Седма недеља по Васкрсу: Свети оци Првог васељенског сабора
У недељу која претходи празнику Духова, Православна Црква прославља Свете оце Првог васељенског сабора, сабора који је одиграо пресудну улогу у очувању истините вере и исправног богословља о Господу Исусу Христу. Ова недеља нас подсећа на значај јединства у вери, на борбу за очување апостолског предања и на одговорност Цркве да сведочи истину у сваком времену. Сабрани у Никеји 325. године, свети оци су устали против јереси која је порицала Христово божанство и тиме очували темељ хришћанске вере — да је Христос истинити Бог, једносуштан Оцу, вечан и непроменљив. Овим уводом започињемо разматрање значаја тог историјског Сабора и вероисповедног наслеђа које су нам оставили. Ове године обележава се 1700 година од Првог васељенског сабора.
Јеванђеље
Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: „Оче, дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави Тебе; као што си Му дао власт над сваким телом, да свему што си Му дао, дарује им живот вечни. А ово је вечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја Те прославих на земљи; дело сврших које си Ми дао да извршим. И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе самога, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде. Објавих име твоје људима које си Ми дао од света; твоји беху, па си их Мени дао, и твоју су реч одржали. Сад разумеше да је све што си Ми дао од Тебе. Јер речи које си Ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од Тебе изађох, и вероваше да Ме Ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си Ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свету, а они су у свету, и Ја долазим Теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми. Док бејах с њима у свету, Ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим Теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. Јеванђеље од Јована, 56. зач. (17,1-13)
Седма недеља по Васкрсу: Свети оци Првог васељенског сабора
Недеља пред Духове посвећена је у Православној цркви Светим оцима Првог васељенског сабора. Сећањем на Први васељенски сабор Црква наглашава важност утврђења, очувања и преношења правоверног учења о Христу. О томе се пева у тропару овог празника: „Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви, слава Теби“, те наставља у кондаку: „Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности“.
Молитва Христова за јединство и истину
Христу је било веома важно да његови ученици разумеју истину о Њему, односно о његовој једнакости са Оцем. За то се Христос моли у својој првосвештеничкој молитви коју налазимо у данашњем јеванђељу: И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе самога, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде. Објавих име твоје људима које си Ми дао од света.“ Христос се такође моли да његови ученици буду утврђени у истини и јединствени у учењу и проповедању истине: „Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми”.
Апостолска опомена: служба епископа
У данашњем читању из Дела апостолских 20,16-18; 28-36, чули смо речи светог апостола Павла упућене презвитерима у Ефесу (у овом преводу се користи реч епископи, која значи надзорниции, а што и јесте била служба презвитера – да надгледају, надзиру стадо Божје): „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом” (Дела 20,28). Они које је Господ поставио у службу своју, дужни су, попут Доброг Пастира, да напасају, али и да чувају стадо, односно Цркву Господњу, од оних који кривим учењем покушавају да је угрозе.
Аријево учење и сабор у Никеји
У четвртом веку је свештеник Арије из Александрије тврдио како Христос није једнак, односно једносуштан (једне суштине) са Оцем, па самим тиме да није Бог. Христос, по његовом учењу, такође није вечан, него од Бога створен. Учио је како је било времена када Христа није било. Њему су се супротставили епископ Александар Александријски и његов ђакон и наследник на епископском трону, Атанасије Александријски (св. Атанасије Велики), који су исповедали да је Христос Бог, исте суштине са Оцем, вечан и једнак Оцу. Како би се разрешило ово неслагање, цар Константин је сазвао Први општи, односно Васељенски сабор у Никеји, у области Витинији у Малој Азији (данашња Турска) 325. године. Осим овог, главног питања, Сабор се бавио и неким другим темама попут датума прослављања Васкрса.
Учесници и значај Сабора
Сабор је окупио 318 отаца, међу којима су најзначајнији свети Осије, као председник Сабора, свети Александар Александријски и његов ђакон св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ александријски и велики противник Аријеве јереси), затим свети Евстатије Антиохијски, свети Јаков Низибијски, свети Николај Мирликијски, свети Спиридон Тримитунтски, свети Ахилије Лариски, свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристарх Јерменски, и други многи са Истока. А са Запада, осим светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагински, представници светог Силвестра, папе римског, и други.
