Човек, пак, неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: „Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада, пак, он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи не могу; нити они отуда к нама прелазе.“ Тада рече: „Молим те, пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; Јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења.“ Рече му Авраам: „Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају“. А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“.А он му рече: „Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“.

         Јеванђеље по Луки, зачало 83 (16,19-31)

Дужи облик ове беседе види овде: Двадесет и друга недеља по Духовима: Јеванђеље о Лазару и богаташу

Беседа на 22. недељу по Духовима: О Лазару и богаташу

Данашње Јеванђеље нам описује двојицу људи – богаташа и сиромаха по имену Лазар. Богаташ је живео у раскоши, облачио се у скерлет и свилу, приређивао гозбе и уживао у свом положају. Лазар, чије име значи „Бог помаже“, лежао је пред његовим вратима, гладан, болестан и усамљен. Уз њега су били само пси који су му лизали ране. Желео је само мрвице које падају са богаташевог стола – али богаташ није имао милости према њему.

У том контрасту је суштина поруке: Бог гледа не на спољашњост, него на срце. У Светом Писму стоји да је однос према сиромашнима показатељ нашег односа према самом Богу. Христос каже: „Што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ Грех богаташа је био однос према сиромаху, јер, презревши њега, презрео је самога Бога.

Умро је сиромах Лазар и „однесоше га анђели у наручје Авраамово“, али је умро и богаташ „и сахранише га“. Застанимо на тренутак код описа њихове смрти. Док је Лазар био жив, рекли смо да је због свога сиромаштва и своје болести био усамљен. Гладан је посматрао оне који су уживали за богатим столом. Али, након смрти Лазара анђели га односе у „наручје Аврамово“. Наручје Аврамово је место утехе и одмора. Лазар више није сам, Лазар је у присуству Божјем. Богаташ је у овоземаљском животу имао много пријатеља, који су вероватно били на његовој сахрани. Његови пријатељи га испраћају, али он одлази са овога света усамљен. Ништа од свога богатства не носи у гроб. И његови пријатељи ће се ускоро окренути својим животима и брзо ће га заборавити, Лазарева сахрана се не спомиње. Она је небитна, јер за њега гроб није крај. Битно је где је отишла његова душа одмах после смрти. Богаташева сахрана се спомиње. Он је живео само за овоземаљска задовољства не размишљајући о животу после смрти. За њега је гроб крај. Он је слика свих оних који сматрају да после смрти нема ничег; живе само за овај живот, за пролазност.

Богаташ не завршава у паклу због свога богатства, већ зато што је живео без милости, без љубави, без мисли на вечност. Његов грех је грех пропуста – није учинио оно што је могао и требало да учини. И ми често заборављамо да је грех не само чинити зло, него и не чинити добро када можемо.

Када богаташ у аду угледа Аврама и Лазара, моли за кап воде да му расхлади језик. Ипак, више нема помоћи – између њих је непремостив понор. Богаташ се сада сећа Лазара по имену, што значи да га је и раније познавао, али му није хтео помоћи. Сада он тражи оно што сам није дао: кап милости. Аврам му одговара: „Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар зла; сада се он теши, а ти се мучиш.“

Није проблем у богатству, већ у томе што је оно постало циљ само по себи. Христос пита: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ Богаташ потом моли да се Лазар пошаље његовој браћи, да се покају. Али Аврам му каже: „Имају Мојсеја и пророке; нека њих слушају.“ Бог је већ говорио кроз своју реч. Ако не слушамо Реч Божју, неће нам помоћи ни чудо, ни неко ко би васкрсао из мртвих.

Овде Христос пророчки наговештава и своје васкрсење – јер и Он ће устати из мртвих, али многи ипак неће поверовати. Неће им недостајати знаци, већ отворено срце.

Зато нас ова прича позива да не чекамо смрт да бисмо се пробудили. Сећање на смрт нас не води у страх, већ у трезвеност – да свакога дана умирамо греху, а живимо Христу. Да у сиромаху, у болесном, у усамљеном препознамо самога Господа.

Богаташ је изгубио вечност јер је био заокупљен пролазним. Лазар, који није имао ништа, имао је Бога – и то му је било довољно. Истинска утеха и радост налазе се не у ономе што имамо, него у томе коме припадамо.

Нека нам Господ подари милост да живимо животом који гледа ка вечности, да чинимо добро кад год можемо, и да једнога дана и ми будемо у наручју Аврамовом – у присуству Божјем. Амин.

Aутор: Др Јасмин Милић

Наручите још данас књигe Великопосне и пасхалне проповеди и Реч у времену спасења – проповеди по Духовима и Божићног круга. Наруџбе на е-маил: udruzenjeipostas@gmail.com

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG