Недеља праштања је последња припремна недеља пред почетак Великог поста.
Истовремено, ова недеља се назива и Недеља изгубљеног Раја јер се сећамо изгнања Адама
и Еве из Раја. Изгнање је последица греха, негативне употребе слободе која је дата од Бога,
и на крају самог прекршаја заповести неједења.

Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше. Јеванђеље по Матеју, 17 (6,14-21)

Недеља праштања – Јеванђеље о праштању и посту

Учитељу премудрости, Даваоче разума,
Изобличитељу немудрих и Заштитниче немоћних,
утврди и уразуми срце моје Владико.
Ти ми дајеш речи премудрости, Речи очева:
Не забрани устима мојим да Те зову:
Милостиви, смилуј се на мене палог. (кондак)

Данашње јеванђеље нам доноси Христове речи, изговорене након што је своје ученике поучио молитви Господњој, односно молитви Оче наш. Ову молитву сваки хришћанин треба да изговора више пута дневно. А она садржи и ову молбу: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Христос у данашњем јеванђељу тумачи управо овај део наведене молитве: “Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша”. Зашто је од свих молби молитве Господње Христос нагласио баш ову?

ПОСЛУШАЈТЕ ОВУ ПРОПОВЕД:

Дугови су заправо наши греси које чинимо против Бога и наших ближњих. Наши греси изобличавају слику Божју у нама и воде нас у вечну пропаст, у вечно проклетство. Они су озбиљна препрека између нас и Бога. Нашим гресима вређамо Бога. А увреда треба да се надокнади. Она захтева казну и одштету. Зато смо дужници Богу који би требали да поправимо штету и увреду коју нашим гресима чинимо према Богу. Ако дуг није подмирен, стићи ће нас казна. Нажалост, сами не можемо да се ослободимо тога терета кога свакодневно гомиламо. Али нас Бог не оставља без утехе. Благословена је истина да Бог прашта наше грехе. Заправо, Oн је узео све наше дугове на себе када је умирао на крсту.

Божје праштање грешницима не долази аутоматски. Бог не прашта без покајања. У покајању и праштању Бог нам се открива као Бог љубави који нам даје своју благодат и прима нас у очински загрљај. Праштањем нам Бог даје и потребну благодат да можемо да побеђујемо грех. Зато је говорио након што је праштао: “Иди, и не греши више“. То не значи да више никада нећемо сагрешити. Док смо у овоме смртном телу, грешићемо. Али смо позвани да се не предајемо греху, већ да се боримо против њега. Снагу у тој борби примамо од Христа у покајању, његовом праштању, литургијским и светотајинским животом, дакле животом у Христу.

Осим покајања, Христове речи пред нас стављају још један, веома важан услов ако желимо да нам Бог опрости. Ако га испунимо, биће нам опроштено. Ако га не испунимо, неће нам бити опроштени греси. Од нас се тражи да и ми праштамо другима учињене увреде и неправде према нама. Однос према ближњима говори и о нашем односу према Богу. Христос нас учи да волимо наше ближње као саме себе, да другима чинимо оно што желимо да се чини нама, односно да им не чинимо што не желимо да се чини нама, да праштамо један другоме и да волимо чак и непријатеље своје. Христов закон љубави пуно је захтевнији од старозаветних прописа. Није довољно да волимо само наше ближње већ и наше непријатеље.

У праштању другима се ломи наша воља и у потпуности се подређујемо Божјој вољи. Праштајући, обнављамо слику Божју у нама. Најбољи показатељ наше христоликости је праштање другима.

Овај Христов захтев супроставља се нашим осећањима и нашој вољи. Тешко је праштати, посебно када се ради о великим увредама и неправдама. Како да опростимо непријатељима који су учинили тешка зла или убили нашег ближњег? У молитви Оче наш изговарамо и молбу: “Да буде воља твоја…” А његова је воља да праштамо. Христос нам је и у томе пример. На крсту је тражио опроштење за оне који су му нанели тешку неправду и осудили га на најокрутнију смрт: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине” (Лука 23,34). У праштању другима се ломи наша воља и у потпуности се подређујемо Божјој вољи. Праштајући, обнављамо слику Божју у нама. Најбољи показатељ наше христоликости је праштање другима.

Наш дуг према Богу је много већи од дуга наших ближњих према нама. А Бог нам, у својој љубави и милости увек прашта када му дођемо као покајници. Ако нас Бог тако неизмерно љуби, несмемо да затварамо своја срца мржњом и непраштањем према ближњима. Чак и када су им срца тврда, када не желе да траже опроштај, учинимо ми први корак. Непраштање је оно што првенствено нама наноси штету, ствара немир у нашој души, а што је најгоре, затвара врата Божанском праштању. Непраштање нас везује у ланце мржње и зла. Христос жели да будемо ослобођени тог ропства.

Ако не можемо да опростимо другима, а тражимо да Бог опрости нама, тада смо попут оног неправедног слуге који је цару дуговао 10 хиљада талената, али није могао тај дуг да врати. Молио је цара да му дуг опрости, и овај му се смиловао. Недуго затим, овај је слуга наишао на једног од својих дужника који му је дуговао пуно мањи дуг, 100 денара (6000 динара је вредео један таленат). Тражио је да му се дуг врати. Дужник га је молио да му дуг опрости, али овај то није то хтео да учини, већ га је предао у тамницу. Када је то цар чуо, разгневио се и предао га је “мучитељима” док није исплатио сав дуг. У томе контексту, Христос каже да другима требамо да праштамо до “седамдесет пута седам” што је у оно време значило бесконачно (Мт 18,21-35) Ако нисмо спремни да опростимо, онда у ствари, молитвом Господњом тражимо од Бога осуду. Тада, као да изговарамо следеће: „Немој нам праштати јер ни ми не праштамо“. Јер како другачије да разумемо ову молбу ако нисмо спремни да праштамо.

Свети Марко подвижник каже: „Знак искрене љубави је да праштамо учињене неправде. Таквом љубављу Господ је заволео свет“. Свети Павле каже: “Не будите никоме ништа дужни, осим да љубите један другога” (Рим 13, 8).

Након говора о праштању, Христос наставља да говори о посту. Пост је духовни и телесни подвиг. Али телесни пост неће пуно значити без духовне димензије нашег хришћанског сведочанства. Важна је димензија управо праштање. У данима који су пред нама, данима Великог поста, ово морамо да имамо на уму. Ако праштамо, тада и наш пост има смисла. У томе смислу су значајне и речи Светог Василија Великог: “Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.“

Постом не треба да привлачимо пажњу на себе. Фарисеј се у Храму хвалио како пости два пута у недељи. То хвалисање и истицање његове побожности, Христос ставља у негативан контекст. Пост је наш однос према Богу, а не показивање наше духовне посебности пред другима. Зато Христос каже “А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш“. Мазање главе уљем и умување је био хигијенски чин. Христос нас овим речима заправо позива да се у посту не понашамо попут лицемера који својим натмуреним лицем изгледају као изморени, суморни и жалосни патници пред другима. Пред другима требамо да изгледамо уобичајно, “намазане главе и умивеног лица”, а пред Бога требамо да дођемо искреног срца. Телесни пост је благотворан за здравље нашег тела, али Бог жели да постом прочистимо и оснажимо нашег духовног човека.

Христос нас на крају данашњег јеванђеља опомиње да не сабиремо пропадљиво благо на земљи: “Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“. Не позива нас Христос да не бринемо за своје материјалне потребе већ да нам материјално не постане једина брига. Нема никакве сигурности у материјалном. Сва блага овога света су пролазна и пропадљива. Једино непролазно благо је Христос. Зато наше срце треба бити у Њему, односно испуњено са Њим.

Данашња недеља нас уводи у Велики пост с главним нагласком на праштање. Зато се ова недеља зове и недеља праштања. Али праштање је хришћански императив не само у овим данима већ током целог овоземаљског живота. Ако је нешто грех да чинимо током Великог поста, грех је да то исто чинимо и након њега. Наш хришћански живот не смемо да сместимо само у границе овог или неког другог поста. Пост је ту да нам помогне како би смо више порадили на неким својим слабостима, на нашем односу према Богу и ближњима и на тај начин, оснажени Христовом благодаћу, наставили живети још богатијим хришћанским животом и након ових дана.

Праштајмо, јер нам је опроштено. Љубимо јер смо љубљени. Постимо да би смо од Бога снагу у нашој слабости примили. Нека наш живот буде Христос јер је он наше непролазно благо. Амин.

АПОСТОЛ

И ово тим пре што знате време, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости. Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тело не претварајте у похоте. 1. А слабога у вери примајте, без расправљања о мишљењима. Јер један верује да сме све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Свом господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.
Посланица Светог Апостола Павла Римљанима, зачало 112 (13,11-14; 14,1-4)

Аутор: Др Јасмин Милић

Oстала тумачења недељних јеванђеља види овде.

Наручите још данас књигу Великопосне и пасхалне проповеди. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG