А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: „Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми.” Тада ће му одговорити праведници говорећи: „Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?” И одговарајући Цар, рећи ће им: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.” Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме.” Тад ће му одговорити и они говорећи: „Господе, када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?” Тада ће им одговорити говорећи: „Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.” И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Јеванђеље по Матеју, 106 (25,31-46)

Недеља о Страшном суду

Христос ће доћи поново. То је његово обећање, апостолско веровање и ишчекивање хришћана у свим временима. Када ће се тај славни дан догодити, није нам познато. Покушали су неки да одреде тачан датум Христовог доласка, из чега су се изродиле и неке хришћанске секте, али Христос је по томе питању јасан: “А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам“. (Матеј 24, 36).

Не знамо, дакле, када ће доћи, али знамо да ће доћи. Приликом Христовог доласка догодиће се васкрсење мртвих. Сви ћемо стати пред Господа, праведног Судију. У једној јутарњој молитви исповедамо: “Судија ће доћи изненада, и откриће се свачија дела, но са страхом вичемо у поноћи: Свет, си, Свет, Свет Боже…“. Управо зато што не знамо када ће Господ доћи, односно када ћемо ми са ове земље отићи, Христос нас на више места позива да будемо будни и приправни. “Пазите, бдијте и молите се; јер не знате кад ће вријеме настати” (Марко 13,33).

Сваки хришћански верник треба са страхопоштовањем да ишчекује тај дан када ће сви стати пред престо Христов. Зато се у источном богословљу последњи суд, судњи дан или општи суд назива Страшни суд. Док смо овде на земљи, Бог нас позива на покајање. Зато смо у претходним недељама слушали јеванђеља о покајницима: о царинику Закхеју, митару и блудном сину. Најлепши сусрет између Бога и човека је сусрет у покајању и опроштењу грехова. Зато је покајање радост и хришћанин који живи покајање, може радосно да ишчекује и Страшни суд. Страх који треба да прати хришћане је страх од одсутности Божије у њиховом животу. А то може да се деси само ако се ми удаљимо од Господа. Зато нас св. Павле подстиче да градимо своје спасење “са страхом и трепетом” (Филипљанима 2, 12).

Последњи суд је коначан – зато је страшан. Након њега нема више могућности покајања. Зато ће он у правом смислу речи бити страшан за оне који су у овоземаљском животу одбацили Бога, или за оне који, иако су веровали, нису себе припремили за страшни суд покајањем и плодовима хришћанског живота. Зато “бдијмо и будимо тријезни” (1 Солуњанима 5, 6), да нас долазак Господњи не затекне неспремне.

На последњем суду све наше овоземањске поделе више ништа неће значити: ни класне, ни расне, националне или конфесионалне. Једини идентитет који ће бити пресудан да се нађемо на страни оваца, биће наш идентитет у Христу.

Христов други долазак неће бити попут првог. Први пут је дошао као нејака беба, дошао је да му људи суде за наше грехе. Други пут долази у слави својој да он суди људима. Први пут је дошао да би био рођен у штали, и умро на крсту. Други пут долази као Цар који седи на престолу славе своје. Први пут је дошао примећен од малог броја људи: пастира и мудраца са Истока. Други пут долази у пратњи анђела, и пред Њим ће се сабрати сви народи. Све људе који су икада живели на овој земљи, Христос ће поделити само у две скупине: овце и јарце. Христос, као Добри пастир узима слику пастира који након испаше оваца и јараца, на крају дана разлучује једне од других. Свако иде у свој тор. На последњем суду све наше овоземаљске поделе више ништа неће значити: ни класне, ни расне, националне или конфесионалне. Једини идентитет који ће бити пресудан да се нађемо на страни оваца, биће наш идентитет у Христу.

Са десне стране Христа наћи ће се благословени. Са леве проклети. За десне последњи суд ће бити улазак у радост, за леве, одлазак у огањ вечни. Христос изриче коначну пресуду и образлаже је на следећи начин: “Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: ,Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми., Праведници, како се називају они с десне стране, су збуњени: ,Господе, када те видесмо…,. А Христос одговара: ,Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.,

„Видех лице брата свога, видех лице Бога свога” говорили су оци, пустињаци. То је исправно разумевање Христових речи у данашњем јеванђељу.

Сва наша вера, ако није потврђена делима, нема никакву вредност. Христос је цео закон сажео у две заповести љубави: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим… Љуби ближњега свога као самога себе” (Матеј 22, 37-39).

