Трећа недеља Великог поста у традицији Источне Цркве назива се Крстопоклона.
Рече Господ: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима. И рече им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. Јеванђеље по Марку, зачало 37 (8:34-9:1)
Трећа недеља Великог поста – Крстопоклона
Христос нас учи да следити Њега значи одрећи се себе и узети свој крст. Следити Њега значи да Га се не стидимо већ да се Христом поносимо. Следити Њега значи изгубити “свој живот” да би смо задобили прави Живот – Христа распетог и васкрслог. Одрећи се себе значи у потпуности се предати другом. Бог жели да се у потпуности предамо Њему јер тада не остајемо без себе већ враћамо себе у стање које је Богу угодно. Одричемо се греха, зла и безбоштва, како би живели пунину живота у Богу. У томе контексту требамо разумети и шта значи изгубити “свој живот”, Уместо живота без Бога, Бог нам даје Себе, а са Њим живот смисла на овој земљи и живот славе у вечности.
Али славе нема без крста. Зато Христос даје нагласак на крсту, као важном аспекту слеђења Њега.
Шта је крст за хришћанина?
Можда никада не бисмо чули за крст као средству мучења и усмрћивања да на њему није био разапет Христос. Шта бисмо могли позитивно рећи о крсту да није било Христовог крста? То презрено губилиште постаје извор спасења, порука благодати Божје, љубави Божје, Божјег праштања. Свети апостол Павле ће рећи:
„Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо” (1. Коринћанима 1, 18)
Ђаво мрзи крст. Он зна да је на крсту уништена смрт, односно да је његов ауторитет сломљен. Ђаво је на крсту побеђен. И зато је свако подсећање на крст, за ђавола поражавајуће.
Неверници не воле крст. Смета им и зато желе да га уклоне из јавног простора. Не желе да га гледају. Зашто? Јер крст носи моћну поруку коју они не желе да прихвате.
Нажалост, има и верника у појединим хришћанским заједницама који не разумеју поруку крста. Ових дана сам чуо једног проповедника како се руга онима који носе крст и који крст сматрају симболом хришћанства. Крст је, каже, средство за мучење, па би то било као да носиш електричну столицу око врата. Иначе, то је омиљени аргумент Јеховиних сведока против крста.
Истина је да је крст био страшно средство мучења и погубљења. Такав је био и Крст Христов. Међутим, ако наше мисли о Христовом крсту остају само на чињеници да је то место мучења, страдања и смрти, онда нисмо у потпуности разумели Христа. Тада је за нас Он попут многих других који су умрли на крсту. Али Христов крст је другачији од свих других крстова – јер је Христос другачији од свих смртника који су завршили на крсту. Док су други завршавали на крсту због својих грехова, Христос је на крсту умирао као “праведник за неправеднике” (1 Петрова 3, 18). О Њему пророк Исаија говори: “Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња” (Исаија 53, 5).
Крст Христов је најлепши символ љубави. Та је љубав потврђена патњом. Кад погледам крст, кад погледам Распетога, када видим његове прободене руке које су раширене као да ме грле, видим Љубав. Христос, распет, раширених руку, као да каже: „гле, волим те оволико“. “Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни” (Јован 3,16). Христос је понео свој крст и тиме показао колико нас љуби. Када нас Христос позива да узмемо свој крст и да Га следимо, Он нас позива да Га љубимо изнад свега. Као што је Његова љубав према нама била пожртвована, тако и наша љубав према Њему треба бити спремна и на жртву. Када помислимо да је наш крст тежак, сетимо се крста Господњег и шта је све Господ поднео, јер нас љуби.
Крст Христов је место победе. Многима, па чак и Христовим ученицима, изгледало је да је на крсту Христос поражен. Али Христос је на крсту победио грех и последицу греха – смрт, као и власт сатане над човеком. Ако је Христос наш живот, тада ни грех ни смрт немају последњу реч над нама. Без Њега смо губитници, препуштени вечној пропасти, приправљеној сатани и његовим палим “анђелима” – демонима. Са Христом смо и ми победници и наследници вечног Царства (Откривење 21, 7). Када се у нашем свакодневном животу суочимо са невољама и поразима, сетимо се да крст мења невољу и пораз у победу.
Крст је место славе. Христови непријатељи су хтели да га понизе и осрамоте. Али крст – место срамоте, Христу постаје место славе. На Велики четвртак је рекао својим ученицима: “Сада се прослави Син Човечји, и Бог се прослави у њему” (Јован 13, 31). Пре него што ће да оде на крст, Христос се у Гетсиманском врту моли: “И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде” (Јован 17,5). Христос, уздигнут на крсту већ 2000 година привлачи људе. О томе је сам рекао у Јовану 12, 32-33: “И када будем подигнут са земље, све ћу привући себи. Ово говораше указујући каквом ће смрћу умрети“. Смрт га није поразила, већ прославила.
Крст је место праштања. Разбојнику, покајнику, разапетом с десне стране Христа, Христос прашта и даје му вечни живот. Свима нама управо због крста, због Христове откупљујуће жртве, може да буде опроштено. Али то опроштење има своју цену. Христос је пролио своју невину крв за нас. Кад год погледам крст, он ме подсећа да је на њему Христос пондео непроцењиву жртву за све моје грехе. Крст ме позива на покајање и уверава ме да ми греси могу бити опроштени. Св. апостол Павле каже: “Јер њега, који није знао греха, учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божја у њему” (2 Коринћанима 5, 21). Наши греси су велика препрека између нас и Бога. Христос је дошао да нас помири с Богом, како би нам по Њему могло бити опроштено. О томе каже апостол Јован: “Он је жртва помирења за грехе наше, и не само за наше него и свега света” (1 Јованоца 2, 2).
Крст је место спасења. Да Христос није умро за нас, били би смо узгубљени за вечност. Али Христос је уздигнут на крст како би смо могли бити ослобођени од ропства греха и како би смо могли да имамо вечни живот. О томе Христос говори Никодиму: “И као што Мојсије подиже змију у пистињи, тако треба да се подигне Син Човечји. Да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни” (Јован 3, 14-15). Свети апостол Петар пред Синедрионом сведочи о распетом и васкрслом Христу: “Јер нема другог Имена под небом данога људима којим би смо се могли спасти” (Дела 5, 12). Једини Спаситељ света је Христос. Спасење се остварило на крсту. Без крста, без Христове жртве нема спасења.
Крст Христов или привлачи или одбија. У којој смо ми групи?
Онима који не могу да схвате Христову жртву, њима je говор о крсту лудост. Али за нас који се спасавамо, то је сила Божја. За св. апостола Павла крст је центар његове проповеди. И зато ће рећи: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа…“ (Гал. 6,14) Нека то буде и наше сведочанство. Амин.
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 