„Bože, daj mi smirenosti da prihvatim ono što ne mogu promeniti…“
Ovim rečima počinje jedna od najpoznatijih molitava 20. veka – Molitva smirenja (Serenity Prayer). Kratka, ali duboko životna, postala je simbol mudrosti, duhovne snage i unutrašnjeg mira, naročito među ljudima koji se suočavaju s teškim životnim izazovima.

Autor molitve je Reinhold Niebuhr (1892–1971), američki protestantski teolog, filozof i profesor na Univerzitetu Kolumbija. Niebuhr je molitvu prvi put izgovorio oko 1932. godine, tokom jedne propovedi u maloj crkvi u Masačusetsu.

Prvobitna verzija glasila je: „O Bože, daj nam smirenost da prihvatimo s mirom ono što se ne može promeniti,
hrabrost da promenimo ono što se može promeniti, i mudrost da razlikujemo jedno od drugog.“

Kasnije su se pojavile kraće i proširene verzije, ali su osnovne tri vrednosti ostale iste: smirenost, hrabrost i mudrost. Molitva je postala poznata tokom Drugog svetskog rata, kada su je vojnici i civili koristili kao izvor utehe. Nakon rata, ušla je u širu upotrebu zahvaljujući organizaciji Alcoholics Anonymous (AA) i drugim grupama koje se bave zavisnostima. U okviru programa 12 koraka, Molitva smirenja čita se na početku ili kraju sastanaka, kao podsetnik na granice ljudske kontrole i potrebu za oslanjanjem na višu silu ili unutrašnji mir.

Zašto je važna danas

Molitva smirenja ostaje univerzalna poruka lične odgovornosti i unutrašnjeg mira.
U modernom svetu, gde ljudi često pokušavaju da kontrolišu sve oko sebe, ona podseća na jednostavnu, ali duboku istinu:

Postoje stvari koje ne možemo promeniti — i moramo ih prihvatiti.

Postoje stvari koje možemo promeniti — i moramo imati hrabrosti da to učinimo.

Potrebna nam je mudrost da znamo razliku.

Zbog toga se molitva koristi ne samo u verskom kontekstu, već i u psihoterapiji, samopomoći, motivacionim govorima i ličnim dnevnicima širom sveta.