Љубав према Богу открива се у љубави према ближњима. “Ако ко рече: рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега није видио?” (1 Јованова 4,20). Хришћани често заборављају овај веома важан аспект љубави према Богу: Ако не волимо ближње, лажемо да волимо Бога. Волети Бога и волети ближње значи живети христолико и крстолико. Јер управо је крст симбол љубави према Богу (вертикала) и љубави према ближњима (хоризонтала). А љубав према ближњима, посебно онима који су потреби и којима можемо да помогнемо, показује се конкретним делима. Јаков каже: “Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема?” (Јаков 2, 14). И наставља: “Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни. И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи” (Јаков 2, 15-17).

Христос не тражи од нас као појединаца да саградимо болницу, или своју кућу претворимо у прихватни камп за избеглице, уколико то нису наше могућности. Вероватно многи од нас не могу да нахране све гладне у своме крају. Али сигурно нам Бог даје пуно могућности да учинимо дела милосрђа и да не окренемо главу од оних које нам Бог постави на пут а којима можемо барем донекле да помогнемо. Можда у нашој породици или фамилији имамо оне који су гладни и жедни, боси и голи али ми за њих немаримо. Жалосно је нпр. када деца, која су примила сву љубав својих родитеља, не брину за њих у старости. Колико је старих “гладно и жедно, голо и босо” јер су их њихова деца заборавила. Не требамо да идемо далеко. Довољно је да се окренемо око себе и добићемо прилику да волимо делима љубави оне којима сигурно на одређени начин можемо да помогнемо. У њима нам се открива сам Христос.

Затим, Христос изриче коначну пресуду онима с леве стране, такође са образложењем: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме”. Запазите да благословенима Христос каже да уђу у Царство које им је “припремљено од постања света”. А проклетима каже да оду у “огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“. Дакле, проклете ће снаћи судбина која им није била намењена. Одлазак у пакао њихов је избор а не Божија вечна намера.

Проклети својим одговором као да кажу: “Господе, али ми нисмо знали да си то ти”. Правдају се незнањем: „Господе, када те видесмо… “. Њихово питање, иако садржајно исто, суштински је другачије од питања праведника. Праведници су чинили добро ближњима јер је то био плод њиховог духовног живота. Проклети постављају питање “када те видесмо” као изговор, као оправдање њиховог бесплодног живота. И то јесте проблем многих, па и оних који се називају хришћанима, али у њиховом хришћанству нема Христа. Они га не препознају у свакодневном животу, не познају његов глас, немају молитвено заједништво са њим, немају литургијски живот, не причешћују се Христом. Зато га и не виде.

Запазимо такође да кривња проклетих није у томе што су чинили зло, већ што су пропустили да чине добро. Грех није само чињење зла, већ и нечињење добра.

Док су благословени, чинећи добро онима који су у потреби, чинили дела самоме Христу, проклети су одбили Христа који им се приближио у онима који су требали милосрђе. Они одлазе у муку вечну, а праведници у живот вечни.

Помагање другима је свакако пожељно и похвално. Али без вере и без Христа оно неће бити карта за Царство небеско.

Не би смо смели овај приказ Страшног суда доживети као позив на хуманитарно деловање као критеријуму за спасење. Порука је пуно дубља. Христос наглашава да наша вера мора бити видљива у односима са другима. Помагање другима је свакако пожељно и похвално. Али без вере и без Христа оно неће бити карта за Царство небеско. Наша вера мора бити видљива у сваком сегменту нашег живота. Ако верујемо и чинимо добро, а нисмо спремни да праштамо, неће ни нама бити опроштено (Матеј 6,12-15; 18,35). Ако се стидимо Христа пред људима, и он ће да се постиди нас пред Оцем својим (Матеј 10,31-33). Бићемо суђени по свакој речи и делима (Матеј 12,36; 16,27). Велик у Царству небеском биће онај који извршава заповести Христове (Матеј 5,19).

Дакле, када извршимо заповест Христову да љубимо “Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” када заиста живимо Христом, то ће бити потврђено нашим делима, међу којима свакако значајно место заузимају она која потврђују нашу љубав према ближњима.

Нека Христос буде темељ свих наших мисли и дела. Сваког дана нашег живота будно пазимо да нас дан његовог долакса, или нашег одласка не затекне неспремне. Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, молимо. Подај, Господе. Амин!

Аутор: Др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG