимо. Рат, елементарне непогоде и сличне невоље подједнако погађају све оне који се у њима затекну. Међутим, у свету невоља, патњи и проблема, верник може опстати само у заједници са Богом.

Верника који мисли да може сам, да може и без Бога, Бог ће често понизити, како би  схватио да је без Бога ништа. Не постоји ништа ван Бога што може утажити нашу духовну глад, духовну празнину. Блажени Августин је рекао: „Ти си нас, Господе, створио за себе, и немирно је срце наше док се не смири у теби“.

Невоље у којима се налазимо када идемо својим путем, када се удаљимо од Бога, заправо треба да служе за наше добро. Млађи син је у овој ситуацији „дошао себи”. Схватио је да га је жеља за слободом довела до “свињарије”. Да, Бог жели да се „опаметимо“. Млађи син је схватио да су и слуге његовог оца у бољем положају од њега. Сматрао је да је ван Очевог дома много боље, да га чекају многе радости и уживања. Али грдно је погрешио. Схватио је да је погрешио против Неба и против оца. Схватио је да је његов грех непоштовање Бога. Заправо је сваки грех, пре свега побуна против Бога.

Види и ово: Недеља блудног сина (владика Николај Велимировић)

Отац реагује ван сваке логике. Зато и јесте слика Бога, јер Бог према човеку показује љубав која не може да се смести у људску логику.

Бог нас понекад ставља у одређене ситуације да схватимо свој грех, покајемо се и вратимо у наручје Очево. Блудни син, након што је “дошао себи” схвата шта је урадио и доноси одлуку да се врати у дом свог оца. Отац га је чекао. Угледа га издалека и потрча му у сусрет. Отац не кори сина него га воли и радује се његовом повратку. Син је прошао доста невоља, научио је лекцију, пожњео је оно што је посејао. Сада је поново у наручју свог Оца. Отац реагује ван сваке логике. Зато и јесте слика Бога, јер Бог према човеку показује љубав која не може да се смести у људску логику.

Отац наређује слугама да његовом млађем сину дају: а) Најбољу хаљину – ознаку положаја, б) Прстен – знак ауторитета, в) Обућу – ознаку слободног човека.

Очева радост је била толика да је приредио и славље. Христос је у ранијим причама нагласио да “бива радост пред анђелима Божијим због једног грјешника који се каје” (Лука 15, 10).

Колико се Отац радовао млађем сину, толико је сигурно био тужан због старијег. Божије срце пати када његова деца гледају са висине на своју браћу, када му не служе из љубави, када му приговарају за милост коју показује према другима.

Старији син је слика фарисеја и књижевника. Они су крути, више им је стало до прописа него до правог односа са Богом. Они не показују радост служења, већ извршавају само своје религиозне обавезе. Због тога су искључиви према онима које они сматрају великим грешницима. Некада се и хришћани понашају тако. Искључиво гледају на грешнике који се појаве у цркви. Али Бог, попут оца у овој причи једнако воли своју децу, па чак и ону која у одређеном тренутку падну, залутају, али на крају “дођу себи” кроз искрено покајање. Јер свако ко се у покајању врате Богу “мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“.

Нека нас пример блудног сина поучи да ако желимо бити слободни од Бога, заправо ћемо пасти у ропство греха и да ћемо пожњети последице тога. Али Бог је љубав и, уколико се вратимо са кривог пута, кроз искрено покајање у његов дом, примиће нас у свој загрљај. Зато се верно држимо Христа Спаситеља, а када паднемо, ипак имамо утеху. Отац нас чека раширених руку.

Нека и наша молитва буде попут оне коју Источна црква пева ове недеље:

Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби (тропар).

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих (кондак).

Чувајмо се да не будемо попут старијег сина, и да не гледамо са висине и са сумњом на покајнике. Бог зна свачије срце. Рај је био отворен и за разбојника с крста. Праве покајнике Бог увек чека са љубављу.

Захвалимо Богу на његовој бескрајној љубави и доброти, коме у молитви говоримо: “… дуготрпељиви, многомилостиви, многосажаљиви, који праведнике љубиш, а грешнике милујеш и све зовеш спасењу обећањем будућих добара…” (Молитва у свако доба дана).

На крају, немојмо да заборавимо да Христос прича ову причу фарисејима и књижевницима. Старијег сина успоређује са њима. Старији син се толико расрдио да је на крају самог сина Божијег осудио на смрт. Млађи син је слика цариника и грешника. Због њих је син Божији отишао на крст. Амин.

АПОСТОЛ:
                                                                                                                                                                Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом својом. Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тело с њом? Јер је речено: „Биће двоје једно тело.” А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме. Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији.  Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 135. (6,12-20)                              

Кратка мисао:  

Често хришћани доживљавају Бога као неког ко само даје забране. У томе смислу своде хришћански живот на "сме се, не сме се". Бог нам је дао своје заповести за наше добро. Човек је слободно биће. Може да ради шта жели, али сваки наш поступак доноси и последице. Зато апостол Павле каже: Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. Посебно наглашава грехове против тела наводећи да је тело храм Светога Духа. Телом требамо да прославимо Бога а не да га предамо бескорисним ужицима. Бог жели да цело наше биће, дух душа и тело прославе Бога. А Бога прослављамо, између осталог и добрим одлукама. Слободна смо бића, можемо да чинимо шта желимо, али као Божјда деца, позвани смо да се опредељујемо за добро, за оно што нам користи - не само у овом животу, већ за вечност. Зато истражујмо што је угодно Господу (Еф. 5,19) и одлучујмо се увек за добро.

Аутор: Др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG