Не постоји особа на овом свету која неће окусити смрт. Чак је и сам Христос телесно умро и васкрсао. Богородица, светитељи, сви људи до сада су умрли телесно. Само три особе нису још умрле: Енох, Илија и Јован Богослов. Међутим, и они ће умрети када се наврши оно што је записано. Дакле, сви ћемо умрети.

Проблематика лежи у томе што човек не прихвата смрт. То је донекле и природно, јер човек првобитно није ни створен да умире. Бог нас није створио да бисмо умирали. Бог није створио смрт у човечијем животу, и зато, јер то није природна појава, иако човек зна да ће свакако умрети једног дана, логички зна, он то не прихвата. Не само сопствену смрт, већ он не прихвата ни смрт другога. Стога, када се нађе неко нама драг или ми сами близу смрти, жалостимо се, падамо у очајање и осећамо се јако лоше.

Зашто је човеку та чињеница смрти толико страшна? Стога што се његово психосоматско јединство, којим га је Бог створио, раздваја. Бог је створио човека као душевно и телесно биће, али смрт “распарчава” душу од тела, то јединство човека. Тело се предаје земљи из које је и узето, а душа одлази из мртвог тела. Та чињеница смрти је последица. Када је Бог створио човека, дао му је једну заповест, рекавши му да ће, ако ту заповест прекрши, смрт доћи као последица, а не као казна. Као последица пада, апостасије (отпадништва) долази смрт.

Човек је умро духовно чим је прекршио заповест, јер га је напустила Божја благодат, а много година касније је умро и телесно. Од тада je смрт постала део нашег живота. Зато је Христос, када је постао човек, укинуо смрт својим васкрсењем и присуством након телесне смрти, дајући нам могућност да побеђујемо духовну смрт општењем са Њим, а телесну смрт када се деси опште васкрсење мртвих и други долазак Христов. Стога, у Символу вере сведочимо у Цркви, говорећи: “Чекам васкрсење мртвих”, што значи да чекамо и верујемо у свеопште васкрсење мртвих. Сви ће васкрснути.

Како ће се то десити? За Бога ништа није немогуће. Као што је створио свет, тако ће васкрснути све људе. Васкрснуће сви, односно њихова тела ће васкрснути, а не душе. Душе су већ добиле бесмртност по Божјој благодати. Дакле, тело је мртво и оно ће васкрснути и поново се објединити са нашом душом.

Међутим, тада неће бити болесни, стари, мала деца, бебе итд. Сваки човек ће васкрснути као савршени човек. Они који су умрли са 100 година неће имати сто година, они који су умрли као бебе од 5 месеци неће имати пет месеци, они који су били болесни неће бити болесни. Неко ко је слеп, инвалид или има неки телесни проблем неће више то бити. Сви ће васкрснути у савршеном добу. Наравно, када кажемо “савршене године”, то не значи одређени број година (25, 30 итд.). Свети оци говоре да ће, као што је Христос, када је умро и васкрсао, имао 33 године, тако ћемо и ми бити у том неком “савршеном људском добу”.

Након смрти ћемо познавати једни друге. Нећемо губити своју спознајну способност, не губимо своју личност. Знаћемо ко смо, знаћемо шта смо радили, знаћемо шта смо желели, знаћемо ко су нам били родитељи, пријатељи, дела наша… ништа се не губи. Имамо познање свега. Из тог разлога и можемо да добијамо духовну помоћ Цркве. Сетимо се Јеванђеља по Луки и приче о Лазару и богаташу. То није парабола, већ чињеница. Умре богаташ и нађе се у тескоби одсуства Божјег и желео је да пошаље неког да упозори своју браћу како не би и они завршили слично као и он.

Смрт је победа ђавола, али Христос укида смрт својим Васкрсењем и даје нам могућност да ту смрт, која је понижавајућа за нас, преобразимо у нешто добро. Тако можемо размишљати о смрти у нашем животу. Свети оци су увек неговали сећање на смрт, са здраворазумношћу, како им се ум не би “лепио” за испразне, тренутне ствари овога света. Тако су се борили духовно. Смрт је догађај који раздваја душу од тела и она се дешава на многе начине. Црква учи да је то раздвајање насилно. Како се раздвајање дешава, ми не знамо. Неки умру од болести, неки у несрећи, неки од старости. Сваки човек има свој начин на који ће се десити раздвајање душе од тела, односно наступити смрт. Свакако да нам Бог тог тренутка помаже да имамо мир у души, поготово ако смо током живота били близу Њега.

Ја сам имао прилике да видим многе људе како умиру, првенствено због свог положаја као јереј. Много пута сам позван да читам молитве људима који су убрзо потом умрли. На Светој Гори сам видео многе монахе како умиру. Заиста сам тада мислио да сви тако умиру као ти монаси, али сам касније видео да то није тако и да постоје људи који се муче. Овде не мислим на телесну муку, јер она је природна — тело се разбољева временом. Свака болест има своју муку, наравно. Овде мислим на духовну тескобу. Када човек није близу Бога, осећа се јако тескобно док умире. Скоро сви монаси и монахиње које сам познавао и био сведок њихове смрти, имали су, да кажем, свети крај, мирну смрт. Сећам се једног старца Теофилакта који је живео са светим Јосифом Исихастом неко време. Имао је 97 година и обишао сам га пре него што је уснио у Господу. Није могао да дише, па су му монаси направили нешто као балон, јако примитивну направу, да му олакша дисање. Тада није било струје, камоли неко друго средство да му помогнемо. Али он је био пресрећан! Када су му извадили ту направу, ја, индискретно, упитах: “Плашиш ли се смрти, папу?” (грч. старчић, декица), а он ми одговори да се не плаши и да стално у себи понавља Исусову молитву. Након 20 минута од моје посете, тај старчић је мирно умро. Много таквих случајева сам посведочио.

 Предавање Митрополита Лимасолског Атанасија 17.03.2023, део први.

Са грчког превела Анђела Стевановић маст.теологије

Извор: