У савременом хришћанском свету све чешће се говори о прогресивном хришћанству. На први поглед, тај покрет звучи привлачно: жели „освежити веру“, „учинити Цркву релевантном“ и „отвореном према свету“. Али иза таквих слогана крије се дубљи проблем – одмак од библијског и историјског хришћанства ка нечему што са изворном вером у Христа има све мање заједничког.

Шта је прогресивно хришћанство?

Прогресивно хришћанство покушава да споји савремене либералне вредности са хришћанском вером. Његови заговорници желе да ускладе Јеванђеље са данашњим друштвеним идеалима: толеранцијом без граница, редефинисањем полног и моралног поретка, борбом за друштвену правду и еколошку одрживост. Али тај спој често доводи до разводњавања самог срца хришћанске поруке.

У прогресивној теологији Божја објава у Писму више није коначни ауторитет, већ један од многих гласова који треба тумачити кроз призму „културног контекста“. Уместо да се друштво мери по Божјој речи, Божја реч почиње да се мери по стандардима друштва.

Нови покрет – стари корени

Иако је термин „прогресивно хришћанство“ нов, његови корени сежу у либералну теологију 19. и 20. века. Тада су многи теолози, суочени са модерним научним и филозофским изазовима, покушали „спасити веру“ тако што су уклонили или преобликовали све што је „неприхватљиво модерном уму“ – чуда, Христово божанство, васкрсење, натприродну објаву.

Резултат је био предвидљив: Цркве које су прихватиле такав приступ изгубиле су веродостојност, вернике и снагу сведочанства. Данас, век касније, прогресивно хришћанство понавља исту грешку, само са новим речником.

Ако је либерална теологија била покушај да се Црква прилагоди модерности, прогресивно хришћанство настоји да је прилагоди постмодерности – времену које одбацује објективну истину, апсолутне моралне норме и саму идеју греха.

Три темељне заблуде

1. Погрешна мотивација – „учинити веру релевантном“

Прогресивни теолози често тврде да Црква мора постати „привлачнија новим генерацијама“ и „мање осуђујућа“. Али Писмо јасно показује да Црква није позвана да буде популарна, него да верно сведочи истину. Исус није прилагођавао поруку свету, него је позивао свет на покајање.

2. Погрешна мисија – „културна трансформација“

Црква је позвана да учини народе ученицима Христовим, а не да мења друштво према световним критеријумима. Када се срце човека преобрази Јеванђељем, тада се и култура мења – али то је последица, не циљ. Прогресивно хришћанство замењује мисију спасења душа пројектима друштвене реформе и тиме губи своју прву задаћу.

3. Погрешна порука – „културна прилагодба уместо Божје речи“

Уместо да стоји под ауторитетом Светога Писма (Sola Scriptura), прогресивно хришћанство прихвата оно што Хари Л. Ридер назива културним магистеријумом – дозвољава да друштвени трендови диктирају шта се сме, а шта не сме проповедати. Отуд и тишина о темама које савремена култура забрањује: о греху, покајању, светости, браку и породици.

Последице: од теолошке до духовне празнине

Као што је либерална теологија довела до духовног пропадања главних протестантских цркава у 20. веку, тако и прогресивна теологија данас води еванђеоске и реформисане заједнице ка истом исходу: губитку идентитета, исповедне верности и библијског ауторитета.

Црква која покушава „спасити веру“ прилагођавајући се свету, у стварности губи и веру и свет.

Пут повратка: Христова мисија и порука

Истинско хришћанство не треба реформисати према духу времена, већ дух времена треба да чује и препозна кроз истинску реформу срца. Исус је Цркви оставио јасну мисију: „Идите и учините Мојим ученицима све народе… учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт 28,19–20).

То је једноставно, али довољно. Црква која остаје верна тој мисији – поучавању, проповедању и живљењу целог Божјег савета – никада неће бити „застарела“.

Закључак

Прогресивно хришћанство није нови облик живог верског израза, већ старо искушење да се Божја реч подреди људској мудрости. Оно говори о љубави, али заборавља истину; говори о правди, али занемарује светост.

Истинска Христова Црква не мери се популарношћу нити „релевантношћу“, већ верношћу Јеванђељу.

Јер како каже апостол Павле:

„Доћи ће време када људи неће подносити здравог наука, него ће… нагомилати себи учитеље који ће им шкљакати уши“ (2 Тим 4,3).

То време, чини се, већ је дошло. А одговор Цркве мора бити исти као и увек: остати чврсто на Божјој речи, у вери у Христа и под вођством Духа Светога.