Плод Сабора: Никејски Символ вере
Дакле, најважнија тема Сабора билa је питање Христовог божанства, његовог вечног постојања, односно једнакости Оца и Сина. Сабор је осудио Аријево учење и његов предлог исповедања вере као јеретичко, а правоверје дефинисано Символом вере који познајемо као Никејски, односно Никејско-цариградски (с обзиром на допуну о Светом Духу унесену у Символ вере на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године, а која је била реаговање на јеретичко учење Македонија о Светом Духу). Аријево учење, и поред ове осуде, успевало је да се одржи још неколико векова, а у новије време је обновљено у учењу секте нама познате као „Јеховини сведоци“.
Никејско веровање Првог васељенског сабора: Верујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Син Божијег, рођеног од Оца јединородног, то јест из Очеве суштине, Бога од Бога, Светлост од Светлости. Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало, како на небу тако и на земљи. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао и оваплотио се и постао човек, Који је пострадао и Који је васкрсао у трећи дан, Који се вазнео на небеса и Који ћe доћи да суди живима и мртвима. И у Духа Светога.
Додатак на крају исповедања: А оне који говоре Беше када Га не беше, и пре рођења не беше, и да је постао из небића, или тврде да је Син постао из друге ипостаси, или суштине, или да је створен, или да је променљив, или преобразив, такве анатемише Саборна и Апостолска Црква.
Основна истина коју су Свети оци Првог васељенског сабора заступали јесте да је Христос Бог. У Никејском символу вере исповедамо веровање „у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало”.
Јединородни Син Божји
У, по мишљењу многих, најлепшем стиху Светог писма читамо: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“ (Јован 3,16). Дакле, Христос је јединородни, односно једини од Њега рођени Син Божји. Иако Свето писмо и верујуће у Христа такође назива децом Божјом, верујући су ипак синови и кћери Божје по благодати. Ми смо од Бога по Христу „усиновљени“ (Ефесцима 1,5), али Христос је „јединородни“, једини истинити Син Божји.
Изразом „јединородни“ Свети оци су нагласили истину о Христовом предвечном постојању. Христов почетак није у рођењу од Богородице, него у рођењу од Оца у вечности, што суштински значи да Он нема почетак, да је од вечности и да је, стога, јединствени Син Божји.
Израз „једини“ или „јединородни“ Син Божји има за циљ и да нагласи божански однос унутар Свете Тројице. Као што је Отац од вечности, тако је и Син од вечности: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Христос постаје икона Бога невидљивога: „Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јован 1,17).
Својим Васкрсењем Христос такође потврђује своје божанско синовство. Свети апостол Павле о томе говори кад каже да је „Исус Христос Господ наш објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божјега васкрсењем из мртвих” (Римљанима 1 4).
Христова светлост и једнакост са Оцем
Христос је „Светлост од светлости, Бог истинити од Бога истинитог“. Христос за Себе говори да је „светлост свету” (Јован 8,12). Његова светлост долази од Оца светлости о којој говори цар Давид у Псалму 27,1 и о којој певамо у химни Вечерње службе: „Светлости тиха, свете славе бесмртнога Оца небескога…”. Он за Себе сведочи да је једнак Оцу и јединствен с Оцем: „Ја и Отац једно смо“ (Јован 10,30), и: „Ко је видео Мене, видео је Оца“ (Јован 14,9). Онај који је једнак са Оцем и који се у вечности рађа од Оца, јесте исте суштине, дакле не само да су Отац и Син у јединству, него су и једнаки. Христос је истинити Бог, једно с истинитим Оцем и једнак Богу. О томе сведочи свети апостол Павле кад лаже да Он „будући у обличју Божјем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом” (Филипљанима 2,6).
Сведочење истине, не новог учења
Из свега наведеног видимо да Свети оци овог Сабора нису донели некакво ново учење, већ су истину о Христу темељили на ономе што је о Њему објављено у Светом писму. Христова Црква се темељи не само на учењу, већ на личности Христовој. Он је Емануил – Бог с нама. Ако Христос није Бог, онда не може да буде ни Спаситељ. У Њему се испуњавају речи пророка Исаије: „Бог је спасење моје“ (Исаија 12,2), а што сведочи и његово име Исус које значи Бог је Спаситељ.
Захвалност и позив на исповедање вере
Зато благодаримо Богу за Свете оце првог Васељенског сабора који су сведочили и сачували истину о Христу објављену у Светом писму. То је истинита и спасоносна вера: да је Христос Бог, једно и једнак са Оцем, да нема ни почетка ни краја. Он то сâм о Себи сведочи у Откривењу: „Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откривење 22,13). Ту спасоносну веру и ми исповедајмо, чувајмо и преносимо другима. Амин.
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 