Isus Hristos danas je jedna od najprepoznatljivijih ličnosti u zapadnoj civilizaciji, ali gotovo sve savremene slike koje vidimo — od duge talasaste kose do bele duge haljine — verovatno su pogrešne. Istoričari i stručnjaci za biblijske studije slažu se da se Isusov stvarni izgled veoma razlikovao od onoga što prikazuju umetnička dela i popularna kultura.

Najpre, gotovo sigurno nije imao dugu, ravnu kosu niti dugu bradu. Kao etnički Judejac iz regiona današnje Palestine, Isus bi imao tamniju kožu, braon oči, crnu kovrdžavu kosu i kratku, uredno podšišanu bradu. U 1. veku, duga kosa smatrala se neprimerenom za muškarce, a u judaizmu je bila znak posebnog zaveta kojeg Isus, prema zapisima, nije držao.

Rani prikazi Isusa to potvrđuju. Freske iz trećeg veka iz Dura-Europosa u Siriji prikazuju ga uredno ošišanog i obrijanog. Tek kasnije, u 4. veku, umetnici počinju da ga predstavljaju sa dužom kosom i bradom — uglavnom kako bi ga približili simbolima dobrog pastira, filozofa ili moćnih božanstava poput Zevsa i Apolona.

Uprkos tome što Biblija malo govori o njegovom izgledu, istorijski kontekst pomaže da se rekonstruišu njegove crte lica. Kao čovek koji je živeo skromno, često boravio napolju i mnogo hodao, verovatno je imao tamnu, preplanulu put, urezane linije na licu, kao i žuljevite ruke i stopala. U jevanđeljima vidimo da se nije naročito isticao — vojnici su morali da ga identifikuju preko Jude, a Marija Magdalena ga je zamenila za baštovana, što ukazuje da nije imao upečatljive ili neuobičajene fizičke osobine.

Najvernije predstave lica ljudi iz tog vremena potiču iz egipatskih portreta mumija iz perioda 80–120. godine nove ere, koji prikazuju muškarce tamnijeg tena, braon očiju, kratke kovrdžave kose i gustih brada. Sličan rezultat dala je i forenzička rekonstrukcija iz 2015. godine, koju je izradio medicinski umetnik Ričard Niv: široko lice, tamne oči, kratka kovrdžava kosa i tamniji ten — izgled tipičan za Judejce iz oblasti Galileje.

Zanimljivo je da jedan detalj iz modernih prikaza nije sasvim pogrešan — telesna građa. Iako umetnici često preteruju, istina je da Isus, kao tesar i čovek koji je svakodnevno prelazio velike udaljenosti pešice, jeste bio fizički snažan, ali više žilav i vitak nego mišićav. Živeo je skromno, jeo malo i obavljao fizički rad, pa je njegova muskulatura verovatno bila vidljiva, ali ne prenaglašena.

Što se odeće tiče, ni duga bela haljina nije tačna. U 1. veku duge haljine bile su rezervisane za žene. Muškarci su nosili kratku vunenu tuniku, opasanu oko struka, preko koje se nosio deblji vuneni ogrtač — himation. Jevrejski muškarci imali su i rese (cicit) na uglovima ogrtača, što je bilo uobičajeno za odeću tog vremena. Boje su mogle biti i živopisne, ali se smatralo muževnijim nositi jednostavne, prigušene tonove ili neobojenu vunu. Isus je, prema sopstvenim uputstvima učenicima, živeo i oblačio se veoma skromno.

Jedini detalj koji savremeni prikazi uglavnom verno oslikavaju jesu kožne sandale. Arheološki nalazi iz pećina kod Mrtvog mora i Masade pokazuju da su sandale iz tog perioda bile jednostavne: debeli kožni đonovi sa kožnim kaiševima koji su prolazili između prstiju.

Kada se sve sabere, istorijski Isus bi najverovatnije izgledao kao prosečan Judejac svog vremena — tamnijeg tena, kratke kovrdžave kose, uredne brade, žilave građe i jednostavne odeće. Umetnički prikazi kroz vekove više govore o kulturi i teologiji svog vremena nego o stvarnom čoveku iz 1. veka koji je hodao galilejskim putevima.

Tekst baziran na Daily Mail News