U delu „The God Gene”, autor Dean H. Hamer iznosi hipotezu da bi varijanta gena VMAT2 mogla biti povezana sa predispozicijom čoveka ka iskustvima spiritualnosti, mistike i samotranscendencije. Prema Hamerovim istraživanjima, grupe ispitanika čiji genetski uzorci nose određenu verziju ovog gena u statistički većoj meri su iznosili viši rezultat na psihometrijskoj skali samotranscendencije, što on tumači kao genetsku sklonost ka duhovnosti. Po njegovom viđenju, ova predispozicija ne znači automatsko verovanje ili religijsko opredeljenje, ali ukazuje da bi naša otvorenost za transcendentno mogla imati biološke korene.

Međutim, ova ideja nailazi na značajne kritike — i sa naučne, i sa teološke strane. Pre svega, problem je u jednostavnom pretvaranju jednog gena (ili malog broja gena) u „gen vere”. Ljudska duhovnost, religioznost, verovanja i religijski život jesu izuzetno složeni fenomeni, oblikovani ne samo našom biologijom, nego i kulturom, društvenim okruženjem, obrazovanjem, porodičnim i ličnim iskustvima. Naučna kritika ukazuje da čak i ako VMAT2 ima neku ulogu u neurohemijskim procesima koji olakšavaju subjektivna iskustva transcendentnosti, to ne daje naučni dokaz da gen utiče na konkretna religijska uverenja, pripadnost religiji, moralnu orijentaciju ili duhovni život u punom smislu. U literaturi se naglašava da definicija “samotranscendencije” — koju Hamer koristi — nije sinonim za religioznost ili veru, već označava specifične psihološke tendencije, kao što su osećaj povezanosti sa univerzumom, misaona otvorenost i sklonost ka mističnim iskustvima. Dakle, čak i statistička povezanost sa tim – ne znači automatsku vezu sa verom. Ponavljanje tih rezultata u nezavisnim studijama je izuzetno ograničeno, a metodološka i interpretativna pitanja ostaju otvorena.

Dalje, savremena genetika i psihologija ličnosti ukazuju da nasleđivanje i iskazivanje kompleksnih psihičkih, kulturnih i duhovnih osobina ne može biti svodivo na “gen za X”. Čak i kad se prepoznaju genetske predispozicije ka određenim crticama ličnosti (poput neurotičnosti, otvorenosti za iskustva, temperamenta), put od gena preko neurohemije do složenih psiholoških stavova i religijskih uverenja je dug i pun varijabli — socijalnih, kulturnih, istorijskih i egzistencijalnih. Genetski faktori mogu biti delić slagalice predispozicija, ali ne i garant behavioralne ili duhovne determinisanosti. Takođe, moguće je da genetska predispozicija ka „samotranscendenciji” zapravo utiče samo na to da osoba ponekad ima mistična iskustva, dok ono da li ona prihvati religiju, ritual ili institucionalnu veru zavisi u najvećoj meri od slobodne volje, izbora i kulture.

Sa teološkog stanovišta, ovakva genetizacija duhovnosti otvara složena pitanja. Ako bi hipoteza bila prihvaćena doslovno — da je sposobnost za spiritualnost „u genima” — to bi moglo da umanji ulogu lične odluke, iskustva susreta sa Bogom, kulture i institucija Crkve u procesu vere. Mnoge religijske tradicije uče da vera nije nasleđena svojina, već odgovor na poziv Boga, slobodan čin pojedinca, često opisan kroz susret, milost, unutrašnje preobraćenje. S druge strane, prihvatanje mogućnosti da ljudska biološka konstitucija doprinosi otvorenosti ka transcendenciji ne mora nužno osporavati teološku koncepciju: može biti shvaćeno i kao deo Božje kreacije — da je čovek stvoren sa kapacitetom koji omogućava traganje za Bogom, ali taj kapacitet postaje plodan tek kroz lični izbor, duhovno iskustvo i blagodat.

U toku 2020-ih — pa i do decembra 2025. — ne javljaju se nova, ubedljiva genetska istraživanja koja bi neosporno potvrdila da religija ili vera kao verska uverenja imaju genetsku determinantu. Javna i naučna debata i dalje smatraju da je koncept “gena za veru” previše redukcionistički. I dok neki autori rasuđuju da bi genetske predispozicije (poput onih za samotranscendenciju, otvorenost za iskustva, neurohemijske senzibilnosti) mogle biti deo biološke osnove čovekove sklonosti ka duhovnom — ne postoje pouzdani dokazi da one same po sebi čine religioznost, niti da određuju religijsko opredeljenje.

Zaključno: hipoteza iz „The God Gene” ostaje interesantna kao misaoni podsticaj — kao pokušaj da se kroz naučni jezik promisli biološka dimenzija ljudske težnje za smislom, duhovnošću i transcendencijom. Ali — nije naučno dokazana činjenica. Treba je shvatiti kao otvorenu mogućnost, uz jasno razgraničenje između genetske predispozicije, lične slobode, kulturnog i duhovnog konteksta. Sa teološke strane, takav pogled ne mora nužno biti opasan — može se uklopiti u razumevanje čoveka kao složene tvorevine: biološki determinisan delimično — ali pozvan na slobodu, smisao, duhovnost i transcendentno susretanje.

Tekst delimicno baziran na knjizi The God Gene Dean Hamera