На маргинама сусрета у Риминију васељенски патријарх Цариграда оплакује рат у Украјини, називајући га „братоубилачким ратом — саблазан за хришћански свет, а нарочито за Православну Цркву“.

„Као хришћани, морамо подизати свој глас, уједињени — као што су то учинила и наша браћа — и сведочити чврсту посвећеност правди, јер без правде нема мира.“

Васељенски патријарх Цариграда Вартоломеј изговорио је ове речи у Риминију, где је учествовао на сусрету о Никејском сабору. У интервјуу за Vatican News говорио је о могућности заједничког датума Васкрса међу хришћанима и о важности њиховог сведочења у свету растрганом ратовима. Присетио се папе Фрање и говорио о новоизабраном папи Лаву XIV, истичући да ће прво путовање римског епископа ван Италије бити у Турску, поводом годишњице Никејског сабора.

Ове године славимо 1700-годишњицу великог Никејског сабора, прекретницу за све хришћане и за јединство Цркве. Какву поруку тај Сабор још увек нуди данашњим верницима?
Никејски сабор био је преломна тачка у целој историји хришћанства. Према Христовим обећањима, тада је говорио Дух Свети и наставља да делује у људској историји. Оци Никеје, остајући верни керигми Светог писма, дефинисали су оно што је Црква већ три века проповедала кроз крштењске симболе, и у каноне записали истину која је била проповедана.

Сабор данашњим хришћанима поручује да је Христос заиста Логос који је постао телом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог, једносуштан (ὁμοούσιος) — једне суштине с Оцем. Кад Исус Христ не би био Бог, заједно с Духом Светим — у једној, истобитној и недељивој Тројици — тада би хришћанска прича била тек лепа етичка филозофија, а не историја спасења. Ово разумевање обликује сва наша данашња и будућа дела.

На Никејском сабору расправљало се и о датуму Васкрса и покушало да се постигне договор. После толиких векова, зашто још увек није могуће да хришћани славе Васкрс истог дана, исте недеље?
У Никеји је одлучено да је важно посведочити Христово Васкрсење истог дана широм познатог света. Нажалост, историјске околности спречиле су да се та смерница Сабора спроведе. Није на нама да судимо шта се догодило, али разумемо да, како бисмо били веродостојни као хришћани, морамо славити Васкрсење Спаситељево истог дана.

Заједно са покојним папом Фрањом основали смо комисију која проучава то питање. Дијалог је започет. Међутим, међу Црквама постоје различите осетљивости. Наша је дужност да избегнемо нове поделе. За Православну Цркву, оно што је утврдио Васељенски сабор може променити само други Васељенски сабор. Ипак, сви смо отворени да слушамо Духа, који нам је, верујемо, управо ове године јасно показао колико је важно усагласити датум Васкрса.

Доиста, ове године су сви хришћани могли славити Васкрс истог дана. Васкрс је такође означио последње јавно појављивање папе Фрање — његов последњи загрљај с верницима. Каква су ваша сећања на папу Фрању и како мислите да је допринео екуменском дијалогу?
Папа Фрањо — покој му души — није био само римски епископ, како је волео да се назива. Био је и брат, уједињен с нама у бризи за велике изазове човечанства и у дубокој страсти за јединство хришћанског света. Од дана његовог избора осетили смо подстицај да будемо присутни на његовој инаугурацији — што је била историјска новина за Васељенског патријарха.

Заједно смо се борили за мир међу народима, за дијалог с великим религијама, за заједничку правду, за заштиту животне средине и за обесправљене у свету. Сретали смо се много пута и сваки сусрет био је сусрет браће која се узајамно љубе. Господ ће га наградити за сведочанство које је дао својим животом и делом. Почивао у миру.

Од 8. маја имамо новог папу — Лава XIV.…
Већ сам га два пута сусрео…

Да, хтео бих да питам како су прошли ти први сусрети и шта вас је посебно дочекало у почетним корацима његовог послања као римског епископа и пастира Цркве.
Дубоко нас је импресионирала личност новог папе. Иако се његов стил разликује од стила папе Фрање, одмах је показао чврсту жељу да настави путем свог претходника. Већ сада осећамо снажну усаглашеност с њим, а посебно нас радује што ће његово прво путовање ван Италије бити управо у Васељенску патријаршију, у Турску — к нама — и у Никеју. Онде ћемо заједно посведочити нашу преданост екуменском дијалогу и залагању наших Цркава за велика светска питања. С нестрпљењем ишчекујемо његову посету.

Ваша Светости, свет је израњен ратовима. Ту је сукоб у Украјини, дубока рана и за саме Цркве. Ту је трагедија у Гази, где људи умиру од глади. Ту су и други ратови који пролазе незапажено. Шта можемо учинити да подстакнемо културу братства и мира?
Нажалост, у свету има много ратова — многи од њих остају изван интереса великих глобалних медија. Ту је и Украјина: братоубилачки рат, саблазан за хришћански свет, а нарочито за Православну Цркву. Ту су Газа и читав Блиски исток, где интереси који мало имају везе са стварним потребама људи гурају ствари не ка праведном миру, него ка наставку разарајућег и нечовечног сукоба.

Као хришћани, морамо подизати свој глас — уједињени — као што су то учинила и наша браћа, патријарх Теофил Јерусалимски и кардинал Пицабала, латински патријарх. Морамо такође остати чврсто предани правди, јер без правде нема мира. Али као хришћани поседујемо и непобедиво оружје: молитву. И то никада не смемо заборавити.

Извор: Anglican.ink
Насловна: Снимак екрана (Vatican News)