Tema bogatstva u Bibliji zauzima značajno mjesto u teološkom promišljanju. Svetopisamski narativ pokazuje da materijalna dobra mogu biti dar, ali i prokletstvo. Bogati pojedinci koji se spominju u Starom i Novom zavetu predstavljaju širok spektar odnosa prema imovini — od mudrog upravljanja i blagoslova do moralnih izazova i duhovnih opasnosti. Razmatranje njihovih života daje dublji uvid u biblijski pogled na ekonomski prosperitet i duhovne vrednosti.

U Starom zavetu posebno mesto zauzima vavilonski kralj Navuhodonosor II, čije se bogatstvo i moć prepoznaju kroz monumentalne građevine poput Visećih vrtova Vavilona i osvajanje Jerusalima. Njegova ličnost podseća na to kako moć može voditi i ka duhovnoj zaslepljenosti, ali i kako Bog neprikosnoveno upravlja nad carevima.

Kralj David, pomazan od Gospoda, živeo je u obilju, ali je istovremeno bio svestan da njegovo kraljevstvo i bogatstvo dolaze od Boga. Njegov sin Solomon otišao je korak dalje: njegovo bogatstvo nadilazilo je sve poznate vladare toga vremena. Zlato je bilo toliko obilno da je srebro izgubilo svoj značaj, a mudrost koju mu je Bog darovao pratila je i materijalno blagostanje. Solomonovo bogatstvo služi kao primer ne samo Božjeg blagoslova, nego i upozorenje: obilje bez poslušnosti vodi u duhovni pad.

Kiro Veliki, persijski vladar, ušao je u biblijsku istoriju kao osvajač i kao Božji instrument u oslobađanju Izraelaca iz ropstva. Njegovo bogatstvo bilo je izuzetno, a njegova uloga pokazuje da Bog može koristiti i moćnike sveta za ispunjenje svoje volje.

Josif, sin Jakovljev, pokazuje sasvim drugačiju sliku bogatstva: ono nastaje kroz mudrost, poslušnost i vernost Bogu. Upravljajući Egiptom u teškom vremenu gladi, Josif je nagomilao neprocenjiva sredstva u faraonovo ime, postajući jedan od najuticajnijih ljudi svoga doba.

Mnogi starozavetni patrijarsi i kraljevi — poput Avrama, Isaaka, Lota, Jova, Josafata i Jezekije — posedovali su velika bogatstva. Njihova imovina, opisana kroz stoku, zemlju, zlato i brojne sluge, svedoči o Božjem blagoslovu, ali istovremeno i o potrebi da čovek ostane ponizan i zahvalan. U njihovim životima jasno se vidi da materijalno bogatstvo nije cilj po sebi, već sredstvo koje može služiti Božjem planu.

Bogati ljudi u Novom zavetu: između nasledstva i poziva na obraćenje

Za razliku od Starog zaveta, Novi zavet naglasak stavlja na duhovno bogatstvo i jevanđelsko siromaštvo. Ipak, nekoliko bogatih osoba ima važnu ulogu u novozavetnom narativu.

Josif iz Arimateje, ugledan i bogat član jevrejskog veća, ostavio je dubok trag time što je Isusu darovao vlastitu grobnicu. Njegov čin predstavlja vrhunac ljubavi i poštovanja i time pokazuje da materijalna sredstva mogu postati izraz duboke duhovne predanosti.

Nikodim, farisej i član Sinedrijona, posedovao je znatan društveni i ekonomski status. U njegovom susretu s Isusom prepoznajemo intelektualnu poniznost i duhovnu potragu, dok njegovo darivanje skupocene smirne i aloje za Isusovu sahranu svedoči o iskrenoj i skromnoj veri.

Zakhej, glavni nadzornik carinika, primer je čoveka čije je bogatstvo bilo obeleženo sumnjom i moralnim kompromisima. Susret s Isusom pokreće ga na duboko obraćenje i velikodušnost: njegova spremnost da vrati štetu i podeli imanje postaje jedno od najlepših jevanđelskih svedočanstava o preobraženju srca.

Lidija iz Tijatire, trgovkinja purpurom, bila je među najuglednijim ženama svoga vremena. Njeno bogatstvo nije služilo samo ličnom prosperitetu; ona otvara svoj dom apostolu Pavlu i postaje jedna od ključnih figura rane Crkve u Evropi. Njen primer pokazuje kako materijalna dobra mogu biti u službi evangelizacije i izgradnje zajednice.

Bogati mladić, iako ostaje bez imena, ostaje snažan simbol ambivalentnog odnosa prema bogatstvu. Njegova tuga nakon Isusovog poziva da se odrekne imovine otkriva kako materijalno može postati prepreka susretu s Bogom.

Bogatstvo samo po sebi nije nešto negativno, pod uslovom da se njime razborito upravlja i da čovek ostaje milosrdan i otvoren prema potrebama drugih. Isusove reči: „Još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši nego bogatašu ući u Carstvo Božije“ (Mt 19,24) pozivaju nas na duboko promišljanje o opasnosti privezanosti za materijalno. One nas usmeravaju ka zahvalnosti za ono što imamo, umesto ka neprekidnoj usmerenosti na ono što nemamo. Takav stav srca otvara prostor za duhovnu slobodu i istinsko poverenje u Božije staranje.

Tekst baziran na msn članku i prerađen.