Хришћанска вера почива на слободи. Бог не спасава човека без његовог пристанка, нити га уводи у заједницу на силу. Зато и пастирска служба има јасне границе које се не смеју прелазити. Свештеник, пастор или епископ позван је да позове, али не и да притиска. Тамо где се личне границе нарушавају, пастирска служба престаје да буде хришћанска.

Личне границе као богословска, а не само психолошка стварност

Личне границе нису модерни изум, нити пука психолошка категорија. Оне су дубоко укорењене у библијском поимању личности. Човек је створен као слободно биће, способно да каже „да“, али и „не“. Без те могућности, љубав престаје да буде љубав.

Зато Христос каже ученицима:

„Ако вас ко не прими… отресите прах с ногу својих“ (Матеј 10:14).

Ово није само упутство за мисију, већ јасна порука: одбијање се мора поштовати. Одбијање је граница.

Када позив постаје насиље над личношћу

Ако свештеник више пута позива исту особу, а она се не одазива, у једном тренутку тај позив престаје да буде духовна брига и постаје психолошки притисак. Десетоструко позивање није знак љубави, него знак да се не прихвата туђа слобода.

Психолошки гледано, упорно позивање често не произилази из бриге за другога, већ из:

• потребе свештеника да буде прихваћен
• страха од неуспеха или губитка контроле
• осећаја да „мора“ некога да доведе
• мешања сопствене вредности са одзивом другога

Када пастир не може да прихвати „не“, он више не служи човеку, већ сопственој унутрашњој потреби. То више није пастирство, него егоцентричан однос, ма колико био прекривен религијским језиком.

Христос никада не прелази границе

Христос у сусрету са богатим младићем (Марко 10:21–22) изговара најдубљи могући позив, али када младић одлази, Христос не иде за њим. Он не понавља позив, не покушава да га убеди, не снижава захтеве. Христос поштује границу избора.

Исто важи и за речи:

„Ево стојим на вратима и куцам“ (Откривење 3:20).

Он куца – али чека. Он не куца изнова и изнова, не намеће се, не узнемирава. Чека слободан одговор.

Апостолски пример здравог повлачења

Апостол Павле, када је наишао на упорно одбијање, није наставио са притиском, већ се повукао (Дела 18:5–6). То повлачење није хладноћа, него зрела духовна одлука. Знао је да тамо где нема отворености, нема ни плода.

Пастир који не зна за границе постаје саблазан

Књига Причa упозорава:

„Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твога, да му не досадиш“ (Приче 25:17).

Када свештеник упорно зове, поручује несвесно: „Твоја слобода ми није важна.“ То изазива отпор, страх, кривицу или одбојност према Цркви. Уместо да привуче Христу, он од Њега удаљава.

Бог не жели ништа на силу

„Бог љуби онога који радо даје“ (2. Коринћанима 9:7). Све што је изнуђено губи духовну вредност. Долазак у Цркву, разговор са свештеником или учешће у заједници мора бити плод слободне воље, а не резултат притиска.

Где нема слободе, нема ни благодати

„И не учини тамо много чудеса због неверја њихова“ (Матеј 13:58). Чак ни Христос не делује тамо где су срца затворена. Зато ни пастир не сме на силу да остаје у простору где га не желе.

Закључак

Истински пастир поштује границе. Он позове – и стане. Он остави врата отворена, али не дозива непрестано. Ако неко није спреман, пастир то прихвата без увреде, без притиска и без осећаја пораза.

Упорно позивање које игнорише одбијање није хришћанско, јер не поштује слободу личности. А без поштовања слободе, нема ни љубави, ни вере, ни истинске заједнице.